Tea Obreht o tome kako je „ubila“ dve knjige da bi napravila jednu: „Bacila sam 1400 stranica“

Za nekoga ko veruje da nema života posle smrti, Tea Obreht oživljava mnogo toga. U njenim knjigama se živi i neživi prepliću poput tinejdžera na žurci: jedva se prepoznaju, nesigurni šta to imaju zajedničko. Autorku fascinira istorija, posebno ona zaboravljena. A tu je i njena nova knjiga „Unutrašnjost“ koja sadrži posmrtne ostatke dve gotovo cele knjige koje je napisala (ali ne i završila) nakon bestselera iz 2011. godine „Tigrova žena“.


Foto: Ilan Harel

„Bacila sam 1400 stranica“, govori nam autorka u veoma skromnoj kancelariji koledža Hanter u Njujorku. „Delovalo je kao potpuni poraz, ali onda sam shvatila da je to samo drugačiji način da se meri napredak.“ Flegmatična je u pogledu toga sada, ali sigurno joj nije bio lak proces stvaranja drugog romana nakon pregršt nagrada koje je osvojila sa debitanskim kada je imala samo 25 godina.

Na kraju je našla način da poveže dve priče na kojima je radila i smesti ih u Arizonu na samom kraju 19. veka. U jednoj je Nora Lark, supruga i majka koja pokušava da uvede red u svoj dom iz kojeg su nestali njen suprug, dva sina i veći deo zaliha vode. Takođe deluje i da je dom ostao bez razuma jer njen najmlađi sin tvrdi da užasna zver vreba njihovu kuću. Nora smatra da se samo ona ponaša racionalno – a u tome se s njom slaže i njena mrtva kćer sa kojom često razgovara.

U drugoj priči upoznajemo Lurija, odmetnika i imigranta iz Jugoslavije koji prepričava svoj život prijatelju. Možda zbog toga što je rano detinjstvo proveo kao pljačkaš grobova, Luri može da razgovara sa mrtvima, a oni u njega usađuju svoje najdublje želje i on počinje da želi isto što i oni. Sve to je verovatno i razlog zašto je za prijatelja izabrao nekoga ko dobro sluša – kamilu.

Roman koji se odvija na američkom Zapadu nije očekivan izbor za devojku koja je rođena u Beogradu, a odrastala na Kipru, u Kairu, Džordžiji i Kaliforniji. Razlikuje se i od njenog prvenca „Tigrove žene“, iako postoje zajedničke niti vezane za folklor, porodicu i fantastičnu povezanost ljudskog i životinjskog carstva. „Tigrova žena“ je inspirisana smrću Teinog dede, dominantne muške figure u njenom odrastanju. „Unutrašnjost“ je motivisana istorijskim trenutkom poznatim kao „Zasad kamila“, kratkotrajnim eksperimentom pokušaja uvođenja kamila u Ameriku.

Ipak, knjige su na mnogo načina slične, pre svega u fasciniranosti smrću i povezanosti ljudskih i neljudskih bića. „Sećam se šta mi je Dejvid Mičel rekao tokom jedne večere pre mnogo godina kada sam imala krizu jer nisam znala šta sledeće da napišem.“ Autor „Atlasa oblaka“ joj je rekao da sve knjige govore o tri stvari: „Ljubav, smrt i odanost su teme o kojima govori svaka knjiga. Zatim je tu ono o čemu se radi u određenoj knjizi, na primer američki Zapad ili Balkan. A onda su tu stvari o kojima govori svaka knjiga koju ti napišeš.“

Obrehtova misli da svaka njena knjiga govori upravo o odnosu ljudi prema fauni. U slobodno vreme, kada ne piše i ne predaje, izučava zoologiju. Jedan od likova u knjizi deli svet na „dve vrste ljudi: one koji svojim konjima daju imena i one koji to ne rade“. Tea je čvrsto u prvoj kategoriji.

Sa majkom, bakom i dekom otišla je iz Beograda kada je imala 7 godina. Mnogo su se selili, nigde nije živela duže od dve-tri godine sve dok se kao odrasla nije nastanila u Njujorku. Zbog toga smatra da je veoma „elastična“ – jednostavno može da ustane i protegli se u novi oblik kako bi počela iznova. Sve to je navodi da smatra da nema svoj maternji jezik iako se najbolje snalazi sa engleskim. „Dom za mene nikada nije bio vezan za fizičko mesto“, rekla nam je. Zbog toga je posebno fascinirana osećanjima koja njen suprug (irski pisac Den Šihan), njegovi prijatelji i porodica gaje prema određenim mestima i događajima, zajedničkom bogatstvu fiksiranih tačaka iz kojih se kreću kroz život.

„Plašim se da ne postoji život posle smrti, ali zaista verujem u duhove“, govori nam. „Mislim da određena mesta postanu ukleta. Kada se nešto užasno dogodi na nekom mestu, nekako loše stvari nastavljaju da se tu dešavaju i možete da osetite kako vas to pritiska.“ U ekosistemu zagrobnog života koji je stvorila u „Unutrašnjosti“, mrtvi mogu da vide žive, ali ne i druge mrtve. Takođe, (većina) živih ne može da vidi mrtve.

Ta užasna ideja potiče iz osećanja autorke. „Veoma se plašim smrti. Mislim da sam ozbiljno počela sa pisanjem nakon dedine smrti pre svega jer sam tada prvi put pomislila da možda zaista ne verujem da postoji život posle smrti.“ Možda ovo verovanje da ne postoji večno boravište potiče iz njenog detinjstva koje je provela seleći se s mesta na mesto. „Dobar deo ove knjige govori o ceni koju plaćamo zbog iluzija o domu“, dodaje za kraj.

Svaka knjiga koju napiše je promeni, a kod ove je najveći uticaj imalo vreme koje je provela na američkom Zapadu. Odmah po dolasku u Vajoming osetila je da pripada tom mestu: „Osetila sam veoma jaku vezu sa domom, ma šta to znači. Kada sam otišla, čeznula sam za tim mestom. Tako nešto mi se ranije nije dešavalo.“ Ona i suprug su kupili kuću u Vajomingu, nedaleko od Džeksona. Tea Obreht možda nikada neće naći večno boravište, ali je za sada barem pronašla mesto boravka.

Prevod: Dragan Matković
Izvor: time.com