Svetlana Slapšak: Kultura je pravo i sve moćnije područje saradnje

Svetlana Slapšak je aktivistkinja, feministkinja, naučnica i književnica. Još od najranijih godina bavi se društvenim aktivizmom, a od studentskih protesta u Jugoslaviji 1968. godine komunističke vlasti su je svrstale u političke disidente, zbog čega je hapšena, fizički napadana, oduziman joj je pasoš. Za vreme ratova u bivšoj Jugoslaviji pružala je gostoprimstvo bosanskim i hrvatskim izbeglicama.



Klasičnu gimnaziju završila je u Beogradu, gde je diplomirala, magistrirala i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Posle skoro dvadeset godina života sa mužem Božidarom, između Beograda i Ljubljane, seli se u Ljubljanu. Preselila se 1991, a državljanstvo dobila 1993. godine.

Predložena je, u grupi „Hiljadu žena za mir“, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Predavala je na mnogim jugoslovenskim, evropskim i američkim univerzitetima. Redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (od 2003), koordinatorka studijskih programa na ISH-u (Institutum Studiorum Humanitatis), postdiplomskog fakulteta za humanistiku u Ljubljani (od 1997), dekanka ISH-a (2003–2013). Penzionisana je od 2014. Direktorka Srpskog kulturnog centra „Danilo Kiš“ u Ljubljani (2009–2013), umetnička direktorka SKC „Danilo Kiš“ od 2013, direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani (2009). Dobitnica je mnogih književnih nagrada, a sem naučnih radova, piše i romane, drame, libreta, putopise.

Čuvena slovenačka i jugoslovenska književnica, disidentkinja i feministkinja priča za Nedeljnik o revolucijama nekada i sad, nacionalizmu i Srpskom kulturnom centru „Danilo Kiš“ u Ljubljani. Prenosimo vam deo razgovora.

Kako izgleda jedan dan Svetlane Slapšak u Ljubljani?

Buđenje, razgovor sa mačkama, doručak, čitanje novina, gledanje CNN-a, francuskih televizija, provera vesti na internetu (posebno Libération), rad ili dremka, zavisi od inspiracije, ručak, opet vesti i lokalni TV dnevnik, dremka i rad, veče sa vestima, ponekim filmom, rad. Zaspimo najčešće oko 1.30. Rad podrazumeva čitanje, pisanje, proveru. Jedanput nedeljno kuvamo, češće ako je doba spremanja zimnice: upravo smo završili sezonu. Dobar deo toga namenjen je poklonima... Neprestano pišem cedulje sa spiskovima šta treba uraditi, kupiti, napisati. Obožavam sveske. Kad mi se svest pomuti, gledam oglase o kućama, najčešće u Grčkoj. Nedeljom uveče pišem meni za narednu nedelju, ponedeljkom pišem kolumnu, od utorka do subote pišem studije i prozu, subota je za kućnu organizaciju i čitanje, nedelja za čitanje i kuvanje – ali ništa nije striktno. Čovek bi rekao – tipični Kozorog, kao uostalom i Božidar.

A kako izgleda kada dođete u Beograd?

Imam seriju sastanaka sa prijateljima u hotelu u kojem se zadesim, obavezni odlazak do pijace, kupovina knjiga, poneka kafana. Vožnja po gradu i „mojim“ krajevima je depresivna, više je ne praktikujem. Nema nostalgije, Beograd je drugi grad sa istim imenom. A broj starih prijatelja se smanjuje... Na moje veliko iznenađenje, ima novih!

Kako ste se upoznali Vi i Vaš muž Božidar?

Bilo je to 31. januara 1974 – spremala sam se na žurku kod kolega Japanaca, kad me je pozvao novi jugoslovenski stipendista u Atini: žurka je propala, morala sam da pomognem novodošavšem. Odmah smo bili antipatični jedno drugom, izgledao mi je previše buržujski. Počeli smo da zajedno obilazimo spomenike – klasičarka i arheolog, šta drugo – i nadmetali smo se u znanju i pameti. Spomenici i proleće – valjda, šta li? Zapravo smo dosadan par, sa istim zanimanjima... Morate razumeti da je to bilo izuzetno vreme: ja sam 17. novembra 1973, tek pošto sam sa državnom stipendijom došla u Grčku, uletela u centar pobune protiv diktature, na Politehniku, do Arheološkog muzeja, kamo sam se zaputila. Pre nego što su tenkovi razrušili ulaz u fakultet, neki policajac me je uhvatio i zahtevao dokumente. Kada je video pasoš, izbacio me je iz autobusima ograđenog kruga i možda mi spasao život – ni danas se ne zna tačno koliko je studenata pobijeno te noći.

Narednog jutra sam se sa nekim našim diplomatama vozila tom ulicom – sa obe strane bila je posuta strugotina da pokrije krv. Kad sam pokušala da dođem do univerziteta, javnog saobraćaja nije bilo, kod Parlamenta su se pojavili tenkovi, pucalo se, ljudi su se razbežali; trčala sam zajedno sa nekom mladom ženom, obe smo gurale njena kolica sa bebom. Na uglu ulice gde sam stanovala čoveka je ubio rikošetski metak.

