Tea Obreht: Svaka priča je lična, ali to pisac često sazna tek na kraju

Imala je nepunih 26 godina kad je 2011. dobila prestižnu nagradu Orindž za svoj prvi roman „Tigrova žena“ i dospela na Njujorkerovu listu dvadeset najboljih američkih pisaca mlađih od četrdeset godina, kao i na listu 5 ispod 35 Nacionalne fondacije za knjigu. U tom trenutku Tea Obreht postala je ne samo velika američka književna senzacija već i najuspešnija spisateljica srpskog porekla na svetskoj literarnoj sceni.



Rodni Beograd je doduše napustila još kao osmogodišnja devojčica, ali upravo je ta njena krvna i emotivna povezanost sa Balkanom iznedrila čudesnu, dirljivu priču koja se dešava u postojbini njenih predaka, a donela joj je međunarodnu slavu.

„Tigrova žena“ je osvojila prvo čitaoce u SAD (i postala bestseler Njujork tajmsa), a onda i one ostale – prevedena je na 24 jezika, pored ostalog i na srpski, u izdanju beogradske Lagune. Ista kuća je prošle godine objavila i prevod njenog novog, dugo očekivanog romana „Unutrašnjost“.

Tea poslednjih osam godina živi u Njujorku, predaje na koledžu Hanters i objavljuje u časopisima Njujorker, Atlantik, Harpers i Gardijan. Njeni su radovi uključeni u antologije najboljih američkih kratkih priča i najboljeg američkog neobaveznog štiva.
 
„Unutrašnjost“ je obimna, čudnovata povest o američkom Divljem zapadu s kraja 19. veka, koju čitalac prati kroz putovanja i naizgled nepovezane dogodovštine jedne uporne, hrabre žene i jednog mladog odmetnika. Tu su i bezvodna pustoš Arizone, razbojnici, šerif, konji, kamile, redakcija lokalnih novina, neočekivano stečena pa raskinuta prijateljstva i duhovi umrlih.

Iako ste u ranijim intervjuima rekli da ste „završili s temom smrti“, nekoliko likova u „Unutrašnjosti“ redovno komunicira s pokojnicima, a avanture glavnog junaka Lurija oblikovane su upravo njegovom sposobnošću, ili kletvom, da od preminulih „preuzima“ njihovu neutoljenu potrebu koja ga progoni sve dok se ne ispuni. Zašto ste se predomislili?

Stara izreka kaže da je „obznanjivanje plana najbolji način da zasmejete Boga“. Nisam namerno promenila mišljenje, jednostavno se tako dogodilo. U „Tigrovoj ženi“ sam se posvetila bremenu gubitka i smrti. Nije to prijatna tema i zaista sam se nadala da joj se neću više vraćati. Pokušala sam da se okrenem drugačijim projektima, ali nekako izgleda da su moji najbolji radovi upravo oni u kojima se bavim smrtnošću. I tako se to nastavlja!

U „Tigrovoj ženi“ ste Amerikancima pružili sliku Balkana kakav ne poznaju ili nisu želeli da upoznaju. Ali on tu nije onaj „pravi“, već oblikovan ličnim sećanjima, pričama koje ste o njemu čuli od bake i dede, pročitali u vestima i romanima ovdašnjih pisaca?
 
Najvažnije mi je bilo da ostanem verna osnovnoj ideji romana koja je ipak fikcija. „Tigrova žena“ je pre svega veličanje detinjstva, ali pokazuje i kako mitovi deluju u porodici i društvu u celini, posebno kao odgovor na traumu. I detinjstvo je samo po sebi mitsko doba, to je prostor koji postoji samo u sećanju i stalno se preoblikuje u skladu sa načinom na koji se naš život odvija i značenjima koja mu pridajemo tokom odrastanja. Zato sam se, dok sam pisala, trudila da zamaglim tu granicu između stvarnosti i ličnih saznanja u životima Natalije i njenog dede, i da se oslobodim svih detalja – mesta, imena, ideja o naciji – koji bi se mogli suviše približiti istinskoj prošlost regiona.

Rođeni ste u Beogradu, ali ste odatle otišli sa majkom, bakom i dedom kad vam je bilo osam godina, prvo na Kipar, pa u Egipat, najzad u SAD. Šta je ono najvrednije što ste iz tih vremena, kao dar ili prtljag, poneli sa sobom i pretočili u svoju književnost?

Moje detinjstvo je bilo zbrka različitih jezika, kultura i utisaka, a jedina konstanta, kuda god da sam se selila, bila je okolnost da sam okružena sjajnim pripovedačima koji su gajili duboko uvažavanje prema istoriji i smatrali važnim da se ona ispriča. To u nekim slučajevima može postati teret kad odrastate u sistemu koji se oslanja na pripovedanje, a onda se nađete u situaciji da pokušavate da date narativni smisao haosu, nasumičnim, besmislenim tragedijama i trijumfu života. Ipak mislim da je to za mene najvećim delom bio poklon.

Da li se sada osećate kao Njujorčanka, Amerikanka, Beograđanka, balkanski emigrant ili kao „građanka sveta“?

