Toni Parsons: „Devojka u plamenu“ je moja najbolja knjiga

Prvi prizor kao da je izašao iz nekog košmara. „Devojka u plamenu“, najnoviji roman britanskog pisca Tonija Parsonsa, počinje s praskom: glavni lik Maks Vulf se našao na poprištu terorističkog napada u Londonu. Počinioci su koristili dron da sunovrate helikopter na jedan poslovni centar.
 
Događaj je naravno izmišljen, ali zastrašuje njegov realističan prikaz. U današnje doba, kada se teroristički napadi redovno ispunjavaju udarne novinske naslove, početak romana „Devojka u plamenu“ deluje užasavajuće moguće.
 
A Parsons je time oduševljen. Jer prema njegovo mišljenju, biti romanopisac delom znači predviđati budućnost.
 
„U Londonu ima terorističkih napada. To je nešto sa čime živimo danas. A mislim da romanopisci pokušavaju da zamisle novinske naslove koji će se pojaviti za nekoliko godina. Pokušavaju da predvide budućnost; pisanje poseduje neku vrstu proricanja“, kaže Parsons u telefonskom razgovoru.
 
Pogledajte u kakvom svetu živimo. Svi znaju da se teroristički napadi mogu odigrati bilo kada, pogotovo u gradu. U poslednje vreme smo to puno puta iskusili. A stvarnost vas inspiriše.“
 
I zaista, puno toga u ovom romanu, petom iz serijala o Maksu Vulfu, deluje kao istrgnuto iz novinskih naslova. Knjiga se bavi terorizmom, radikalizmom, nadzorom, predrasudama i nacionalizmom – teškim temama za jedan triler.
 
„'Devojka u plamenu' je moj najbolja knjiga“, tvrdi Parsons dok se njegov entuzijazam oseća i preko telefona.
 
„Veoma je savremen, bavi se svetom u kojem sada živimo. Mislim da realno opisuje stvari, što ga čini snažnim. Govori o tome kako užasi terorizma pogađaju svakoga: počinioce, žrtve i one uhvaćene između njih“, objašnjava pisac.
 
Za one koji nisu upoznati sa njegovim radom, Parsons je britanski novinar, televizijski komentator i pisac iz Romforda u Eseksu. Započeo je karijeru kao novinar u popularnom časopisu „New Musical Express“ (NME), koji je sedamdesetih godina bio najprodavaniji muzički magazin.
 
„NME“ je ranije ove godine najavio da će se posle 66 godina ugasiti štampano izdanje što je Parsonsa jako rastužilo.
 
On smatra da je do gašenja časopisa došlo usled promene u tehnologiji ali i zbog toga što muzika više nije dominantna u životima ljudi.
 
„Muzika se promenila. Šezdesetih godina ste imali Bitlse i Stounse, sedamdesetih Pistolse i Kleš, osamdesetih su tu bili Gansi, devedesetih Blur i Oejzis… Uvek je bilo sjajne muzike. Ali to više nije slučaj. Muzika više nije centar našeg univerzuma kao što je nekada bila“, smatra Parsons.
 
Parsons se oženio koleginicom iz „NME“, novinarkom Džuli Berčil, koja se javila na isti oglas za novinare na koji se i pisac prijavio. Kada im se brak rasturio 1984. godine, Parsons je preuzeo brigu o njihovom četvorogodišnjem sinu, Robertu.
 
Ispostavilo se da je to bio prelomni trenutak u njegovom životu. Upravo je iskustvo samohranog roditelja oblikovalo knjigu „Čovek i dečak“ iz 1999. godine, Parsonsov verovatno najpoznatiji roman, za koji je 2001. godine dobio nagradu „British Book Award“.
 
Knjiga je prva iz trilogije o Hariju Silveru, liku koji dosta liči na samog Parsonsa i koji je i sam neočekivano postao samohrani otac. Druge knjige o Hariju Silveru su „Čovek i žena“ iz 2002. godine i „Ljudi i dečaci“ iz 2010.
 
Parsons se seća pisanja knjige „Čovek i dečak“ kao jednog veoma emotivnog perioda: majka mu je u to vreme bolovala od tumora i umrla je samo nekoliko nedelja pre objavljivanja knjige. (Otac mu je osamdesetih takođe umro od kancera.)
 
„Bio sam veoma ranjiv tokom pisanja te knjige. Onoliko otvoren i iskren kako bi jedan pisac mogao samo poželeti da bude.“
 
„Osećao sam snažno prisustvo prethodne generacije – generacije mojih roditelja – kao i generacije koja je došla posle mene. Osetio sam se kao nikada pre, kao da sam u vremenu pronašao mesto za sebe“, priseća se Parsons.
 
Pisac trenutno živi u Londonu sa svojom suprugom Japankom, Juriko, sa kojom se venčao 1992. godine i njihovom ćerkom Džasmin, kojoj je 15 godina.
 
