Roman „Zmajeva žena“ autorke Ane Atanasković nastao je kao rezultat duboke lične inspiracije i pažljivog istraživanja. Ovaj roman spaja istorijske činjenice i fikciju, u kom autorka kroz kreativnu slobodu oživljava lik žene o kojoj se malo zna, donoseći nam priču o ljubavi, snazi i iskušenjima.
Nekoliko svojih istorijskih romana sam napisala jer su mi se te ličnosti „vrzmale“ po mislima još od detinjstva, ali to nije bio slučaj sa ovim. Despot Stefan Lazarević nije bio u fokusu mojih interesovanja više od uobičajenog znanja. No, sve se namesti onako kako je potrebno da bude, te je u moj život „poslat“ neko ko je često govorio o njemu, a čak je dugo i živeo u ulici sa njegovim imenom. Tako je, korak po korak, despot ulazio u moje polje interesovanja.
Ali, i dalje nije bilo ni traga ni glasa romanu. U Manasiju sam htela da odem prvi put zbog te „poslate“ osobe, da njemu bude lepo, da vidi zidine oko despotove zadužbine, kad ga već toliko ceni. Naravno, i mene je zanimalo da vidim to čuveno mesto, ali sam prvenstveno htela da idem zbog drugog, da njemu bude veličanstveno. A onda on nije nikako stizao, hteo, a ja sam insistirala, kao da sam znala da priča mora biti ispričana. Sve priče koje se skupljaju kao medonosni polen moraju biti, kad-tad, ispričane.
Pred polazak „slučajno“ videh na jednoj društvenoj mreži post našeg čuvenog pisca koji je opisivao despotov karakter – u nekim aspektima težak i pritisnut zamišljenostima.
Na povratku iz manastira sam razmišljala o despotu Stefanu Lazareviću i baš kad smo bili na autoputu u ravni sa Crkvinama, sa mestom gde je kenotaf despotu, pomislila sam
kako li je njegova supruga živela sa njim. U istom trenutku sam shvatila da nikada nigde nisam ništa o njoj čula. Pokušala sam da pronađem informacije uz pomoć Gugla a pretraživač me je obavestio da se o njoj zna vrlo malo, skoro ništa.
Čim sam stigla kući krenula sam dublje da istražujem i tako se rodila ideja da pišem o Jeleni Gatiluzio, devojci sa ostrva Lezbos, koja je možda došla u Srbiju da despotu bude žena, možda nije, možda je umrla prerano, možda se zamonašila, možda se vratila. Ne zna se.
Ovo je prvi istorijski roman u kome sam imala slobodu da izmaštam jedan deo priče, jer se o Heleni-Jeleni-Jelači ne može naći mnogo podataka. Istorijski delovi koji opisuju despotov život su temeljno provereni, istraživala sam ih dve godine.
Roman je isprva bio zamišljen da bude kao moja „Kraljica jorgovana“, jer sam čeznula da i šira publika vidi kako obrađujem teme iz srednjeg veka. I ima energije srednjeg veka u njemu, ogleda se u rečima, scenama i razmšljanjima. Ali, na pola pisanja se desilo čudo – glavna junakinja je iskazivala svoju volju, nezavisnu od moje, baš u trenutku kada sam počela da opisujem beogradsko ušće. Želela je da bude neko sasvim drugi od moje zamisli i ja sam je poslušala. Onda sam se vratila na početak, na scene sa ostrva Lezbos, i promenila joj karakter.
Nikada mi se nije desilo da izgubim kontrolu nad rukopisom, ali to je bio toliko uzbudljivo da ne žalim.
Pisala sam ovaj roman podarivši mu impozantan deo svoje duše. Uvek tako pišem, a ovde je „deo kolača“ bio, čini mi se, „najdobraniji“.
Dobijala sam i neke kontroverzne informacije o despotu (iz jedne pripovetke, tj. od njenog autora i od jednog lekara koji ima priajtelje u muzeju u Despotovcu), njih sam spomenula ovlaš u romanu, veoma suptilno, skoro neprepoznatljivo, jer nisu proverene. Pisala sam, sve više se zaljubljujući u rukopis. Sada, kada je izašao, shvatam da mi je bio sudbinski.
Priča o Jeleni Gatiluzio je ispričana. Stvarna. Izmaštana. Moja. A sada je i vaša. Da kroz nju doživite katarzu – o imanju, nemanju, miru, ljubavi, iskušenjima i zmajevitostima.
Autor: Ana Atanasković
Izvor: RYL magazin