Svet može i mora biti bolji – „O krilima i čudima“ Aleksandre Filipović

Jednom prilikom veliki pesnik Vasko Popa u duhu visprenog književnog mudraca tvrdio je da je on, pisac, prvi čitalac svojih dela, ostavljajući temu otvorenom i zagonetnom. Često se mogu čuti oprečna mišljenja o tome da li pisci, a priori, razmišljaju o pontencijalnim čitaocima; da li im se svesno ili nesvesno dodvoravaju, ili pišu radi sebe, svoje književno-umetničke emanacije.

Aleksandra Filipović, po opredeljenju duše književnica, po konvencijama društva ekonomista, smerna, ali ubojita aforističarka sebi daje veliki zadatak. Svojom prvom knjigom „O krilima i čudima“ (Laguna) ona pronalazi primarnog čitaoca u sebi, devojčicu Aleksandru, jer jedino ona može da utre put poetičkih zakonitosti i narativnog vrela do čitaoca koji je univerzalan, neodređenih godina, možda i sveznajući, različitog senzibiliteta, stava, pristupa. Premda toliko različiti postoji jedan imenitelj  – ljubav prem knjigama. Pasionirani recipijent pristupa knjizi sa određenim zahtevima; otkrivalačkim, ekstatičnim, istraživačkim, ukoliko zahtevi i ne postoje, knjiga ih sama plemenito nameće, ne radi toga što se čitati mora, već što se čitati treba i želi.

Autentičan glas romana koji se može čuti posle nekoliko strana, nije samo u snazi imaginacije u jezičko-stilskoj raznovrsnosti i markantnom aforističnom konceptu, već u zadivljenosti životom, prirodom; u nevidljiviom svetu malih životinja, u nužnosti da svet može i mora biti bolji.

Otkrivanje čuda započinje uvodnom reči vremešnog, mudrog pauka Mokranjikusa, velikog zaljubljenika u knjige, koji je bio paukotekar u prvoj Paukoteci, a čije će završne reči zatvoriti cikličnu kompoziciju romana sačinjenog od prologa, 41 priče i dva kraja. Budući da se u naslovu pojavljuje krilo kao višeznačni simbol upisan u naš nacionalni kod, a koji pobuđuje uzvišena osećanja, osećanje slobode i ljubavi, jasna je namera autorke da se proširi kontekst mogućih tumačenja. Krila mogu imati mitološka bića, apstraktne pojave, ali i hrišćanske duše. Aleksandra ih uzima za okosnicu romana, dok u isto vreme njihovom književno-umetničkom obradom kolektivno nesvesno prenosi na plan individualnog, ličnog. Aleksandrin roman mozaične strukture donosi novu priču u kojoj imamo elemetne dve drevne prozne vrste, kratke narodne priče: basne i bajke. Ključna su dva aspekta u pomenutim vrstama: emotivni i etički. U novoj priči nema polarizacije na apsolutno dobro i zlo, nema jednosmernog razvoja ličnosti, niti potpune fabularne predvidljivosti. Tradicionalne životinje u basnama; zec, lav, miš, lisica zamenjene su nevidljivim svetom životinja „one koje se uviđaju u travi“ koje nas u prvim rečenicama usmeravaju „mrak nas najbolje uči o svetlosti“. A to su: gusenica sa kamašnama, bubamara bez tufni, hrčak žderonja, falična glista, žir koji smišlja aforizme. Mali junaci velike snage i odlučnosti, minuciozno iznijansirani sa jasnom unutrašnjom motivacijom i realističnom karakterizacijom. Od postanja čovek teži da otkrije svet tajni koji mu život po rođenju nudi. Međutim, život je manifestacija čoveka i prirode koji u simbiozi nude najveće tajne čovečanstva. Njihovi koreni mogu imati filozofsku i religijsku konotaciju.

Suptilan prelazak iz objektivnog sveta u subjektivan, imanentni svet, trenutak je kada jednog leta u antičkim rimskim iskopinama beogradski arheolozi pronalaze knjigu vizantijskoplavih korica veličine nokta. Knjiga postaje artefakt, najviša mudrost, sveto mesto susreta dva bića.

