Tom Holand, kako to tvrdi vojska njegovih vatrenih pratilaca, poseduje jedinstvenu sposobnost da oživi antiku. Ovaj nagrađivani britanski istoričar, biograf i prezenter, u svojim uzbudljivim delima i izlaganjima nudi mnogo više od preseka života u staroj Grčkoj i starom Rimu. U knjizi „
Pax“, trećem delu enciklopedijske trilogije bestselera koja prikazuje uspon Rimskog carstva, Holand forenzičkom rekonstrukcijom života ključnih osoba unutar civilizacije, počevši od careva, pa sve do robova, utvrđuje činjenice o tome kako je mir konačno postignut tokom zlatnog doba. Sa Tomom Holandom poveden je razgovor o seksualnom životu Rimljana, hrišćanskom moralu i usponu i padu carstava.
Hajde da krenemo od prve godine koju pominjete u svojoj knjizi...
U pitanju je 68. godina naše ere, godina kada je Neron izvršio samoubistvo, što je ključan trenutak za istoriju Rima i očigledna prelomna tačka. Neron je poslednji živi potomak Avgusta, a Avgust je – bog. A biti potomak Avgusta znači imati njegovu božansku krv u venama. A među Rimljanima postoji verovanje da je upravo to potrebno kako biste vladali kao Cezar, kako biste carovali. Pitanje koje visi nad Rimom nakon Neronove smrti je sledeće:
šta ćemo sada? Više nemamo potomka božanskog Avgusta koji hoda ovom našom, smrtnom zemljom. Kako će Rim, kako će Rimsko carstvo opstati?
Dok sam čitao „Pax“, činilo mi se da postoji tema koja se stalno provlači: smenjivanje onih oblika ponašanja koja se smatraju dekadentnim sa ponovnim uspostavljanjem muževnijeg, borbenijeg okruženja ili povratkom u „dobra stara vremena“. U Vašoj fenomenalnoj knjizi se dolaskom svakog novog cara stiče utisak slične atmosfere: stvari postaju malo blaže – vraćamo se pravom Rimu.
Upravo takva dinamika odlikuje ceo ovaj period. Ona odražava moralnu zabrinutost Rimljana koja je za deo njih bila zaista karakteristična od trenutka kada su počeli da osvajaju izuzetno bogate gradove na Istoku – u Maloj Aziji ili Siriji ili, pre svega, u Egiptu. Zabrinutost da ih bogatstvo feminizira, da ih čini slabima, da ih čini mekšima – čak i onda kada su verovali da
zasužuju da poseduju svu tu spektakularnu količinu morskih plodova, zlata, finog mermera kojim se Rim može ukrastiti, zato što su oni vladari sveta.
Ta neverovatna napetost u društvu pojačana je klasnom anksioznošću. Jer ipak, ne postoje veći snobovi od senatorskih snobova. Oni žele da se razlikuju od mase. Ali, u isto vreme, muči ih i to da li će i dalje zaista biti Rimljani ako u bogatstvu uživaju na „previše grčki“, previše ženstven način. I tako, tokom celog ovog perioda, problem
kako da uživate u svom bogatstvu, ukoliko ste bogati Rimljanin, a da to ne činite na „nerimljanski“ način, veoma je zanimljiv. I, naravno, nema ličnosti u carstvu koja je imala veće probleme sa tim od samog Cezara.
Stotinu i nešto godina koje pokrivate u ovoj knjizi predstavljaju period velikog mira, prosperiteta i moći. Ipak, u svakom trenutku se oseća napetost. To me je kao čitaoca iznenadilo. Oseća se nesigurnost u carstvu – možda je postalo „mekše“, možda dekadentno, ili možda treba ponovo da se vrati onome što je nekada bilo.
Upravo u tome je značaj 69. godine naše ere, tj. „godine četiri cara“, jer se postavlja pitanje da li ciklusi građanskih ratova ukazuju na probleme. Na neku suvu trulež u tkivu Carstva koja se ne može odstraniti? Na gnev bogova? I da li, prema tome, Rimljani treba da nađu način da umilostive bogove kako se celo carstvo ne bi urušilo. Takva anksioznost traje nekoliko decenija. A nama deluje kao da je u pitanju zlatno doba Carstva. Oni grade Koloseum i prelepe hramove posvuda. Međutim, Rimljani su zabrinuti:
Da li su se bogovi okrenuli protiv nas?
Naravno, treba spomenuti i dobro poznati incident, koji se dogodio deset godina nakon Godine četiri cara, a to je erupcija Vezuva. I ovo je zasigurno viđeno kao još jedno upozorenje bogova, jer se poklapa sa strašnom zarazom u Rimu, kao i sa spaljivanjem (po drugi put u deceniji) najznačajnijeg hrama u Rimu – velikog hrama posvećenog Jupiteru na Kapitolu, najsvetijem od sedam rimskih brežuljaka.