Četrdeset dana policijskog časa, gde god da uđete, upere vam pušku u stomak... Predavanja su prestala, međunarodna grupa u kojoj sam učila jezik nastavila je da se druži, imali smo samo jedni druge. Došla sam u Grčku da se konačno posvetim samo nauci, kao dosta mi je revolucije – a kad tamo, revolucija me je dočekala. Božidar i ja smo se zajedno učili ovoj drugoj Grčkoj, otkrivali politički užas, otpor, rebetsku muziku, lepotu sirotinjske kulture i vrhunske novogrčke kulture. Pravi odgovor je da nas je Grčka zaljubila!

Od najranijih godina bavite se društvenim aktivizmom. Kako su izgledali ti počeci? Šta je za Vas aktivizam? Ima li ga danas u zadovoljavajućim oblicima?

Moj prvi nezgodni tekst bio je pisanje za neku godišnjicu prijateljice moje mame, za honorar. Napisala sam o Oktobarskoj revoluciji na osnovu filma „Oklopnjača Potemkin“ Sergeja Ejzenštajna: prijateljicu su skoro izbacili iz partije, dobila je ukor, ali je pošteno platila. Tada sam – kao i sada – bila filmski freak, mladost sam provela u Kinoteci . Kad je počelo događanje 1. juna 1968, otišla sam na fakultet. Bila sam lice u gomili, ali učila sam se intenzivno, naročito kada su u toj naprednoj gomili počeli zviždati pri pominjanju feminizma. Nas troje iz Frontisteriona nazivali su platoničarima među studentima... Uvek je bilo aktivizma, uvek se mogao ponovo osmisliti.

A kako su izgledali ti feministički počeci? U specijalnom broju iz 2011. godine časopisa ProFemina za žensku književnost i kulturu, čija ste bili glavna urednica, objašnjavate kako ste osamdesetih odlučili da Vam je feminizam važniji od disidencije „zato što je intelektualno življi, zato što je plodniji, zato što ima razumljivu politiku“.

To je pre svega bila odluka protiv nacionalizma, koji je preuzeo veći deo disidencije. Feminizam je uvek bio projugoslovenski i pacifistički, i zato je i jugoslovenski rat u velikoj meri bio rat sojeva.

Na koje se načine još možemo boriti protiv nacionalizma? Rekli ste jednom da je nacionalizam opasan za budućnost, da ponižava znanje i da zaglupljuje. Šta nas može spasti od ove vrste zaglupljivanja?

U trenutku kad je zaglupljivanje postalo globalna opasnost, treba se vratiti osnovnom, obrazovanju. Treba nam jednostavna shema klasičnog gimnazijskog obrazovanja: gramatika, logika, retorika, stil. Time se, uostalom, „prevode“ i prirodne nauke.

Da li su za Vas događaji iz 1968. ostali jedina prava revolucija?

Ne samo za mene; ’68. je istorijski potvrđena kao retka revolucija sa malo krvi, koja je temeljno promenila naš izgled, ponašanje i mišljenje, i to globalno. Mi se danas oblačimo, hranimo, vodimo ljubav drugačije, posle ’68... Danas je izvesno potrebno nešto takvo, obnova pacifizma, slobode, saradnje, tolerancije, neki široki front protiv nacifašizma.

Sa mužem Božidarom od 1983. godine organizovali ste mnoge mirovne akcije. Za vreme ratova u bivšoj Jugoslaviji pružili ste gostoprimstvo bosanskim i hrvatskim izbeglicama. Šta pamtite kao najupečatljivije iz tog perioda?

Uvalila sam Božidara u svoje disidentsko društvo. Prva veća akcija bila je peticija protiv smrtne kazne, koju smo po savetu Srđe Popovića prebacili u Sloveniju. Iz naše dnevne sobe u Ljubljani krenula je prva javno potpisivana peticija u Jugoslaviji. Posle je bilo još mnogo drugih. Za vreme rata imali smo sa našim prijateljima neverovatno jaku želju da stvaramo. Živeli smo skladno na malom prostoru, svako je imao svoj kutak za rad. Išli smo u polja i u planine da skupljamo pečurke i divlje voće, malo smo i krali – nas petoro, povremeno i više, sa Božidarovom platom. Zajedno smo plakali i smejali se, i u tim nemogućim uslovima imali izuzetne rezultate.

Božidar je 1993. osnovao letnju školu na svom arheološkom terenu za bosanske tinejdžere – izbeglice, da rade i uče zajedno sa lokalnima. Trebalo je da to traje tri nedelje, ali su se stalno prijavljivali novi, pa je trajalo četiri meseca. Dobio je sredstva od ministarstava, ali su mu svi rekli da to nigde ne oglašava... Uspeo je da na univerzitet upiše samo dve devojke. Bila su to prilično odvratna vremena u Sloveniji.

Kako na to gledate danas? U Sloveniji ste bili često bez posla, stalno napadani u medijima, stigmatizovani kao Srpkinja. Nazivali su Vas najvećom mrziteljkom svega slovenačkog, a u Srbiji mrziteljkom srpstva.