Godine 2014, Parsons je stvorio još jednog popularnog junaka, detektiva Maksa Vulfa, kojim je započeo pisanje serijala kriminalističkih romana. I dok je Maks takođe otac koji sam podiže dete, u ovom slučaju ćerku, on nimalo ne podseća na Harija Silvera i knjige sa njim su drugačije od svega što je napisao pre njih.
 
Kako se autor prebaci sa pisanja o svakodnevnom životu i porodici na žestoke priče o ubistvima, haosu i serijskim ubicama? Pa, u Parsonsovom slučaju, on je jednostavno ostao bez drugih opcija.
 
Knjige koje je napisao posle poslednjeg romana o Hariju Silveru 2010. godine nisu se prodavale najbolje. Parsons je takođe posle dve decenije izgubio redovnu kolumnu u časopisu „Dejli Miror“ koja je inače doprinela njegovoj slavi. Tada je, kako je rekao „Gardijanu“ u intervjuu 2015. godine, odlučio „da sedne i dugo, pažljivo razmisli“.
 
Shvatio je da želi da napiše kriminalistički roman. Problem je bio, kako je rekao u istom razgovoru, da niko nije imao razloga da pomisli da će u tome uspeti. Ali Parsons je duboko udahnuo, unovčio svoju ušteđevinu a zatim proveo dve godine pišući roman „Jedan po jedan“.
 
„Gardijan“ citira njegovo jadikovanje: „Iznenada sam shvatio da više nemam posao. Misliš da si se obezbedio a zatim shvatiš da zapravo moraš da kreneš ispočetka. To je strašno, znate. Baš strašno.“
 
Strah je malo popustio kada je izdavač „Rendom Haus“ objavio „Jedan po jedan“ a zatim ponudio i ugovor za još tri knjige. Avanture Maksa Vulfa su se nastavile u romanima „Stari grobovi“, „Klub za vešanje“ i „Poslednja žrtva“.
 
U knjizi „Devojka u plamenu“, istraga dovodi Vulfa i njegov tim do Asada i Adnana Kana, dva brata koji su se vratili u London pošto su prošli vojnu obuku u Siriji. Braća su brzo stavljena u pritvor ali ispostavlja se da su oni samo početak Vulfovih problema.
 
Hapšenja privuku pažnju nekoliko ljudi, uključujući i ubicu koji citira Bibliju i čezne za osvetom, poznatog kao „Crni Mojsije“ ‒ i to uskoro dovodi do paklene situacije koja će dovesti do Vulfovog ličnog gubitka.
 
I kao da već nema dovoljno briga, u njegovom životu se iznenada ponovo pojavljuje bivša supruga En, koja pokušava da dobije puno starateljstvo nad njihovom ćerkom Skaut. Dok se Vulf bavi svojom bivšom suprugom, počinje da razmišlja o posledicama koje njegov burni život ostavlja na njegovu ćerku, što dovodi do dirljivijih trenutaka u romanu.
 
„Ovo je prva knjiga o Maksu Vulfu koja me je rasplakala dok sam radio na njoj. Ni zbog jedne druge nisam plakao. Tako da sam po tome što sam sebe toliko ganuo, znao da sam uradio dobar posao“, kaže Parsons.
 
„Želim da moji romani ostave snažan utisak na čitaoce. Želim da moji trileri ostave emotivni utisak. To je moja težnja. I to je jedan od razloga zbog čega smatram da je „Devojka u plamenu“ moja najbolja knjiga. Mislim da sam to postigao u ovom romanu. Ima zanimljiv zaplet ali i emotivnu snagu u srcu priče.“
 
Parsons trenutno radi na sledećoj knjizi o Maksu Vulfu. Priča se bavi maskiranim ljudima koji otmu ženu za koju veruju da je ljubavnica najvećeg kriminalca u Evropi. Problem je samo što su ugrabili pogrešnu ženu. A uskoro će saznati i da su naleteli na pogrešnog detektiva.
 
„Mislim da sam pogodio u metu sa romanom 'Devojka u plamenu'. Voleo bih da to bude i u sledećem. Želim da mi romani budu uzbudljivi za čitanje i da budu zadovoljni pričom“, kaže Parsons.
 
I na kraju, pitanje za milion dolara:dDa li ćemo možda jednog dana videti filmsku ili televizijsku adaptaciju nekog od slučajeva Maksa Vulfa? Ili možda neke druge Parsonsove knjige?
 
„Možda“, kaže autor uz smeh. Ali ne za sada.
 
„Želim da bude izvrsna. Dobio sam nekoliko ponuda za serijal o Maksu Vulfu, ali niko me nije zaista ubedio da će adaptacija biti sjajna. Mislim da je ovo zlatno doba televizije. Pa ako me neko ubedi da će napraviti sjajnu seriju, onda ću im prodati prava“, kaže Parsons. „Neke ranije adaptacije su me razočarale. Ljudi misle da je najgore kada se nešto ne napravi. Ali ne, najgore je kada adaptacija ne ispadne dovoljno dobra kao knjiga. Ili će da bude sjajna ili je neće biti.“
 
Izvor: star2.com
Prevod: Vladimir Martinović