Prvo sam do pre skoro tri nedelje išla na posao i pešačeći svojom ustaljenom rutom primećivala sve manje ljudi na ulicama, no meni to nije smetalo, jer ionako u 8 ili 9 ujutru hodam sa poluosmejkom na licu, pa me gledaju kao čudaka koji kao da nije krenuo na posao. A onda je u redakciji načeta tema rada od kuće, jer svi mi imamo takav posao da možemo da ga obavljamo bilo gde gde ima interneta. Dopala mi se ta ideja, jer i sama pomisao da ne moram svakog dana da se gužvam u čuvenoj 95-ici do posla i nazad dovoljno je lepa. Dedukcija zatim kreće sledećim tokom: mhm, dakle, ne moram da ustajem u 6 i 20, dakle, biću u svojoj kući iste sekunde kada završim svoje obaveze „na poslu“, što znači da ću imati barem tri dodatna sata tokom dana koja ću moći da koristim za čitanje... ili za gledanje filmova i serija... ili... pa za bilo šta.
Radiću sve one stvari kojima toliko dugo želim da se posvetim, ali ne stižem, jer ću imati više vremena. I kako su se srećne misli rojile, tako sam i ja bivala sve srećnija. Savršeno, zar ne? E, pa nije! I znate šta? Do pre par dana ništa od svega onoga što inače želim da radim, a „nemam vremena“ nisam radila, jer nisam imala volje. Da, jednostavno nisam znala šta ću sa sobom kada završim sa poslom, pa sam od porodice „pozajmila“ i u stan dovela našeg psa od 50 kilograma da mi pored mačke pravi društvo. Pre sam uvek tokom dana krala nekoliko minuta da pročitam koju stranicu, makar u busu na aplikaciji (na koju sam se skroz navukla, iako sam onaj zakleti tip „samo štampane knjige priznajem!“), a sada mi je i sam pogled na kućnu biblioteku bio mučan, jer
nisam imala šta da čitam. Da, od milion knjiga, ja
nisam imala šta da čitam!
Sada već znam kako ova situacija utiče na mene, pa se s njom svakodnevno hvatam ukoštac i trudim se da utvrdim svoju rutinu koja bi trebalo da mi pomogne da dani brže prolaze... I sada se vi pitate, pa kad će ova žena da mi preporuči neku knjigu? Evo odmah. Sa svih strana stižu preporuke za „
Besnilo“, „Kugu“, knjige sa sličnom tematikom, pa neću ni ja odstupiti od tog „trenda“. Ta-da! Čitajte „
Dobra predskazanja“ jer „svet će okončati u subotu. Sledeće subote, zapravo. Nešto pre večere...“ Eto, malo apokalipse i od mene. Ali zabavne, one koju ćete sve vreme čitati sa osmejkom na licu, jer to su Gejmen i Pračet.
Lagala bih kada bih rekla da izbor nije pao na nju zato što mi je naslov u ovom trenutku bio mio i zato što nam treba malo dobrih predskazanja u ovim vremenima, ali i zato što sam jedva čekala da doštampamo tiraž da bih je zgrabila. Volećete Kroulija i Azirafala, jer će vas zasmejavati, volećete ih jer i oni vole jedan drugoga, iako su demon i anđeo. Za navijače Mančester junajteda – Krouli ga je „stvorio“ i ponosi se tom svojom đavolskom izvedbom. Sad vam je sigurno jasna aluzija na nadimak Mančestera (jedan namig od vatrene „đavolice“).
Da, moja preporuka je da čitate knjige koje će vas zasmejavati svojom dovitljivošću, čitajte ono zbog čega ćete želeti da se smejete naglas, jer Azirafalovi i Kroulijevi pokušaji da od Adama stvore Antihrista, odnosno, spreče da se to dogodi, pružiće vam ono što nam svima sada treba – malo razonode, sa pokojim zanimljivim referencama na savremeno društvo i poznate ličnosti, mnogo dijaloga koje ćete želeti da pročitate osobi sa kojim se nalazite u izolaciji da biste i nju nasmejali.
Gledajte i seriju, prijaće vam taj luckasti britanski humor, ali i Šinova i Tenantova gluma! Eto, „dva u jedan“ preporuka od mene. A ako se ova situacija u kojoj se nalazimo, završi onako kako se završila i u knjizi, eto od mene još neke preporuke.
Nataša Đuričić Marković, community manager, sreda 1. april 2020.