Toni Parsons: Ako bi ljudi prihvatili da je život neizvestan, poludeli bi

Britanski pisac Toni Parsons, planetarno popularni hitmejker, miljenik je i srpskih čitalaca. Ta naklonost je uzvraćena. Idući putem svojih knjiga, Parsons je sa posebnom radošću dolazio u Srbiju, u Beograd, kako bi se susreo sa ljubiteljima svoje proze. U ekskluzivnom intervjuu za Novosti (čiji je, sa svojih 69 godina vršnjak) govori povodom objavljivanja najnovijeg romana „Ljudi iz susedstva“ u izdanju Lagune.



Parsons je pisac bestselera, nagrađivani rok novinar i muzički kritičar, čije su knjige prevedene na više od 40 jezika. Od prvog romana „Čovek i dečak“ koji ga je proslavio i koji je prodat u višemilionskom tiražu, nizao je hitove: „Za moju malu“, „Čovek i žena“, „Prava porodica“... Prva knjiga iz serijala o detektivu Maksu Vulfu „Jedan po jedan“ (2014) postigla je veliki uspeh, što ga je ohrabrilo da nastavi da piše ovu vrstu štiva, poštujući pravila žanra, ali unoseći i neke svoje prepoznatljive osobenosti. U najnovijem romanu spojio je ono što su čitaoci voleli u njegovim prvim romanima – porodičnu priču, napetost i uzbuđenja kriminalističkog romana. Roman „Ljudi iz susedstva“ je psihološki triler pun šokantnih obrta – misterija umotana u ljubavnu priču i ljubavna priča uvijena u misteriju ubistva.

„To je priča o bračnom paru koji odlazi na selo jer žele da promene život. Istovremeno, hteo sam da ispričam priču o neizvesnosti, o tome da ne znamo šta nam nosi budućnost, iako smo je isplanirali“, kaže Parsons.

„Inspiraciju za ‘Ljude iz susedstva’ dobio sam tokom pandemije virusa korona. To nije knjiga o kovidu, ali sam je pisao u vreme lokdauna. Mislim da svaka knjiga treba da odražava duh vremena u kom je nastala. Ako je 21. vek naučio ljudski rod nečemu, to je da sve može da se dogodi – ratovi, kuga, urušavanje bankarskog sistema. Sve ono za šta mislimo da je deo prošlosti, može postati naša sadašnjost.“

U „Ljudima iz susedstva“ iskombinovali ste porodičnu priču, koja je karakteristična za Vaš serijal o Hariju Silveru, i triler, kao u romanima o detektivu Vulfu...

U to vreme čitao sam knjige Ajre Levina „Rozmarina beba“ i „Stepfordske žene“.

Sviđa mi se način na koji je Levin pisao o svom vremenu. „Stepfordske žene“, iako je odličan triler, govori o načinu na koji su muškarci osetili pretnju zbog toga što su žene postale uspešnije i moćnije tokom sedamdesetih godina. A „Rozmarina beba“, u suštini, priča je o gubitku religioznosti. Hteo sam da napišem nešto slično o našem vremenu. Levin je često na početku romana pisao o mladom bračnom paru koji se preselio u novi dom. To je odličan način da se započne knjiga! Upravo tako počinje i moj roman.

Sa kojim izazovima ste se suočavali tokom pisanja?

Par u knjizi Roman i Lana Vejd mogli bi da budu bilo ko od nas – iako su u braku, i duboko se vole, oni iz različitih perspektiva sagledavaju događaje. U romanu oboje pričaju svoju priču. Nije mi bilo teško da progovorim Romanovim glasom, ali sam se namučio da učinim ženski glas verodostojnim. Zahtevalo je to mnogo truda. Srećom, u mom uredničkom timu su sve žene koje se nisu ustručavale da mi kažu kako one razmišljaju i ukažu gde sam pogrešio.

Da li su Lana i Roman Vejd ljudi iz Vašeg komšiluka?

Kreirao sam njihove likove pod uticajem stvarnog života u smislu da svi delimo isti emotivni pejzaž – čežnju za ljubavlju i domom, strah od nepoznatog, san da bi nam život bio bolji ako bismo se preselili u novo mesto.

Za Vašu junakinju Lanu dom iz snova je postao košmar zbog suseda. A koliko smo mi u ovom i ovakvom svetu bezbedni i koliko poznajemo ljude oko sebe?

Finansijska kriza. Globalna pandemija. Rat. Pravimo se da ne vidimo stvari koje dolaze. Volimo da zaboravimo da je život neizvestan, jer bismo inače poludeli.

Nekoliko komšija u „Ljudima iz susedstva“ je izgubilo razum.

Kako objašnjavate to što su Vaši romani u doba interneta i kratkih priča i dalje veoma popularni?

Zaista se trudim da pišem najbolje što mogu – naporno radim da to bude još bolje.

