Tetralogija Vladimira Arsenijevića: Glas duhova iz potpalublja

Primajući Ninovu nagradu za 1994, pisac je najavio ciklus od četiri toma, otvoren upravo romanom „U potpalublju“. Posle tačno tri decenije objavio je završnu knjigu u tom nizu.



Biće šokantno, ali neće biti netačno: od petorice pisaca koji su ušli u najuži izbor za Ninov roman godine – četvorica su bivši robijaši ili kažnjenici – ljudi koji su u raznim vremenima i pod raznim režimima duže ili kraće ležali u zatvorima zbog svojih političkih uverenja – pisalo je na stranicama našeg magazina januara 1995. „Milovan Đilas je robijao i u prvoj i drugoj Jugoslaviji; Dragoslav Mihailović i Ivan Ivanović spoznali su zatvorski život u ’Titovoj Jugoslaviji’; Vuk Drašković u ’Miloševićevoj Srbiji’. Najmlađi od njih Vladimir Arsenijević (1965) nije osuđivan na kaznu zatvora ali, kao što će se videti iz nagrađenog romana ’U potpalublju’, nije mu nepoznato da i sloboda, u određenim uslovima, može biti robija.“

Nedavno, na predstavljanju „Duhova“ (izdavač Laguna), završnog dela romaneskne tetralogije započete pre tačno trideset godina, uz učešće istoričarke Dubravke Stojanović i pisca Igora Štiksa, i autor se setio tog najužeg, „zatvorskog“ kruga. Priča da je radio kao turistički vodič i da mu je u Atini prišao čovek. Okrenuo je naslovnu stranu, sa rečima „Glas iz potpalublja“, pa pokazujući na fotografiju upitao: „Da li ste ovo vi?“ Najmlađi laureat, nagrađen za debitantsko delo.

„To je roman o izgubljenoj generaciji izgubljenog naroda jedne nestale države“, pronicljivo je Luka Mičeta sažeo radnju te knjige u tradicionalnom razgovoru s laureatom. Nije preskočio činjenicu da mladi pisac uporno ponavlja kako se radi o početku četvoroknjižja.

Vladimir Arsenijević je sada ispričao koliko je neoprezno u ono doba govorio da se radi o većoj celini. Da je na licima ljudi iz redakcija za kulturu primetio izvesno čuđenje, tipa „šta ovaj priča“.

Odjek najave buduće tetralogije i sumnja javnosti vraćali su mu se u talasima i ponekad život činili neprijatnim. „Sve je bilo previše burno i rezultiralo dosta velikim krizama spram toga šta radim i pišem. Marta 1999. pomislio sam da sam zaglavljen u 1991, 1992, i sve ostavio, znajući da ću se vratiti celini.“

Smeška se. „Sigurno sam bio jedini koji je verovao da ću isto i uraditi.“

No detaljno je isplanirao niz, pre lovorika. Prve tri knjige pokrivaju period od godinu dana. Oktobar 1991 – oktobar 1992. „Priča je narativno kompaktna, inicirana mobilizacijom s jeseni ’91. Realnost direktno udara na porodicu u nastajanju, na pripovedača Vladimira i njegovu suprugu u šestom mesecu trudnoće. Usput vuku i sopstvene demone, recimo, heroin, što je uništio tu generaciju.“

U četvrtom nastavku zato nema gde nego da se vrati i vidi šta se sa tim ljudima dogodilo.

Zajedno gledamo tekst iz arhive. Mičeta je izabrao originalnu formu, preplićući glas sagovornika i naratora fikcije. Između pitanja i odgovora ubacio je kratke odlomke iz proze, čime je igra sa stvarnošću postala dvostruka i u članku. Na primer: „Primećuješ razliku, rekla mi je jednom Anđela, nekad su umirali, a sad odlaze... Svakih petnaestak dana pratili smo ponekog, i brzo smo ih sve prebolevali.“

Prvo izdanje objavio je Rad. „Sponzor je bio neophodan. Bili su to tast i tašta. Tiraž 500 primeraka.“

Upitaće ga 1995. otkud takav naslov: „Potpalublje je mesto gde imate najmanje šanse da se spasete kada brod tone. Istovremeno, to je mesto gde vi najduže možete da živite jer prolazi dosta vremena dok voda tamo ne prodre. Što se naslova tetralogije tiče (Cloaca Maxima), njega sam pronašao u rečniku – dodatku jedne knjige. Otprilike je pisalo da je to naziv stare kanalizacije u Rimu, a da u bukvalnom prevodu znači ’veliki čmar’. Rekao sam sebi: ovo je stvarno vrlo precizno, ono što mi treba. Znao sam da ću da pišem knjigu o ovom vremenu i o Beogradu u njemu.“