Rimljani prinose žrtve bogovima onako kako mi danas uzimamo polise osiguranja. Međutim, ukoliko su bogovi previše zauzeti prekrivanjem poznatih gradova u Napuljskom zalivu piroklastičnim bujicama, ili slanjem kuge, ili paljenjem hramova, onda je to, za većinu, dokaz da ih rimski narod nije umilostivio. Tako da je mnogo toga što se dešavalo u ovom periodu, a naročito u samom centru Carstva, pokušaj da se Rimsko carstvo vrati na stabilnu moralnu osnovu.
Pitanje roda i seksa u više navrata se pojavljuje u Vašoj knjizi. Zapalo mi je za oko to da gotovo svi izuzetno muževni generali u Vašoj knjizi (od kojih mnogi postaju carevi) imaju seksualne odnose sa mladićima.
Pa, nisu u pitanju bili samo mladići, ali o tome ćemo kasnije. Uvek postoje pokušaji da se naglasi naša sličnost sa Rimljanima, kao ogledalo koje je okrenuto prema našoj civilizaciji. Ali daleko zanimljivije jeste po čemu se razlikujemo, jer vam to daje osećaj koliko zapravo mogu da se razlikuju kulture. Pretpostavljate da su ideje o seksu i rodu prilično čvrsto utemeljene, međutim, rimsko shvatanje ovih koncepata bilo je veoma, veoma drugačije od našeg. Mislim da se nama sve vrti oko roda – ideje da postoje muškarci i žene – a to je, očigledno, nešto što se može osporiti, kao što se to i dešava u ovom trenutku. Osnovna ideja je pak da vas definiše vaš pol. Da li ste heteroseksualni ili homoseksualni? To je verovatno najveća binarna podela u današnje vreme.
Kod Rimljana to nije binarno. U Svetonijevoj biografiji Klaudija postoji opis: „Spavao je samo sa ženama“. To se posmatra kao njegova ekscentričnost, slično kao kada biste za nekoga rekli da spava samo sa plavušama. Želim da kažem da je to zanimljivost, ali ga ona ne definiše seksualno. Slično tome, za Galbu, koji se smatra utelovljenjem drevnih republikanskih vrednosti, kaže: „Spavao je samo sa muškarcima“. Ovo se, ponovo, smatra za ekscentričnost, ali ga apsolutno ne definiše. Ono što definiše Rimljanina, po mišljenju rimskih moralista, jeste uglavnom to da li – i izvinjavam se zbog jezika koji ću sada upotrebiti – koristite svoj penis kao neku vrstu mača, za dominaciju, prodor i potčinjavanje. A oni koji su bili tamo da prime taj vaš strašni, napadački rimski penis bili su, naravno, žene i robovi: zapravo svi oni koji nisu smatrani građanima. Stoga se binarnost u doba Rimljana svodi na rimske građane, koji su po definiciji svi muškarci, i one ostale.
Ukoliko je imala status građanke, Rimljanku niko nije smeo da iskoristi protiv njene volje, ali gotovo svakog drugog su mogli. To znači da ukoliko ste bili kućevlasnik u starom Rimu, vašu porodicu nisu činili samo vaši krvni srodnici: to su bili svi oni koji se nalaze u vašem domaćinstvu. To je podrazumevalo sve osobe koje od vas zavise; vaše robove. Svoje robove ste mogli da iskoristite na koji god način poželite. A ako to niste činili, onda nešto nije bilo u redu sa vama. Rimljani su imali istu reč za „mokrenje“ i „ejakulaciju“, pa su tako telesni otvori robova – a to su mogli biti muškarci, žene, dečaci ili devojčice – smatrani kao ekvivalent za pisoar za muške građane Rima. Naravno da je nama to danas totalno nepojmljivo.
Najponižavajuća stvar koja se mogla dogoditi muškom građaninu Rima bila je da se sa njim postupa kao sa ženom, čak i ako je to bilo protiv njegove volje. Za njih je ideja da je transrodnost nešto što treba slaviti delovala kao nešto najizopačenije, bila je to najsumanutija stvar koju biste mogli da tvrdite. Vitelije, koji je na kraju postao car, bio je celog života poznat kao „Sfinkter“ jer se govorilo da ga je kao mladića Tiberije na Kapriju koristio kao devojku. To je bio žig srama kojeg se nikada nije mogao rešiti. Postojala je pretpostavka da će vas i sama glasina o tome da ste na ovaj način tretirani obeležiti do kraja života; a ukoliko ste u tome uživali, onda ste apsolutno bili najgori među najgorima.