Velike i važne stvari najbrže dopiru do čitaoca ili slušaoca jednostavnim jezičkim formama, konstrukcijama, leksemama, jezikom srca. Stoga je stil pripovedača neposredan, zagonetno-ludički, duhovit, ali i ironičan. Filantropski opredeljena sa kosmopolitskim pogledom na ljude autorka svoje junake vodi, razobličava i pruža mogućnost celovitog razvoja, ali njega ne može biti ako nema traganja za vlastitim indetitetom kako pojedinca, tako i zajednice. Pauk Mirko sa sedam nogu, prihvativši sebe kao drugačijeg, otvorio je mogućnost da ga i ostali iz družine tako dožive uz pomoć susreta sa knjigom iz koje je crpio misli: „Biti drugačiji znači biti jedinstven“, „Samo oni koji su drugačiji menjaju svet”. Svaki jedinstveni pojedinac prikazan je životno, emotivno, intelektualno, Aleksandra ga preobražava u vidljivo i nevidljivo. Takav u suživotu sa drugima stvara zajedništvo zasnovano na principima empatije, požrtvovanosti, a nadasve iskrenosti. Pojedinac pruža onoliko koliko može i hoće; hrabrost se ne meri silom, već mudrošću; ljubav se meri dobrim delima u svakom trenutku svog života; na kraju, dobro se dobrim vraća. Srećan kraj u našoj bajci nije apsolutni cilj, već nagrada za sve napore, muke, odricanja... Cilj se nalazi u pitanju koliko nas je taj put do cilja oplemenio, naučio, učinio boljim, hrabrijim...

Knjiga je mozaik; a on nikada nije isti; zavisi od prelamanja svetlosnih niti, od mesta sa koga ga posmatramo...

Princeza Plavolisa je spasena, nagrade za dobročinstva su usledile. Trut dobija specijalne naočare kojim je prvi put video cvet zumbul; hrčak Gricinosaurus Strašni postao je kraljevski degustator hrane; njegova simpatija glista Cana postala je kartograf, otkrivši novu zemlju; Marijan rotkivaca dobija tufne i postaje doživotni organizator turnira u igri bumbariću-paniću; Čupotije Jabuković je dobio krila, osvojio je srce, a kasnije i ruku njegove ljubavi princezne Plavolise i postaje ser Čupotije I Jabuković od Gaja. Na posletku Žir postaje satiričar, uz pomoć Mokranjikusa objavljuje zbirku aforizama „Na krilima reči“. Susret Agripine i Mokranjikusa, posle decenija razdvojenosti, potvrđuje uverenost da vreme i prostor nisu dati kao granica ili ograničenje, već da im je dato da dokuče prirodu ljubavi: „Ljubav je večnost. Kada nađete nekog s kim ćete zagrejati svet do 0,001 stepen, zagrlite ga zauvek“.

Snažna didaktička crta romana nalazi se u poukama i porukama koje su sublimacija intelektualnog i literarnog potencijala autorke bez velikog spisateljskog staža, ali sa vidljivom odlučnošću da bujicu reči neće više sputavati. Knjiga za nju postaje merilo svih stvari. Uloga pouka i poruka je da spajaju strukturalne delove romana poput fugne u mozaiku bez kojih se celina ne bi mogla sagledati, niti bi se pripovedač ili čitalac mogao izmestiti iz intelektualnog komfora koji je lišen kritičkog stava i suda.

Zadivljujuća knjiga „O krilima i čudima“ Aleksandre Filipović nosi krunsku poruku za čoveka XXI veka –  da  nema evolucije bez istinske samospoznaje i nema blagodati bez vaspitanja duše i negovanja vrlina. Otkrivajući tajnu, došli smo do istine koja se može prihvatiti samo ako smo uspeli da probudimo malog čitaoca u sebi koji ne sumnja u čudo.

Autorka nam u to ime na kraju poručuje:

„Ljubav, mašta i igra život pretvaraju u čudo.“


Autorka: Profesorka književnosti i književnica Marija Vasić Kanački
Izvor: Časopis za kulturu Naš trag