Sve što nismo znali o čuvenom glumcu u knjizi Jovice Tišme

Kakav je bio kao mali, kad su ga stigle prve nevolje, ali i o njegovoj prvoj ljubavi i glumačkim promašajima, otkriva stariji brat Slobodana Ninkovića.

„Slušaj, sine, ove velike reči“ je knjiga o glumcu Slobodanu Ninkoviću iz pera i sećanja Jovice Tišme, a u izdanju Lagune. Igre sudbine, nevine dečje zavrzlame, prva ljubav i glumački promašaji, stvari koje nikada ne biste pomislili o velikom, dobroćudnom Bodi, koje uz pregršt fotografija čine da mislimo da ga oduvek znamo.

Debeljuca za štipanje

Na početku knjige Tišma Bodinim glasom priča kratku istoriju Ninkovića i kako su dospeli do Smedereva, gde su Boda i njegov stariji brat Ljubomir rođeni. Iako je teško zamisliti da je Boda ikad bio mali, Ljubino sećanje nas uverava.

„Bio sam prvo dete u široj familiji, tako da su me svi mazili. U stvari, danas kad razmislim, da se on nije rodio, ja bih ispao totalni kreten koliko su me mazili... Bio je beba upečatljivog izgleda. Vrlo brzo je dobio one kovrdže i kiflice na obrazima. Debeljuca... Bio je sav za štipanje... Mama je puštala te kovrdže da rastu, pa joj je čak i doktor rekao: 'Šišaj to dete da se ne izmetne!'“, priseća se Ljuba. Majka je Bodu odevala i u odeću za devojčice i stavljala mu velike mašne u kosu, davala lutke... Iza svega se krio majčinski bol za ćerkom, koju je izgubila pre nego što je dobila sinove. Među deranima je bilo šest godina razlike, pa je Ljubi Boda bio velika dosada i, kaže, do dvadesetih ga je izbegavao u širokom luku.

Prve nevolje, a Boda ih je voleo, stigle su ga već u školi. Prirodno levorukog, terali su ga da se navikava na desnu ruku. Fudbal je njegova prva ljubav, a jedini je izrod u familiji: u gomili zvezdaša, njegove su boje crno-bele!

„Davio sam teču da me vodi na derbi i odvede me on tako na utakmicu, nije bila naročito posećena. Mama mi je sašila crno-belu zastavu i ja je ponesem. Teča zvezdaš kupio karte na severu... Gledali su me popreko, a na poluvremenu neko je protrčao i oteo mi zastavu. Nikad je nismo našli – ne skriva tugu Boda. Otac ga je video kao mašinca, ali shvatili su posle prve godine srednje da Boda samo ume s viljuškom i nožem. Trudio se svojski da nervira nastavnike, pa makar i tako što bi izveo skeč „Tarzan i Džejn“. Njegov pajtos se popne na katedru, a Boda zaurla na hodniku, pa uleti kroz vrata i baci se drugaru u naručje. Naredne godine upisao je gimnaziju i završio je vrlodobrim. Otac ga za nagradu pošalje na leto u Makarsku.

„Održavao se neki festival i ja u šali prijateljima počnem da pevam 'Odiiiseeejaa...' Lea Martina. Posle na radiju čujem imena takmičara i među njima svoje ime. Drugari me prijavili. Odem ja na probu sa bendom i napišem tekst pesme na kesi jer sam samo refren znao. To veče sam osvojio drugu nagradu“, pripoveda Boda.

Ilegalno zabavljanje

Kada je upoznao Slavicu u Domu omladine 1982, odmah je znao da je to prava ljubav. To ipak nije bilo dovoljno Slavičinim roditeljima.

„Bio sam osam godina stariji i pritom bez posla. Naše zabavljanje je izgledalo kao ilegalna skojevska akcija. Skrivali smo se, nisam smeo da je pratim kući... Baba joj je rekla: 'Znaš li ti, ćero, koliko je on majki u crno zavio!'. Trebalo im je da shvate da to nije nešto prolazno i da ja nikoga u crno neću zaviti. Zaposlio sam se na biletarnici bioskopa da bih im ostavio malo bolji utisak“, priča Boda o svojoj životnoj saputnici.

Kad se žice pobrkaju

Kao što u školi nikad nije, Boda je bio revnosan u vežbanju gitare – koju nije imao. Ali imao ju je Ljuba i mlađi Boda bi je dočepao kad god bi mogao. Ne lezi, vraže, naučio je da piše desnom rukom, ali je u svemu ostalom leva ostala primarna. Tako je ispalo da mora da na Ljubinoj gitari menja žice, što nije dolazilo u obzir. Boda je jednostavno obrnuo gitaru i naučio da akorde hvata naopako.

Dezerter i „Babuška“

Raskine Boda sa devojkom pred polazak u vojsku. U pozadini ide „Babuška“ Kejt Buš. Preživi on guštersku nedelju i negde s radija čuje tu pesmu. Spopadne ga tuga i neizdrž da se vrati kući, pa zavapi da mu šalju telegram da se Ljuban ženi i da treba da se vrati. Narednik pročita pošiljku i kaže: „Nek je živ i zdrav, videćete se vi...“. Kad je položio zakletvu, odleteo je iz Beograda u Smederevo i sutradan se vratio. Jedan nadređeni mu je kazao, da su u ratu, bilo bi mu suđeno prekim sudom za dezerterstvo.

Vezao dete za stolicu

Dok su u Budvi igrali „Lažnog cara Šćepana Malog“, Boda priznaje da ga je od ivice da potpuno poludi vadilo to što su mu tu Slavica i deca.

„Nađa je bila užasno nemirna, jurila je po restoranu, obarala čaše i vukla stolnjake. Užas, niko ne može da je smiri. Morali smo za vreme ručka da je vezujemo za stolicu“, otkriva veliki glumac.

Stariji kolega

Boda je deo čuvene turbo-klase sa Draganom Bjelogrlićem, Mirjanom Joković, Draganom Petrovićem, Miloradom Mandićem... Ali je u ovaj drim-tim upao nakon velike pauze koju je napravio pošto je upisao Akademiju. Seća se tako, prvi dan faksa, a on u autobusu prepozna Srđana Žiku Todorovića. Vidi idu istim putem i ulaze u istu slušaonicu. Tad je shvatio da je klasić sa Borinim malim. Ekipa je, s druge strane, mislila za Bodu da je novi asistent jer je imao 28 godina, čupavu kosu i akten-tašnu.