Tako je govorio Filip Rot: Ako vam treba više od dve nedelje da pročitate roman, vi ga zapravo ni ne čitate

„Prostakluk je hrabrost kukavica i inferiornih“, reči su Filipa Rota, slavnog američkog pisca, koji je 22. maja 2018, otišao sa ovoga sveta u 86. godini.



Vest je odjeknula planetom, a kako su javljale agencije, njegov je blizak prijatelj saopštio da ga je izdalo srce. Rođen u Nju Džereziju 1933, u situiranoj porodici američkih Jevreja, studirao je jezik i književnost, bio profesor na više američkih univerziteta, osvojio i publiku i kritiku već sa prvom knjigom „Zbogom Kolambus“, slavu mu ubrzo donela „Portnojeva boljka“, a u decenijama koje su usledile objavio ih je preko trideset.

Između ostalog, bavio se američko-jevrejskim miljeom, temama identiteta, antisemitizma, seksualnosti, istorijom… Književnost je za njega, kako je govorio, bila i snaga iznikla iz drskosti da se u reči udahne život. I svetsku i ovdašnju čitalačku publiku osvojio je delima „Portnojeva boljka“, „Američka pastorala“, „Udala sam se za komunistu“, „Uniženje“, „Duh izlazi“, „Profesor žudnje“, „Nemeza“… Visoko se kotirao na kladioničarskim listama za Nobelovu nagradu, za koju je godinama bio kandidat, ali je nije dobio. No, jeste niz drugih prestižnih priznanja – od Pulicera, preko francuske Legije časti i Bukera, do Nacionalne medalje za umetnost, i drugih.

Njegove su knjige, prevođene širom sveta, imale zavidne tiraže, o njima se i govorilo i pisalo, bile su inspiracija… Po slavljenom mu romanu iz 2000. „Ljudska ljaga“ snimljen je istoimeni igrani film sa Nikol Kidman i Entonijem Hopkinsom u glavnim ulogama, dok književni znalci njegov roman „Zavera protiv Amerike“ (2004), u kome se bavi alternativnom istorijom, označavaju kao jedno od najintrigantnijih Rotovih dela.

A još, sad već daleke, 1974. po njegovoj knjizi „Portnojeva boljka“ u Ateljeu 212 rađena je predstava (režija Nikola Jevtić, dramatizacija Borka Pavićević) u kojoj je u ulozi Aleksandra Portnoja briljirao tada mladi Dragan - Gaga Nikolić. Bila je to uloga (i knjiga) koje se slavni glumac kasnije sećao s puno pijeteta.

„Mislim da je moj prvi pravi pozorišni uspeh predstava ‘Portnojeva boljka’. Borka Pavićević je dramatizovala Rotovu knjigu, režirao Nikola Jevtić. A svi zajedno smo izabrali tekst, skraćivali ga.“

Milan Vlajčić je o toj predstavi zapisao da je Dragan Nikolić igrao sa „lakoćom i zapanjujućom otvorenošću“, čineći od Rotovog Portnoja „našeg druga, našeg savremenika, naše drugo ja“.

No, osim po knjigama, slavni Filip Rot ostaće zapamćen i po svojim izjavama za javnost; od otvorenog pisma Vikipediji: „Članak sadrži ozbiljne neistine (…) nije došao na Vikipediju iz sveta istinoljubivosti, nego iz brbljanja literarnih tračeva – u njemu nema ni trunke istine“, pa nadalje.

Recimo u The Paris Review 1984. rekao je: „Pitali ste me da li mislim da je moja proza išta promenila u kulturi i odgovor je ne. Naravno, bilo je nekih skandala, ali ljudi su stalno skandalizovani; za njih je to postao način života. To ništa ne znači. Ako me pitate da li bih želeo da moja proza promeni nešto u kulturi, odgovor je i dalje ne. Ono što želim je da posedujem svoje čitaoce dok čitaju moju knjigu – da ih posedujem na način na koji ni jedan drugi pisac ne može. Onda da ih pustim da se vrate, baš kakvi su bili i ranije, u svet u kojem svi ostali hoće da ih promene, ubeđuju, iskušavaju i kontrolišu.“

Na pitanje novinara koje se ticalo njegove ranije opaske da za 25 godina više niko neće čitati (The Daily Beast 2009) odgovorio je: „U vezi sa tih 25 godina sam zapravo bio optimističan. Ne, mislim da će to biti stvar kulta. Mislim da će ih ljudi uvek čitati, ali to će biti mala grupa ljudi – možda više nego što danas čita poeziju na latinskom jeziku, ali otprilike toliko… Stvar je u štampi. U tome je problem. U knjizi. U tom objektu samom. Čitanje romana zahteva izvesnu količinu koncentracije, fokusa, posvećenosti čitanju. Ako vam treba više od dve nedelje da pročitate roman, vi ga zapravo ni ne čitate. Zato mislim da je do takve vrste koncentracije, fokusa i pažnje teško doći. Teško je naći ogroman broj ljudi ili veliki broj ljudi ili nezanemarljiv broj ljudi sa tim kvalitetima.“

Godine 2012. agencije su prenosile da je rekao kako se povlači iz daljeg književnog stvaralaštva: „Želeo sam videti jesam li pisanjem samo bez veze potrošio vreme. Zaključio sam da sam bio prilično uspešan. Na kraju života bokser Džo Luis izjavio je da je na najbolji mogući način iskoristio ono s čime je raspolagao. Upravo to isto bih mogao reći o svojoj ostavštini. Napravio sam najbolje što sam mogao s onim što sam imao.“

A u Le Monde 2013. kaže:

„Kada odlučite da ‘postanete pisac’, vi nemate pojma kakav je svet. Kada tek počinjete, pišete spontano, iz svog ograničenog iskustva stečenog podjednako u nepisanom kao i u pisanom svetu. Puni ste naivne veselosti. ‘Ja sam pisac!’ – to je uzbudljivo kao: ‘Ja imam ljubavnicu!’. Ali kada radite to skoro svaki dan punih pedeset godina – bez obzira da li ste pisac ili ljubavnik – ispostavi se da je to veoma oporeziv posao i teško da je jedna od prijatnijih ljudskih delatnosti.“

Autor: Tatjana Nježić
Izvor: Blic.rs