Uprkos tome, u ovom periodu postoje i ljubavne priče. U knjizi pišete da je Trajan imao takvu „strast prema dečacima da je asirski kralj uspeo da mu se dodvori tako što je naredio svom sinu da izvede ’nekakav varvarski ples’“. Dakle, to je ona vrsta dekadencije o kojoj ste govorili. Ali se knjiga završava veoma emotivnom i totalno drugačijom ljubavnom pričom između cara Hadrijana i Antinoja.
Seksualni moralni standardi nameću ljudima ogroman teret. Nisu svi u to vreme imali seksualne sklonosti koje su bile usklađene sa vladajućim moralnim kodeksom. Za one koji su uživali u tome da budu pasivni partneri, koji su iz toga crpili emocionalnu snagu, mora da je bilo zaista strašno.
Glavni erotski ideal za rimske muškarce u ovom periodu nisu toliko devojčice koliko dečaci koji liče na devojčice. Podseća na onu pesmu grupe
Blur: „Boys who like girls, who like…“. Ovi dečaci, poznatiji kao
delicati, bili su našminkani, imali frizure u ženskom stilu i oblačili bi ih kao devojčice. Što su više ličili na devojčice, time su sve više postajali statusni simbol, pa su senatori bili spremni da na njih troše ogromna bogatstva. Kao i uvek, Neron je u tome prednjačio. Govorilo se da je svoju voljenu suprugu Popeju Sabinu na smrt prebio zato što mu je zvocala jer se kasno vraćao sa trka kočija. To verovatno nije bila istina jer ju je obožavao. Međutim, posle njene smrti, krenuo je u potragu za nekim ko na nju liči. Našao je dečaka, kastrirao ga je, i od tog trenutka ovaj siromašni dečak Sporus morao je da živi kao Popeja Sabina.
Takođe ste napisali da je ponudio „ogromnu nagradu svakome ko uspe da usadi matericu u evnuha“. Neron doslovno pokušava da pretvori Sporusa u ženu.
Naravno da u tome nije uspeo. Ali kada je Neron umro, ovaj siromašni dečak je postao ratni trofej. Prvo ga prisvaja Oton, a onda Viteliju pada na pamet ideja za koju misli da će ga učiniti popularnim među rimskim narodom: narediće Sporusu da se obuče kao Persefona, a potom će ga u areni do smrti silovati gladijatori koji su obučeni kao Had. Smatra da je ovo fantastičan vid zabave – nešto poput svetskog prvenstva – i da će se svima svideti. Sporus, naime, izvršava samoubistvo. Što je, razume se, nešto što bi bilo ko uradio kada bi se našao u sličnoj situaciji. Zaista grozna, užasna ideja. Ipak, dok je za nas ovaj vid eksploatacije nezamisliv, za Rimljane je bio moralno opravdan.
A kakva je priča o Hadrijanu i Antinoju?
Antinoj je neverovatno lep dečak koga je Hadrijan, navodno, sreo na svom velikom putovanju carstvom. U to vreme, između Neronove i Hadrijanove vladavine, evnusi su bili zabranjeni. Tako da je on verovatno smatrao da je Antinoj lep poput evnuha, što ga je činilo izuzetno dragocenim. Hadrijan ga šalje u Rim kako bi stekao obrazovanje kakvo se očekuje od vladarovog partnera. A onda je, pretpostavljam kada je imao oko 15 godina, došao pod Hadrijanovo okrilje.
Dakle, danas bismo rekli da je to čista manipulacija. Ali Rimljani to nisu tako videli. Ni Grci to nisu tako posmatrali, jer se Hadrijan ponašao kao Grk. Nosio je bradu poput grčkih filozofa. Kada je bio mladić, zvali su ga
Graeculus – „Mali Grk“. Delovalo je kao da postoji izvesna sličnost između Hadrijanovog usvajanja prelepog grčkog dečaka i Zevsa koji je oteo Ganimeda da mu bude peharnik – ili Herkula i Hile.
Da li biste rekli da je za to imao posebnu dozvolu?
Da, jer je to laskalo Grcima. Ali mi ne znamo kako se Antinoj osećao povodom svega toga. Mislim da je, sa jedne strane, bio veoma zahvalan zbog toga što je otišao iz provincijske zabiti. Međutim, moguće je i da mu je to nanelo nepojmljivu psihičku štetu, jer Antinoj umire u Egiptu pod veoma misterioznim okolnostima, baš u vreme kada počinje da mu raste brada i kada dobija mišiće. Kružilo je mnogo različitih teorija. Da li je izvršio samoubistvo? Da li je ubijen? Da li je prinesen kao žrtva bogovima? Druga teorija, prema kojoj osećam izvesnu naklonost, jeste ideja da je lažirao sopstvenu smrt i pobegao. Ali mi jednostavno ne znamo šta se tačno dogodilo.
Autor: Fredi Sejers
Izvor: unherd.com
Prevod: Kristijan Vekonj