Svetlana Tomić: „Deca uče iskrivljenu sliku o prošlosti“

Problem je kada se sistematski eliminišu liberalne ideje, gde kanon, dakle autoritet kojem se veruje da ocenjuje kvalitet dela, u stvari nameće ideološku matricu, kaže u razgovoru za Danas Svetlana Tomić, docentkinja na Fakultetu za strane jezike na Alfa BK univerzitetu u Beogradu. Ona istražuje pouzdanost i relevantnost javnog institucionalizovanog znanja o srpskoj književnosti, kulturi i društvu druge polovine 19. i početka 20. veka i istoriju ženske kulture. Sa Ljubicom Arsić je pokrenula ediciju Savremenice u Laguni, posvećenu ženama u srpskoj književnosti i kulturi. Inicijatorka je reprint izdanja albuma „Srpkinja“ iz 1913. Učesnica je naučnog projekta „Rodna ravnopravnost i kultura građanskog statusa: istorijska i teorijska utemeljenja u Srbiji“, a sa Anom Novakov urednica je specijalnog temata „Serbian Women and the Public Sphere: 1850-1950“, kao i zbornika naučnih radova sa prilozima o prvoj srpskoj pripovedačici i romansijerki Dragi Gavrilović „Valorizacija razlika“. Njeni radovi tiču se i proučavanja kanona srpske književnosti iz rodne perspektive, o čemu i govori za Danas.

Kakvu poziciju ženski autori imaju u kanonu srpske književnosti? Zašto se u školi uče samo dela Isidore Sekulić i Desanke Maksimović?

Žene-pisci gotovo da ne postoje u kanonu srpske književnosti. Iz 19. veka nije uključena nijedna autorka, a bilo ih je, prema jednoj listi, 152; jednom broju tih autorki već je utvrđen značaj, ali norma ignoriše ta znanja. Veoma dugo, iz dva ključna nacionalna predmeta, istorije i književnosti, akademski profesori i pisci istorija izmišljaju tradiciju velikana, a brišu tradiciju velikanki. Književnice su deo te priče. Zbog te iskrivljene slike o prošlosti Isidora Sekulić i Desanka Maksimović se pojavljuju u svesti ljudi kao retkost, jedinstvenost i puka slučajnost, a one to uopšte nisu bile. Književnice su deo veoma duge tradicije intelektualki koja je postojala u prošlosti i koja je veoma mnogo doprinosila razvoju srpskog društva. Ali, primitivan stav prema ženama kod nas veoma dugo traje i donosi pogubne posledice. Veoma je loše što nam se kanon slabo menjao više od 100 godina, što deca uče netačnu i iskrivljenu sliku o prošlosti, o sebi, o društvu, što usvajaju ne samo patrijarhalne, mizogine i seksističke stavove, već se pokazuju i kao ksenofobi i homofobi. Najnoviji izveštaji i proučavanja teraju nas da se stidimo količinom nazadnjaštva i obespravljenosti, gluposti, besmislenosti i nesposobnosti da društvo oslobodimo predrasuda.

Kako su ženski likovi tretirani u delima pisaca koji su deo školske lektire?

Napravljen je takav izbor dela i pisaca, dakle dela usmene i pisane književnosti, da se kod omladine neprekidno forsiraju mitovi i laži, reprodukuje se izmišljanje tradicije. Dominiraju muškarci-pisci i likovi podređenih žena iz privatne sfere života, one su večito u službi žrtve i objekta. Takav izbor utiskuje u pamćenje omladine likove majki, sestara i supruga koje svojim ponašanjem instrumentalizuju muškost i patrijarhat. Izbrisane su važne književnice, zaboravlja se na likove žena iz javne sfere delovanja, a to su uspešne liderke, inspirativne političarke i moćne intelektualke, čime se učvršćuje netačno javno znanje i netačno kolektivno pamćenje. Izostavljena je npr. grupa likova raznovrsnih emancipovanih intelektualki koja je za 19. vek bila novina i koja je menjala stvari. Oduzet nam je važan deo prošlosti. Time se devojčicama svesno oduzimaju progresivni modeli za identifikaciju, a dečaci dobijaju lažnu svest o preteranoj veličini svoje rodne klase. Deca se uče stereotipu.

