„Tito je umro“ može poslužiti kao školski primer kao treba pisati prozu koja je istovremeno komunikativna i kvalitetna.
„Tito je umro“ je još jedna potvrda spisateljskog dara Mirjane Novaković koja se pre desetak godina proslavila svojim prvencem, pseudo-istorijskim romanom strave i užasa „Strah i njegov sluga“. U svom drugom romanu, „Johann's 501“, čitaocima je ponudila alternativni Beograd, još uvek se zadržavši u okvirima fantastike. „Tito je umro“ predstavlja poptuni zaokret. Poigravanje sa fantastikom i transcedentnim je u novom delu svedeno na minimum, gotovo da je u potpunosti iščezlo. Umesto vampirske jeze ili pak psihodeličnog onirizma, „Tito je umro“ je uzemljen u srpskoj zbilji. Mirjana Novaković kao da se namerila da popiše sve simptome opšteg moralnog posrnuća savremenog društva i sastavi hroniku srpskog tranzicionog očaja. Katalog likova obuhvata korumpirane političare, silikonske sponzoruše, obesne policajace, oportuniste i beskičmenjake svih vrsta... Ima tu pomalo karikiranja i preterivanja, ali većina njuški deluje bolno poznato. U tom moru bluda i kala pliva glavna junakinja, pravdoljubiva novinarka koju su nepotkupljivosti i principijelnost doveli u nemilost moćnika. Koristeći se rečima i delima svoje junakinje, Mirjana Novaković izriče svoj stav o Srbiji danas, ne libeći se da postroji odgovorne. Tako su se na njenoj meti našli Demokratska stranka, Srpska pravoslavna crkava, Politika, Crvena Zvezda... Nema tu zlobe, samo gorčine.
„Tito je umro“ jeste politički angažovana proza, ali je istovremeno i žanrovski roman. Uz to prilično dosledan, sa svedenim postmodernim ukrasima. Mirajana Novaković preuzima obrazac krimića čendlerovskog tipa i prilagođava ga novim srpskim uslovima i svom senzibilitetu. U njenoj varijanti, nosilac radnje je žena. Novinarka (čije ime ne saznajemo) nas vodi kroz priču koja je, u prepoznatljivom hard-boiled maniru, ispripovedana u prvom licu. Glavna junakinja je žena koju život nije štedeo, odbačena i sama, uz to teška alkoholičarka, ali koja je, za razliku od drugih koji su digli ruke, još uvek spremna da se bori protiv vetrenjača. Roman počinje kao istraga o misterioznom tekstu koji se pojavio 1968. godine u „Politici“ (a koji najavljuje tačno vreme Titove smrti 12 godina kasnije), da bi prerastao u whodunit smešten u sam vrh političke moći. Posle sumnjive smrti visokog funkcionera Demokratke stranke, novinarka kreće u potragu za ubicom.
Misterija je intrigantna i majstorski građena, pa je knjigu zaista teško ispustiti iz ruke. Bez obzira na u načelu sumornu tematiku, „Tito je umro“ nije nimalo naporan za čitanje. Novakovićeva priču vodi vešto i nikada ne zaboravlja da zabavi čitaoca. Ima u romanu dosta humora, uglavnom crnog, pa čak i raspojasane karnevalske groteske koja naročito dolazi do izražaja kada se na tapetu nađe lik Seke, lokalne sponzoruše i potencijalno važnog svedoka. Opet, Mirjana Novaković vešto balansira i uspeva da izbegne zamku karikaturalne karakterizacije. Epizodni likovi su upečatljvi i najčešće veoma uspeli, baš kao u slučaju policajke Rade ili spremačice Zuzane.
Misterija se polako odmotava, a sa svakim novim delom slagalice novinarka je bliža Istini. Tu i tamo može se uočiti poneki narativni višak, ali manje neravnine na drumu ne umanjuju znatno uživanje u vožnji. Jedina krupnija zamerka bi se mogla izreći na račun završnice koja zbog nagomilavanja koincidencija ne uspeva da bude u potpunosti ubedljiva.
„Tito je umro“ može poslužiti kao školski primer kao treba pisati prozu koja je istovremeno komunikativna i kvalitetna. U okviru male kriminalističke renesanse koja je zahvatila domaću književnu scenu (a kojoj valja pridružiti još dva Lagunina izdanja – „Magični teatar ljubavi i smrti“ Verice Vinsent Kol i „Kraj sezone“ Predraga Jovanovića), „Tito je umro“ se izdvaja kao klasa za sebe. Smatram da neću preterati ako tekst završim tvrdnjom da je novi roman Mirajane Novaković najbolja krimi misterija ikada napisana na srpskom jeziku.
Autor: Đorđe Bajić
Izvor: www.popboks.com