Velika emocionalna kriza kod iseljenika je što vam nije potrebno dugo da osetite da više ne pripadate zemlji iz koje ste otišli, ali je potrebno strašno mnogo vremena da vas prihvate u novoj sredini, da više niste „stranac“. A ja nigde nisam ostajala dovoljno da postanem pravi „insajder“. Zato bih rekla da sam od svega pomalo, i Beograđanka, i imigrantkinja, i građanka sveta. Mnogo nas je koji se tako osećamo, i ja o tome dosta razmišljam. Zato je potraga za „domom“ toliko važna u „Unutrašnjosti“.

Kada ste napisali svoju prvu priču i čime je bila podstaknuta?

Sa osam godina napisala sam kratku priču o kozi koja je imala loš dan, i izjavila mami da ću biti pisac. Tada smo živele na Kipru, a pripovedanje je za mene bilo način da dam smisao svetu oko mene i novom jeziku koji sam učila. Možete misliti kako je majka, ekonomista, inženjersko dete, reagovala na ideju da se bavim poslom tako udaljenim od stabilnosti i finansijske sigurnosti! Ali me je ipak podržala u ovom naumu i ako je i imala neke sumnje prema mom izboru karijere, nikad ih nije obelodanila.
 
Kako ste dobili ideju za „Tigrovu ženu“?

Bilo je to čudno razdoblje u mom životu. Deda je umro, a ja sam započela studije književnosti na Univerzitetu Kornel. Nisam imala na umu roman, uglavnom sam pisala kratke priče o svakodnevnom životu u Americi, čak ne o sopstvenom nego onom koji proživljavaju sredovečni muškarci u unutrašnjosti – o čemu sam zapravo znala samo iz literature. A onda sam radnju jedne svoje priče smestila u neimenovano mesto na Balkanu. Bila je reč o dečaku koji se sprijateljio sa cirkuskim krotiteljem tigra, u potrazi za odbeglom zveri. Nazvala sam je „Tigrova žena“. Pripovetka je bila promašaj, ali se iz nje iznedrio roman: umesto dečaka, narator je deda, koji takođe traga za onom nejasnom granicom između istine i mašte detinjih sećanja. Potrajalo je dok sam shvatila da pripovedam o sopstvenim emocijama.

A kako ste odabrali temu svog drugog romana?

Nisam se „povezala“ sa Amerikom sve dok nisam počela da provodim više vremena na zapadu. Pored strahopoštovanja prema predelima prirode, osetila sam uzbuđenje načinom na koji se tamo prepliću mitovi i istorija, što je možda i razlog da sam najzad počela da se osećam „kod kuće“ – i da istovremeno nazirem svoj novi roman. Ali tek kad sam čula legendu o Crvenom duhu znala sam o čemu će roman biti. Bizarna, upečatljiva i istinita priča o noćnim susretima dve žene sa velikom, nepoznatom crvenom zverkom – za koju će se ispostaviti da je kamila dovedena iz Otomanskog carstva kao pomoć u istraživanju jugoistočnih teritorija SAD pedesetih godina 19. veka – poslužila mi je kao sjajna osnovica za knjigu kakvu sam želela da napišem. Sadržala je onaj vid narativne kulture koji me je oduvek zanimao, a to je kako jedna priča preživi protok vremena. Sem toga, veoma me privlače „raseljene“ životinje koje su uvek negde u pozadini mojih priča. Tek kad se neka takva pojavi, priča za mene postaje stvarna.

Koliko su vaši romani zasnovani na sopstvenom iskustvu?

Iako „Tigrova žena“ nije autobiografski roman, svakako se bavi nekim ličnim pitanjima. „Unutrašnjost“ je još manje autobiografska, ali jednako intimna. Tako uostalom deluje pisanje: privuče vas određena povest iz nekih ličnih razloga koji vam postanu jasni tek tokom pisanja. Treći roman na kojem već radim ne samo da nadilazi moja sopstvena iskustva već i granice našeg sveta i vremena. Događa se u pustinji, u budućnosti. Ali naravno i tu su one teme koje me uvek opsedaju: ljubav, raseljenost, zabrinutost za klimu. I da, ima tu i životinja!

Posećujete li Beograd otkad ste ga kao dete napustili?

Od 2003. dva puta godišnje sam dolazila da posetim baku i dedu, ali mi od njihove smrti to sve teže pada, uz već ionako potresno podsećanje na sve one mirise, zvukove i slike detinjstva. Uđem u neku pekaru i kao da nisu prošle 34 godine. Većina mojih rođaka se preselila u SAD, ali imam u Beogradu još dragih porodičnih prijatelja koje obilazim. Volim kad otkrijem meni poznate delove grada koji su opstali uprkos promenama. Zoološki vrt. Kalemegdan. Dorćolsko šetalište uz Dunav. Topčider. Veliki kiosk u obliku hamburgera na Dedinju još je tamo. Nisu to neke velelepne ni romantične stvari, reprezentativne za bogatu istoriju ovog prelepog grada, već intimne sitnice koje čine da se tu osećam „kod kuće“, i zato ih čuvam duboko u sebi kao najveće blago.
 
 
Autor: Aleksandra Mijalković
Izvor: Politika
Foto: Ilan Harel