Većina kreativnih ljudi nije genijalna kao što su bili Mocart, ili Pikaso, ili Dikens.

Mnogi muzičari, slikari i pisci rade najbolje što mogu sa svojim ograničenim sposobnostima. Jedan sam od tih koji rade. Dobro je što čovek stvara, pa ima iskustva da može da prepozna da nešto nije dovoljno dobro i da mora da uloži još vremena i truda.

Da li ste, dok ste pisali roman „Čovek i dečak“, imali ideju ili bar nadu da će biti planetarno popularan?

Ne. Uspeh „Čoveka i dečaka“ me je šokirao. Većina izdavača uopšte nije bila zainteresovana za roman dok sam ga pisao. Tako da sam ga zaista pisao za sebe. Za mene je pisanje bilo terapija, jer je moja majka u to vreme bila na samrtnoj postelji. Doduše, jedan momak je bio zainteresovan za knjigu i verovao je da ću prodati milion primeraka.

Roman sam stvarno napisao za sebe, iz srca, i mislim da je zbog toga dirnuo mnoga ljudska srca.

Šta Vas vraća Vašem junaku Hariju Silveru?

Ljudi su voleli Harija Silvera. Bio je običan čovek. Vratio sam mu se zbog čitalaca koji su želeli još priča o njemu. Njegov lik je u velikoj meri autobiografski, a piscu je najlakše na svetu da piše o sebi.

Kako ste „pronašli“ detektiva Maksa Vulfa?

Maks Vulf je nastao iz želje da stvorim junaka serijala – poput Šerloka Holmsa, Džejmsa Bonda ili Džeka Ričera. Znao sam da ću morati da se potrudim, ali da će biti, ako to dobro uradim, ogromno kreativno dostignuće. I napisao sam prvu knjigu o Maksu Vulfu a da nisam imao ugovor sa izdavačem. Potrošio sam svoju ušteđevinu ulažući u sebe – godinu dana sam razmišljao o Maksu i njegovom svetu, i godinu dana sam pisao knjigu. Uzeo sam godinu dana da osmislim kako će izgledati njegova porodica – ćerka i pas, gde će kupovati kafu, kako će se ponašati u ljubavi i seksu, u svemu. Znao sam samo da će te knjige biti dobre samo ako budem razumeo svet Maksa Vulfa.

Pamte se Vaši intervjui sa članovima grupa Ramones, Sex Pistols, The Clash, Talking Heads, Blondie. Koja vrsta muzike pokreće Vašu kreativnost?

Stalno slušam muziku – ne inspiriše me, ali glasna rok i dens muzika mi pomažu da se opustim, a refleksivna, opuštena klasična muzika može biti dobra pozadina za sanjarenje i maštanje. Uvek postoji muzika, ali ne dozvoljavam da stane na put pisanju.

Na čemu sada radite?

Pišem triler pod nazivom „Ko je bila“ o ženi koja se pretvara da je mrtva, jer je pobegla iz nesrećnog i nasilnog braka. To je knjiga o laži i ljubavi. Radnja je smeštena u ribarskom selu u Kornvolu, okrugu na dnu Engleske. Posle toga ću se vratiti Maksu Vulfu.

Nadam se da će do tada biti snimljena televizijska serija o njemu.
 

NE MOGU DA ZAMISLIM ŽIVOT BEZ PSA

Mogu vam reći o sebi, što već ne znate, da nisam siguran da želim da živim ako moj pas Sten ugine, kaže Parsons.

„U novembru puni 11 godina, a svaki pas ima srceparajuće kratak život. Nisam siguran kakav će biti moj ako Sten nije u njemu. Znam da zvuči pomalo ludo, ali tako se osećam. Jednostavno ne mogu da zamislim život bez svog psa.“

PRIŽELJKUJE SERIJU O MAKSU VULFU

Ideju da piše kriminalističke romane Toni Parsons je dobio tokom druženja sa Semom Mendesom, autorom filmova „Američka lepota“, „Lovac na zmajeve“, „Marinac“, „1917“... Njihovo druženje je počelo kada je reditelj poželeo da ekranizuje roman „Čovek i dečak“.

Parsons je odbio tu ponudu. Film je 2002, ipak, snimljen za Bi-Bi-Si, a režirao ga je Sajmon Kurtis („Dauntonska opatija: Novo doba“, „Moja nedelja sa Merilin“, „Dejvid Koperfild“...). Parsons priželjkuje televizijsku seriju o Maksu Vulfu. Kao dečak je voleo da čita Rejmonda Čendlera, Jana Fleminga, Lija Čajlda i smatra da njihovi junaci, Filip Marlou, Džejms Bond i Džek Ričer, imaju neke osobine svojih tvoraca, kao što i Maks Vulf liči na njega.

Autor: Dragana Matović
Izvor: Novosti