Tajne pisaca – Mirjana Đurđević: Jedna sudbonosna reč

Kako je od rečenice „Ti si potpuno pomicila“ došlo do romana „Mica, Beograd i odvratni Britanac“, nastavka kultne knjige „Kaja, Beograd i dobri Amerikanac“, otkriva nam nagrađivana autorka Mirjana Đurđević.



Tajna nastanka romana „Mica, Beograd i odvratni Britanac“? Pa, i nije neka tajna. Zimus sam otišla u penziju, koju sam dočekala kao ozebao sunce. Sedim tako neki dan s drugaricama sa fakulteta, sve svežim penzionerkama, i slušam ih kako su očajne jer sad ne znaju šta će sa slobodnim vremenom, krstila bih se od čuda da uopšte umem da se prekrstim.

Ja sam, naprotiv, procvetala. Odlučila sam da se sem profesure oslobodim i svih drugih obaveza koje su mi mnogo teško padale. Poslednje godine su nam svima bile mračne i mučne, pod ključem, pod maskama, pod vestima, pod pritiskom na zdrav razum… Ja i pod spisateljskom blokadom, famoznom, za koju sam mislila da su je izmislili lenji pisci i da bar to ne može u životu da mi se dogodi. Kad ono eto ga, puna ti glava započetih romana a prsti jednostavno neće da se igraju s tobom, kakva crna sedenja pred belim papirom, ama ni Vord neće da otvore. I tako mesecima, godinama, čini ti se vekovima. Ali tu su ljudi, moj kraj u kome sam odrasla, stočni Vračar, pogađate, u kome mi se kasapi javljaju na ulici, seljanke s pijace šalju u mesindžer poruke da su stigle odlične kurtovke, kafići kojih nije bilo u moje vreme, ali ih je društvo iz kraja prihvatilo, jer je i ovo neko vreme… Izađem do prodavnice i nema me dva sata jer sam već nekog srela, zasela, raspričala se. Počela sam čak i u grad da izlazim, stičem nova poznanstva i prijatelje, eh ali onaj Vord me proganja. Bar kad bih mogla da se odlučim za pravi od nikad započetih, pa da se bacim na tastaturu…

- Ti si potpuno pomicila! - smeje mi se jedan dan inženjer Đurđević, onaj pravi, nije Sava, kad skačem od stola da se brzo spremam jer sam se već s nekim nešto dogovorila, kasnim, a zapričali smo se za ručkom. - Ko da si opet brucoškinja, ono, položila prijemni za fakultet, na predavanja ne ideš, nijedan kolokvijum još nisi položila, samo vitlaš, ne može čovek da te uhvati ni za glavu ni za rep.

- Pa i neću da polažem kolokvijume - smejem se i ja, već na vratima - jer bi na ovom fakultetu to bio prvi ozbiljan odlazak kod lekara. - Forget it!

Smejem se i usput, brucoškinji sa penzionerskom karticom za prevoz, ali mi ono pomicila ne dâ mira. Nastavak romana „Kaja, Beograd i dobri Amerikanac“ padao mi je u poslednjih trinaest godina nekoliko puta na pamet. Svaki put je to bila potpuno različita priča, ali bi iskrsao neki drugi, preči nenapisani roman, ili još gore, obaveze, ono čega više nemam. Ne obavezujem se više ni crnom đavolu, njemu na prvom mestu ne. Dakle, kako bi živela Mica posle trenutka kada sam je ostavila u „Kaji“? U kakvom Beogradu, u kakvom društvu…

Eto, tako je počelo. Kriv je dakle inženjer Đurđević, izrekao je sudbonosnu reč u pravom trenutku. Imala sam, doduše, u početku i malih nedoumica, da li je to uopšte pametno raditi budući da je Kaja osvojila ljubav tolikih čitalaca, koja kao da ne slabi za sve ove protekle godine. Ni sama ne volim da čitam nastavke, uvek su mi slabiji od prvog dela. Ama hoću li uopšte uspeti da napišem nešto s ovim neposlušnim prstima? Da li će biti dovoljno dobro? Ali sve su to pitanja glupave sujete, kakve veze ima i ako ne bude dobro, važno je da ponovo počnem da pišem.

Uspelo mi je. I to lako. Za šta je sad kriva pa Mica, junakinja sa kojom delim i broj cipela, i način razmišljanja, i neizmernu ljubav prema našem rodnom gradu, večitoj žrtvi i stranih sila, što političkih što finansijskih, kao i domaćih izdajnika svake fele. Dakle, svi smo bili na okupu sem odvratnog Britanca koji se sam namestio. Neki misle da je Darel takvu ulogu u romanu zaslužio svojim otvorenim gađenjem prema Beogradu i Beograđanima, moram da priznam da ima i toga pomalo. Ali eto da ipak otkrijem bar jednu spisateljsku tajnu, osnovni motiv da uzmem baš njega za odvratnog je njegov odnos prema najbližima, pa on je četiri žene na psihijatriju oterao, o ćerci ne želim ni da govorim, muka mi je. Premalo mu je razbijeni nos kome je Mica kumovala.

Sad sam kô nova, a stara. Samo što nisam počela da pišem nešto novo, najnovije, što uopšte nije iz Micine fascikle pod nazivom „Novo groblje ideja za romane koji nikad neće biti napisani“.

Autor: Mirjana Đurđević
Izvor: časopis Bukmarker, br. 27