Negde pred kraj „Povratka kući“, debitantskog romana Ja Džasi, omiljena nastavnica Mardžori Agekum, gospođa Pinkston, poziva je da pročita pesmu tokom afroameričkog kulturnog događaja u njenoj srednjoj školi u Hanstvilu u Alabami. Ali ona okleva objašnjavajući: „Ja nisam Afroamerikanka.“ Iako je odgajana u Sjedinjenim Američkim Državama, Mardžori i njeni roditelji su imigranti iz Gane. Gospođa Pinkston objašnjava Mardžori da ne treba da odbija svoj afroamerički identitet jer: „Ovde, u ovoj državi, belim ljudima koji upravljaju nije važno odakle si potekao. Sada si ovde, a ovde crno je crno je crno.“
Ovo je u isto vreme pripovedački i lukav trenutak: objašnjenje gospođe Pinkston kako beli Amerikanci svrstavaju sva crna tela u jedinstvenu kategoriju dolazi nam u pretposlednjem delu romana; do ovog trenutka u knjizi, Džasijeva je na 277 stranica pokušavala da objasni nijanse crne boje, vrstu porodičnog identiteta koja će možda premostiti Atlantski okean.
Ovaj primer paradoksalnog izravnavanja i elastičnosti sugeriše da „Povratak kući“ u stvari predstavlja dva isprepletena romana. S jedne strane, Džasijeva nam je donela američki roman koji se oslanja na jaku afroameričku književnu mrežu simbola, scenarija i uobičajenih likova od veselih robova preko herojskih radnika do džez genija zavisnika od heroina. Američki deo njenog romana koristi ove književne simbole kao klišee, pa je iskustvo američkih crnaca – od ropstva, preko slobode, do 21. veka – suženo, svedeno na nešto lako prepoznatljivo belim čitaocima.
S druge strane, Ja Džasi nastoji da zakomplikuje ideju da „crno je crno je crno“ sa delom romana o afro dijaspori i učešću jedne porodice iz Gane u transatlantskoj trgovini robljem i posledicama koje poput prokletstva utiču na buduća pokolenja, od kolonijalizma do nezavisnosti. Iako deluje da ove Afrikance čeka prokleta sudbina, autorka ih je dočarala kao likove koji se aktivno odupiru zahtevima etničke pripadnosti.
Osim u prvih nekoliko poglavlja, „Povratak kući“ je roman koji teče bez osnovnog zapleta. Pripovedanje Džasijeve prati grane potomaka dve polusestre, Efije i Esi. Poglavlja nose imena muških i ženskih potomaka i svako predstavlja jednu od sedam generacija koje je autorka zamislila; svako poglavlje predstavlja jednu priču. Spisateljica smenjuje priče ljudi koji pripadaju jednoj od porodičnih linija povezujući ih u strukturu koja čini celinu, poput spirale DNK lanca. Roman počinje silovanjem, rođenjem, bekstvom, porodičnim nasiljem, mešovitim brakom sa britanskim kolonistom, ratom između plemena Ašanti i Fanti i smrtonosnom senkom koja vreba – transatlantskom trgovinom afričkim robljem. Priča postaje sve teža kako poglavlja odmiču jer Džasijeva preispituje kako su trgovina robljem i ropstvo uticali na članove porodičnog stabla na Zlatnoj obali i u Americi.
Tokom pedesetih godina 18. veka, na početku ove porodične priče, mlada devojka Mami biva zarobljena tokom okršaja Fantija i Ašantija, i postaje sluga Kobija Očera. On je ratnik i važan čovek u svom selu. Kobi siluje Mami i ona ostaje trudna. U noći kada je rodila Efiju, zapalila je Kobijeva polja jama požarom koji se „hranio vazduhom... spavao je po pećinama i krio se u drveću“. Sa vatrom, nestala je i ona. Kasnije, Kobi ugovara Efiji brak sa Džejmsom Kolinsom, vojskovođom britanskih kolonista, što predstavlja deo političke strategije za očuvanje dobrih odnosa Fantija sa britanskim trgovcima robljem. Efija se seli u Zamak u Kejp Koustu i tamo rađa sina Kveja.
Kada se Mami ponovo pojavi u romanu, prošlo je mnogo godina: udata je za Velikog Čoveka, živi u udaljenom selu Ašantija i odgaja kćerku Esi. Kada je njihovo selo napadnuto, Mami nije bežala, odbijala je da ponovi svoj beg ka slobodi i primorala je Esi da sama potraži utočište. Pre nego što ode, Mami joj daje „crni kamen koji se presijava zlatnom bojom“ i objašnjava joj: „Ovakav jedan sam ostavila za tvoju sestru... nakon što sam podmetnula požar.“ Pre nego što Esi sazna celu priču, Mami je skriva u žbunju. Ipak, Esi su zarobili i prodali Britancima. Tokom kratkog perioda u romanu sestre žive u Zamku na Kejp Koustu ne znajući jedna za drugu, povezane crnim kamenjem: Efija u prebivalištu guvernera, a Esi među robovima.
Za Kobija, vatra koju je podmetnula Mami loš je znak: „Kobi je ostao bez sedam strukova jama i gubitak svakog osetio je kao udarac upućen njegovoj porodici. Znao je da će spomen na požar proganjati njega, njegovu decu i decu njegove dece dokle god im loza bude potrajala.“ Pre nego je zarobe, Esi je saznala svoju sudbinu od pomoćnice Abronome koja joj je rekla: „Nisi jedina kćer svoje majke. Ima jednu pre tebe. U mom selu imamo izreku o razdvojenim sestrama. One su kao žena i njen odraz, proklete da zauvek ostanu na svojoj strani jezera.“
Nakon izricanja ovih proročanstava, Džasijeva nam prikazuje kako Efijini potomci na Zlatnoj obali i Esini na američkom Jugu – na suprotnim stranama jezera – moraju da trpe bedu i nesreću sve do 21. veka kada se američki potomci vraćaju u Ganu u potrazi za svojim domom.
Tokom romana upoznajemo nekoliko afričkih likova koje je Džasijeva odlično razvila. Jedna od njih je Abena, Efijina prapraunuka, čiji dragi, Ohine Njarko, može da je uzme kao svoju drugu ženu tek nakon što njihovo selo vrati svoje nekadašnje poljoprivredno bogatstvo. Iako je njen otac, u selu poznat kao Nesrećni, promenio ime kako bi pobegao od porodičnog prokletstva, Abena je znala da ne može da čeka na obećani brak i shvatila da se mora vratiti u Kumasi, grad svojih predaka, kako bi izgradila sopstvenu budućnost.
Četiri poglavlja kasnije, tokom pedesetih godina prošlog veka, upoznajemo Joua, Abeninog praunuka i saznajemo da se kod njega porodično prokletstvo manifestovalo u obliku ožiljka na licu. On je istoričar i nastavnik u školi za dečake koji pokušava da svoje učenike natera da shvate da je „istorija u pričanju priča“. Iako je prokletstvo jasno vidljivo drugima, njegova moć počinje da slabi kada Jouova majka Akua konačno ispriča porodičnu istoriju i priču o njegovom ožiljku, završavajući sa: „Budi slobodan, Jou, budi slobodan.“
Izvor: newrepublic.com
Prevod: Dragan Matković