Tačka gledišta u književnosti

Tačka gledišta u književnosti predstavlja perspektivu iz koje pisac pripoveda svoju priču. Izbor perspektive je jedna od najvažnijih odluka koje autor donosi prilikom oblikovanja književnog dela. On se tada opredeljuje za pripovedača i bira da li će priču pisati u prvom, drugom ili trećem licu.

Pripovedanje u prvom licu

Pripovedanje u prvom licu jednine je veoma popularno među piscima. Pripovedač govori o događajima iz lične („ja“) perspektive, ali budući da je samo jedan od učesnika, njegovo poznavanje priče je nepotpuno. Većina memoara napisana je u prvom licu (o izuzecima nešto kasnije). Ovim oblikom pripovedanja uspostavlja se prisnija veza između pripovedača i čitaoca.

Pripovedač u prvom licu je obično – ali ne i nužno – protagonista priče. Na primer, roman „Ta mržnja koju seješ“ je ispripovedan u prvom licu iz ugla glavne junakinje Star Karter. Nik Karavej je pripovedač i jedan od junaka romana „Veliki Getsbi“, ali ne i glavni junak. Džej Getsbi ostaje obavijen velom misterije, ali čitalac ipak, zahvaljujući Karaveju, može da zaviri u njegov svet.

Sveznajući pripovedači u prvom licu su daleko ređa pojava. Pripovedač romana „Divne kosti“ je ubijena tinejdžerka koja posmatra svoje najbliže sa onog sveta.

Pripovedanje u prvom licu množine je još ređe. Primeri: „Samoubistvo nevinosti“ Džefrija Judžinidisa i kratka priča „Ruža za Emili“ Vilijama Foknera. Kada su događaji prezentovani iz „mi“ ugla, pripovedač je grupa a ne pojedinac. U slučaju Foknerove priče pripovedačko „mi“ se odnosi na ceo grad.

Pripovedanje u drugom licu

Drugo lice jednine, „ti“, može se u pripovedanju koristiti na više različitih načina. Ponekad se pripovedač, služeći se drugim licem, direktno obraća čitaocu, kao što je slučaj u knjigama iz serijala Izaberi svoju avanturu. Postoji, naravno, i mnogo drugih primera, u kojima čitaoci ne postaju likovi u priči, ali im upotreba drugog lica omogućava da se lakše identifikuju sa određenim likom.

Kratka priča „Devojka“ Džamejke Kinkejd, u kojoj majka savetuje svoju ćerku, napisana je u drugom licu jednine. „House of Prayer No. 2“ jedna je od retkih knjiga memoara napisanih u drugom licu. U njoj nagrađivani pisac Mark Ričard opisuje svoje iskustvo odrastanja u ruralnoj Virdžiniji tokom šezdesetih godina prošlog veka.

Pripovedanje u trećem licu

Ova vrsta pripovedanja podrazumeva korišćenje zamenica „on“, „ona“ ili „oni“. Ograničeno pripovedanje u trećem licu obično se drži perspektive jednog lika. Pisac ima na raspolaganju više opcija nego kada pripoveda u prvom licu. Na primer, može da se koristi rečnikom odrasle osobe ako je njegov protagonista dete, što ne bi bio slučaj da pripoveda u prvom licu.

Sveznajuće pripovedanje u trećem licu je jedna od najpopularnijih perspektiva u književnosti. Pripovedač je upoznat sa celom pričom i može da nam otkrije misli likova. Pripovedanje kod koga se sa posmatranja junaka sa distance prelazi na njegove misli i osećanja zove se doživljeni govor. Džejn Ostin je bila jedan od prvih pisaca koji su se koristili ovom tehnikom.

Postoje pisci koji prilikom pripovedanja često menjaju perspektive, što za čitaoce može biti zbunjujuće. Oni se osećaju dezorijentisano kada se iz rečenice u rečenicu, ili iz pasusa u pasus, smenjuju misli različitih likova. Danas ima mnogo pisaca koji u svojim romanima pripovedanje poveravaju većem broju junaka, a kako ne bi zbunjivali čitaoce, oni svakoj od tih tačaka gledišta dodeljuju zasebno poglavlje.

Pripovedanje u trećem licu se obično smatra objektivnijim od pripovedanja u prvom ili drugom licu, ali to nije uvek slučaj. Osim toga, neimenovani, sveznajući pripovedač u trećem licu ne iznosi nužno lične poglede i mišljenja nekog pisca. O ovoj razlici između pisca i pripovedača pisao je Rolan Bart u svom poznatom eseju „Smrt autora“. Važno je takođe naglasiti i da većina teoretičara smatra da ne postoji apsolutno objektivan ili „pouzdan“ pripovedač, jer svi ljudi, bili oni stvarni ili izmišljeni, imaju svoje predrasude, a pritom se niko od nas ne može pohvaliti savršenim pamćenjem i znanjem.

Kako izabrati pravu tačku gledišta

Budući da svaka od navedenih perspektiva ima svoje vrline i mane, izbor odgovarajuće perspektive u najvećoj meri zavisi od toga šta nameravate da postignete svojom pričom. Prilikom donošenja odluke morate se zapitati da li želite da na čitaoca ostavite utisak subjektivnosti ili objektivnosti, da li želite da mu prezentujete priču u svoj njenoj širini ili da ga navedete da situaciju sagleda iz ugla nekog junaka, da li želite da ga pustite da mirno prati tekst ili ćete ga sve vreme držati u stanju napetosti i neizvesnosti. Odgovori na ta pitanja biće vam od velike pomoći u odlučivanju.

Kao čitalac, nikada ne dajem prednost nijednoj od gorepomenutih opcija, ali moram priznati da kao pisac to činim. Urednici književnih časopisa su do sada prihvatali samo one kratke priče koje sam pisala u prvom licu. Kada sam kao student počela da im šaljem svoje radove, pripovedanje u prvom licu je imalo najbolju prođu kod čitalačke publike. Danas, deset godina kasnije, čini se da je treće lice daleko popularnije, bar kad je reč o književnim časopisima.

Autor: Grejs Lapoint
Izvor: bookriot.com
Prevod: Jelena Tanasković