Zašto je vama realizam kao pravac možda najzanimljiviji za proučavanje odnosa prema ženskim likovima? Najčešće se narodna poezija pominje u tom smislu...

Ne samo zbog proučavanja odnosa prema ženskim likovima, nego i zbog otkrića velikog značaja književnica, ali i zbog ključnih društveno-političkih promena i početka modernizacije. Vukova reforma se zvanično usvaja, pisci žele da prenesu stvarnost života u tekst, razvijaju se školstvo i inteligencija, rastu izdavačka produkcija i čitalačka publika, prevodi se sve više, kreće demokratizacija školstva, prvi put se otvaraju najpre osnovne a potom i više škole za žensku decu. A sa obrazovanim ženama počinje da se organizuje i jača borba za ženska prava. Iz naše oficijelne istorije izbrisana je upravo ta činjenica, da je tada, u 19. veku, veza obrazovanja i feminizma bila plodotvorna. To javnost treba da zna, da je feminizam isto što i humanizam, a ne suprotno. Više ženske škole imale su cilj da obrazuju devojke, ali i da ih obuče za ulogu narodnih učiteljica. Sa prvim učiteljicama krenula je borba za opismenjavanje i uzdizanje kulture srpskog naroda, ali i borba za ravnopravnost žena. Onda se znalo za veliki značaj učiteljica. Mnoge učiteljice su počele da pišu, već tada je uočeno da pišu drugačije i da donose zdrave ideje. To je jedna veoma važna inspirativna priča o pojedinkama koje su nekad bile višestruko odlikovane za svoja razna dela, a danas su zaboravljene. Oni koji odlučuju o digitalizaciji treba da znaju da su književnice i ženska kultura zanemarene i da ćemo ostati bez njihovih dela. Njihove knjige i rukopisi propadaju. Ako se ne promenimo, postoji velika verovatnoća da će i današnje najistaknutije intelektualke biti zaboravljene, njihova dela se neće koristiti, niti pamtiti, o njihovoj zaostavštini se neće brinuti.

Prećutkivane su žene intelektualke, ali i emancipovani muškarci. Kako je u našoj normi došlo do ovakve tipologije, u kojoj je jedino patrijarhalna porodica bila tretirana kao idilična sredina?

Ima mnogo toga što se prećutalo i ignorisalo. Mislim da je razlog za usvajanje netačnih činjenica i neadekvatnih interpretacija suštinski dvostruk: veoma je malo kritičkog ispitivanja i veoma malo kontrole kvaliteta. Mnogo je olakog usvajanja tvrdnji autoriteta, koji uz to vole da preštampavaju stare studije i da u ta „nova“ izdanja ne unose i nova znanja. Uglavnom su se preuzimale ocene koje je Jovan Skerlić kao prvi istoričar novije srpske književnosti napisao pre više od 100 godina. Ignoriše se da je Skerlić prećutao svoje savremenice, on je iz svoje istorije izbrisao revolucionarnu pojavu učiteljica-književnica sa kojima je prvi put u srpskoj prošlosti nastupio prekid dominacije književnika. Katastrofalno je da oni koji imaju najviše moći i kontrole u kreiranju znanja na svim nivoima obrazovanja odbijaju kritička istraživanja, nove uvide i odbacuju naučni napredak. Kritika je suštinski deo odgovornosti prema znanju, ona određuje emancipaciju nekog društva. Zato se dešavaju naopake stvari, da deca čitaju tekst Ignjatovićevog romana ili Lazarevićeve priče, da vide da ti tekstovi govore o patnjama dece i majki, a da moraju da uče onako kako autoriteti tvrde - da su pisci idealizovali patrijarhat!