To je moje ordenje i sa ponosom ga nosim. Na to sam i tada gledala sa smehom kao i danas. Gvelfi i gibelini, koga briga, oni nemaju ništa drugo!

Kako izgleda funkcionisanje jednog srpskog kulturnog centra u Sloveniji, kao što je kulturni centar „Danilo Kiš“?

Zahvaljujući direktorki dr Biljani Žikić, ređaju se uspesi, u obrnutom odnosu sa finansiranjem. Urbana i projugoslovenska orijentacija nas odvaja od „opanak&jagnjetina“ društava, koja lepo crpu iz domovine. Samo ove godine centar je organizovao posetu Paskal Delpeš, druge supruge Danila Kiša, bio je finale projekta slovenskih sećanja, pa još izložba o Čkalji u saradnji sa beogradskom Kinotekom. U Ljubljani su gostovali, na izuzetno posećenim razgovorima, Ferida Duraković, Aleksandar Hemon i Dragan Velikić. Danas su svi filmovi u regionu pravi jugoslovenski filmovi! Saradnja Srbije i Slovenije u pozorištu je izrazita, mnogo se prevodi. Kultura je pravo područje saradnje, i sve je moćnije.

Šta za Vas znači predlog za Nobelovu nagradu za mir?

Lepo priznanje, jer je nas 1.000 kandidatkinja izabralo preko 1.000.000 žena preko interneta.

Kako Vam izgleda feministička borba današnjice?

Toliko koraka nazad! Pre trideset godina dilema je bila da li aktivizam ili teorija... Danas se pitanje ne postavlja – aktivizam je neizbežan. Feminizam je dokazao da je kompatibilan – sestrinski – sa svim socijalnim pokretima i sa svim pokretima priznavanja slobode izbora.

Ako posmatramo Vaš feministički rad, mirovni aktivizam, naučni rad, zatim i književni rad – šta biste izdvojili kao najemotivniji segment Vašeg rada, šta kao najbolniji, a šta kao najizazovniji? Iz čega ste najviše naučili, a šta Vam je donelo najviše radosti?

Učila sam od svega, a bogme su me i učili, ponekad grubo... Najemotivnije je svakako predavanje, i kako su na to odgovarali moji studenti – to je i najdragocenije. Najizazovnije je to što želja za radom i istraživanjem nikad nije slabila, naprotiv. Bolni delovi su mnogi, ali bili su i korisni, i ničega mi nije žao. Doživela sam tehničku revoluciju sa kompjuterima i internetom, što je ogromno povećalo brzinu i kapacitet svega što sam radila. Internet je čudesno sredstvo, ogromnih mogućnosti: užasno je što je postao mašina za masovno zaglupljivanje. Ništa nije ravno pisanju, koje uključuje čitanje i sećanje, bilo da je reč o nauci ili o književnosti. Najviše radosti – nesumnjivo kada se bavim antikom ili prevodim sa grčkog ili latinskog.

Koji lep primer organizovane akcije, pokreta, dešavanja... u nekom bliskom proteklom periodu Vam je skrenuo pažnju? Nešto zbog čega ste se osećali bolje?

Dve godine, 2020–2022. trajali su protesti u Sloveniji, protiv Janšine vlade. Demonstrirali smo tri ili više puta nedeljno, ponajviše petkom. Protesti su se izoblikovali, postali su izuzetno kreativni, zabavni, davali su smisao za vreme epidemije, proizvodili nova značenja i znanje, stvarala su se nova trajna prijateljstva, stvari su se nastavile i posle izbora... Ništa nije zaboravljeno, mogli bismo nastaviti sutra. Uostalom, protesti, recimo protiv genocida u Palestini, nikada nisu prestali.

Koju svoju knjigu smatrate najduhovitijom i najzabavnijom, a koju najintrigantnijom? Na čemu trenutno radite i da li pišete?

Moj prvi roman „Leon i Leonina“, i roman „Škola za delikatne ljubavnike“, „Osvetnice“ su zasad intrigantne, ali slede intrigantniji... Predala sam slovenačku i srpsku verziju romana „Gde smo? Argonautska jednačina“; predala sam i studiju o heteri i filozofu, prototipu savremene slobodne heteroseksualne veze. U radu imam roman „Konjanici u predvorju“, knjigu političkih eseja „Protiv desnice“, i treba da predam putopis Grčke: „Mnemonautika“, za koji tražim izdavača. Sa Ladom Stevanović spremam knjigu studija „Popantika“.

Šta Vam je važno za dobar život? Šta Vas čini srećnom?

Nema dobrog života dok je negde genocid, rat, nepravda, laž, glupost... zato je za podnošljiv život potrebno i dovoljno malo. Deljenje sa drugima tu mnogo pomaže. Sreću osećam u malim stvarima i u radu, u zaboravu sveta napolju, što me onda proganja sa osećanjem krivice. Valjda sam zato tako obuzeta vestima, neznanje je krajnje neodgovorno.
 
Autor: Jelena Pavlović
Izvor: Nedeljnik