Nikola Milošević, tadašnji predsednik žirija, ističe da Arsenijević za predmet književnog oblikovanja bira vreme u kome još uvek živimo: „Vreme obeleženo dramatičnim posledicama ratnih sukoba s one strane Drine i odsustvom političkih i uopšte društvenih perspektiva za jednu generaciju kojoj bi možda najvećma pristajao naziv unesrećene generacije. Umetnički filter kroz koji autor propušta ovu neposredno aktuelnu istorijsku građu predstavlja stanovište glavnog junaka, mladog intelektualca koga bismo mogli smatrati nekom vrstom srpskog Mersoa. Kao i Kamijev Merso i Arsenijevićev junak ima radikalno kritičku distancu kako prema svom vremenu tako i prema samom sebi, koja potiče usled nekih visoko postavljenih vrednosnih zahteva. Meren ovim i ovakvim zahtevima, svet u kome prema piščevoj zamisli živi heroj, ili tačnije antiheroj, romana ’U potpalublju’, svet je apsurda u kome po prirodi stvari nema nikakve nade i nikakvog spasa. Sumornu poruku svog romana uobličio je Arsenijević rukom zrelog, umetničkom poslu nesumnjivo vičnog autora. Lik njegovog glavnog junaka psihološki je složeno i istančano motivisan, a isto su tako složeno i istančano motivisani i likovi ostalih junaka ove koliko gorke, toliko i umetnički izuzetne proze.“

Milošević saopštenje završava stihovima: „Dodeljujući s ovakvim razlozima Ninovu književnu nagradu jednom mladom autoru koji nema podršku klanova bilo koje vrste, uvereni smo da je dodeljujemo ’Ni po babu, ni po stričevima, već po pravdi Boga istinoga’, kako to kaže stara dobra, ali možda pomalo zaboravljena narodna pesma.“

Bilo da uranja u celu tetralogiju, otvara isključivo novi roman, stari intervju („Ostalo nam je samo da razblažujemo strah koji u nama postoji. To je poslednja odbrana pred maštom Velikog eksperimentatora) ili da sluša pisca dok pomalo drhtavim glasom čita odlomak o odlasku ćerke iz zemlje ili smrti majke – čitalac bi mogao da se zapita da li naše vreme zapravo – stoji.

Vladimir Arsenijević smatra da mnogi osećaju kako nam svi slojevi prošlosti neprestano dišu za vratom. „Sve je posledica činjenice da se ophodimo neodgovorno prema onome što predstavlja nasleđe te prošlosti.“
Navodi da bi 2000. godine, kakve god stavove imali o devedesetim, teško negirali sva tada učinjena nedela. „Danas, 2023, izmišljate slobodno šta vam padne na pamet.“

Ne umanjuje značaj emotivnih istina spram činjenica. „Gledao sam na Jutjubu serijal s naslovom ’Koju zemlju najviše mrzite’. Nekada bude smešno, pogotovo kada se radi o sređenim državama. Pitaju Norvežanina... Švedsku?! Svejedno, mogu time da se igraju. Pitaju našu omladinu i postoje tri vrste odgovora. Mrze Ameriku. Zašto? Zato što su nas bombardovali, jer, kao, ’nismo hteli s njima’. Mrze Albaniju zato što, opet kao, ’hoće da nam otmu Kosovo’. Vladavina reduktivnih, naknadno kreiranih ’istina’ je evidentna. Treća skupina, i to valja napomenuti, ističe da mrzi Srbiju.“

Razmišljao je o merenju vremena. „Kažemo prošlo je trideset godina od 1995. A 1945, dodaš tih trideset, i eto ti Dejvida Bouvija, Roxy Music – potpuno druga stvarnost! Pritom, te 1975, Hitler je u bunkeru u Berlinu delovao jednako daleko kao 2025. A Srebrenica 2025. deluje jednako blizu, meni se čini čak i bliže... Mi se nismo odmicali, nismo odgovorno zatvarali poglavlja pa nastavljali da se krećemo. Neprestano hodamo unazad. Ne udaljavamo se od prošlosti, već joj se približavamo.“

I dok su ga nagrađivali, bio je pažljiv sa rečju optimizam: „Evakuisao sam se u vlastiti život, u sebe.“

U kafeteriji skoro ponavlja rečenicu: „Ovde se gorčina akumulira i teško je osloboditi se. Kako održavati optimizam? Nemam iskreno više snage. Funkcionišem spram dubokog fatalizma, u suštini: delatnog. Ne verujem u bogzna kakve promene u ovom društvu.“

Veselo mesto

Pored tetralogije Cloaca Maxima, sačinjene od romana „U potpalublju“, „Ti i ja, Anđela“, „Ka granici“, „Duhovi“ – izdavačka kuća Laguna objavila je i Arsenijevićeve romane „Predator“, „Let“, te zbirku priča „Ovo nije veselo mesto“. Beogradski pisac, rođen u Puli 1965, posle boravka u Meksiku 1999/2000, napisao je knjigu „Meksiko – ratni dnevnik“, kao i ilustrovani roman „Išmail“, nastao u saradnji s Aleksandrom Zografom. Autor je zbirke eseja „Jugolaboratorija“ i ilustrovane novele „Minut – put oko sveta za 60 sekundi“, u saradnji s Valentinom Broštean. Dobitnik je Ninove nagrade, Sterijine nagrade i Nagrade Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu. Dela su mu prevedena na više od dvadeset jezika.

Autor: Mića Vujičić
Izvor: NIN