Bavili ste se i doprinosom srpskih prevoditeljki...

Za veliki skup slavista u Filadelfiji 2015. tema je bila „Činjenice“. Rešila sam da predstavim činjenice o prevoditeljkama u srpskoj kulturi iz perioda moje specijalnosti, druge polovine 19. veka. Najpre sam pročitala 20 tomova kataloga Narodne biblioteke Srbije, a potom krenula u arhive i biblioteke, uspostavila bazu podataka o prevoditeljima i prevoditeljkama tog doba. Ispostavilo se suprotno ustaljenim tvrdnjama: da nismo prevodili najviše sa ruskog, već sa nemačkog i francuskog, a da je u istraživanjima prevoda zapostavljen višestruk doprinos žena. Slavne intelektualke tog vremena prevodile su slavne književnike, ali i književnice. Bilo je veoma zanimljivih otkrića. Zbog ovih podataka iz prošlosti neke moje inostrane koleginice koje proučavaju ruske književnice prvi put su čule za jednu rusku autorku. To istraživanje sam zajedno sa drugim otkrićima o elitnim ženama onog vremena objavila u monografiji "Doprinosi nepoznate elite: Mogućnosti sasvim drugačije budućnosti".

Kako doći do rodne perspektive u proučavanju srpske poezije i proze? Kako napraviti revizije književnih normi koje su iste od Skerlića do danas?

Treba napisati jednu kritičku istoriju i uključiti nova znanja i nove metode. Mora da se dozvoli dijalog više stručnjaka i stručnjakinja kako bi se došlo do pluralne i raznovrsne, dakle bogate tradicije književnosti, jer ona takva jeste bila. Izbor dela treba da bude iz različitih žanrova koji su važni za kulturu, a koji istovremeno mogu da pomognu i rešavanje savremenih društvenih kriza. Taj izbor ne sme ići protiv uzrasta dece i valjalo bi da bude usklađen sa drugim predmetima. Treba kod omladine svih uzrasta podsticati kritičko mišljenje i kritičko ispitivanje pamćenja, ali i odgovorno očuvanje nasleđa. Nova znanja treba na zanimljiv način interdisciplinarno povezati, a dobro bi bilo i uključiti novu tehnologiju koju omladina voli i rado koristi. Naučno znanje ne sme da obesmišljava odgovornost i profesionalnost nauke.

U okviru edicije Savremenice, čija ste vi kourednica, nedavno se pojavila knjiga „Zatvorenice“ Milutina A. Popovića. Zašto ste počeli da se interesujete za priču o zatvorenicama u 19. veka i na koji način ova knjiga ruši stereotipne predstave o ženama?

Tokom rada na tipologiji likova srpskog realizma iz rodne perspektive za doktorsku disertaciju „Realizam i stvarnost“, koja je dostupna na internetu, videla sam da su književnici tog vremena pisali o zatvorenicima, ali ređe o zatvorenicama. Nisam uspevala da nađem više drugih književnih dela niti studija o njima. Kasnije sam došla do još nekih dela, pa sam počela da rekonstruišem priču o ženama u zatvorima, te sam priredila knjigu priča Milke Grgurove „Atentatorka Ilka“. Nova knjiga o zatvorenicama, „Album Ženskog odeljenja Požarevačkog kaznenog zavoda“ iz 1898, uveliko ruši stereotipe o ženama, ali i o ondašnjem društvu, ona provocira pitanja dokle smo došli, posebno u vezi sa sprečavanjem nasilja prema ženama. Žene su vršile razne zločine, što se vidi iz priča i priloženih statističkih tabela. Bilo mi je stalo da i ova skrivena istorija ponovo uđe u javnost i podstakne dalja istraživanja zapostavljene teme.
 
Autor: Marija Krtinić
Izvor: Danas