Tajne pisaca: Ana Atanasković

Prateći širom sveta tragove fascinantne Ketrin Mekmehon Džonson, žene čija nam priča osvetljava lik, delo i privatni život Nikole Tesle, autorka Ana Atanasković došla je do opčinjavajućih detalja o njihovoj neobičnoj, platanskoj ljubavi i pretočila ih u uzbudljiv roman „Moja ljubav Nikola Tesla“.

Kada sam bila mala, moj tata je redovno kupovao naučni časopis Galaksija. To štivo me je fasciniralo i veoma uticalo na mene. U specijalnom dodatku posvećenom Nikoli Tesli prvi put sam, između ostalih, videla fotografiju Ketrin Džonson. Tekst je bio kratak, ali mi je njena pojava ostala u sećanju.

Mnogo godina kasnije, dok sam sedela ispred kompjutera, odjednom mi se iz jonosfere u misli „spustila“ rečenica: Ketrin Džonson je najviše volela Nikolu Teslu. Ideja je bila jasna i glasna. Osetila sam snažnu želju da je proverim, da vidim da li je tačna. Duboko u sebi sam bila sigurna da jeste, ali uvek proveravam činjenice pre nego što ih objavim. Verujem svojoj intuiciji ali volim da je, ako je namenjena drugima, potkrepim dokazima. Pisac romansiranih biografija ima slobodu da u delo utka i magiju, svoja osećanja i uvide, i tako i pišem, ali ne bez osnove u istini na koju mogu da se oslonim.

Krenula sam da istražujem materiju u knjigama o Tesli koje sam mogla da nađem u Srbiji, neke sam već posedovala a neke kupila. U Teslinom muzeju u Beogradu su mi dali Katarinina pisma na uvid, kao karte koje se drže u ruci pre nego što će se odigrati potez. Onda mi se javio jedan naš čovek koji živi u Americi, koji je čitao moje prethodne knjige i stekao pozitivan utisak o meni, i ponudio mi pomoć oko istraživanja, najviše oko smeštaja i logistike. Takođe, prijateljica moje prijateljice mi je ponudila pomoć oko njujorškog smeštaja. Držala sam intenzivno časove engleskog jezika i štedela za put. Početkom leta sam krenula, ne znajući lično osobe kod kojih idem. Dan pred put, u Knez Mihailovoj sam videla grafit posvećen Tesli, koji ranije nisam primetila. Znala sam da je to povoljan znak.

Prvi put sam preletela Atlantik. Kada sam sletela na aerodrom u Njujorku, osoba koja je trebalo da me sačeka nije došla na vreme. Nisam bila ljuta, pojavio se uskoro, ali osećaj da sam sletela na sasvim novi kontinent, u novi svet i da ne znam kuda ću i da li će on stvarno doći (tada još uvek nije bio razvijen internet u ovoj meri) nikada neću zaboraviti. Tokom istraživanja građe boravila sam u Americi dva meseca, što je bilo sasvim dovoljno da se desi čudo. U stvari, to i nije čudo, jer kada pišem, umem da se povežem sa znakovima pored puta. Uđem u proces pisanja i istraživanja svim srcem i onda informacije dolaze lako i slažu se.

Čudo sam pronašla u zaostavštini Ketrininog supruga Roberta, koju sam našla na Univerzitetu u Delaveru. Tu su se nalazili podaci koji su mi ukazali na to da je Ketrin bila upravo onakva kakvom sam je zamislila – prvenstveno mislim na njene osobine, karakter koji nije bio opisan u knjigama u kojima se samo navodilo ko je ona. Bila je ista onakva kakvu sam je skicirala i osetila još u Srbiji! Sporedan ali ne manje važan utisak iz Amerike je ljubaznost svih koje sam u istraživanju srela – osoblja u bibliotekama (pre svega Gradske biblioteke u Njujorku, gde sam istraživala podatke o Tesli, zatim biblioteke u Filadelfiji, gde sam pronalazila podatke iz časopisa Harper's Bazaar), radnika u državnim službama u Vašingtonu, gde čuvaju informacije o pasošima porodice Džonson i svih ljudi našeg porekla koji su mi zdušno pritekli u pomoć kad god mi je to bilo potrebno.

Posle Amerike otputovala sam u Rim, gde je Ketrin jedno vreme živela sa suprugom Robertom, budući da je on, kao čuveni pesnik i urednik, bio ambasador svoje države u Italiji. I to putovanje je bilo neverovatna avantura za mene. Naime, smeštaj mi je organizovala osoba koju sam tamo tek tada i upoznala, prijateljica mojih prijatelja iz Amerike, a smeštaj je bio ni manje ni više nego u samostanu!

Kada sam skupila sve podatke, intenzivno sam krenula da pišem knjigu o Ketrin, preživljavajući ceo njen život. Pisala sam svake noći, godinu dana, a knjigu posvetila svom ocu.

Pod mojom rukom oživela je Ketrinina višedecenijska posvećenost Tesli, njena neverovatna podrška i naklonost, kao i njene patnje i radosti. Spoznala sam drugu stranu ličnosti Nikole Tesle, drugačiju od one kako ga ljudi obično zamišljaju, jer u prvom periodu života on nije bio pustinjak i samotnjak, već poznat, dobro obučeni gospodin koji se kretao u visokom društvu i išao na zabave.

Rukopis je prošao mnoga iskušenja – nestručna i nepraktična odbijanja, kao i nerazumevanja. No nisam se uplašila i nastavila sam da se borim za svoju knjigu u tim serpentinastim godinama. Sada je knjiga konačno u izdavačkoj kući koju sam želela, prerađena i poboljšana, na čemu od srca zahvaljujem urednici Dubravki Dragović Šehović. Ostaje mi da se nadam da će priča koju sam bila pozvana da ispričam doći i do srca čitalaca i da će je razumeti i zavoleti kao ja.

Autor: Ana Atanasković
Izvor: časopis Bukmarker, br. 14