Sve što mislite da znate o Čehovu je pogrešno

Čehov – obeshrabren, oboleo od tuberkuloze, pisac veličanstveno sumornih drama o dekadentnoj aristokratiji neposredno pred početak Ruske revolucije, velikan u zemlji čija je nacionalna himna ništa drugo do jednominutni uzdah. Ova predstava opstaje, jer to je ono što očekujemo od Rusa iz XIX veka: ozbiljnost, fatalizam, melanholiju, umove obuzete velikim pitanjima. Danas ne bismo voleli ovakvu književnost – lišenu ironije, prezasićenu emocijama, previše strogu i previše naivnu u ubeđenju da ipak postoje odgovori na velika pitanja. Ali dopada nam se njen odjek.

Ipak, ovo nije osoba na koju pomislim kada razmišljam o Čehovu. Pomislim na fotografiju tridesetogodišnjaka koji se železnicom vraća iz Azije. Nije on neki raskalašni bogataš na proputovanju – on je upravo okončao putešestvije koje bi se i u današnjim okolnostima smatralo veoma napornim: radilo se o humanitarnoj poseti kaznenoj koloniji na dalekom istoku Rusije.  Ali on nije ni neki namršteni marksista koji škraba svoj manifest dok vozom juri natrag u prestonicu. Ne, on je krenuo kući zaobilaznim putem: Hong Kong, Singapur i Šri Lanka, o kojima je, svom zaštitniku i prijatelju, napisao: „Kada budem imao decu, reći ću im, i to sa ponosom: 'Hej, vi, kučkini sinovi, ja sam u svoje vreme imao seksualne odnose sa crnookom Indijkom, a znate gde? Među kokosovim palmama pod mesečinom...'“

I ovo nije neočekivano odstupanje do koga je došlo kada nismo obraćali pažnju. Gospodin Čehov je voleo svoje dame – svoje Lidije – iz prestonice; ponekad se viđao sa Lidijom Javorskajom, a ponekad sa Lidijom Avilovom. Ali on nije gradski snob. Na jednom seoskom venčanju, na kom je bio kum, video je, kako je pisao svojoj sestri Mariji, „mnogo imućnih, poželjnih udavača... ali sam sve vreme bio toliko pijan da sam stalno greškom posezao za flašama umesto za devojkama, i za devojkama umesto za flašama! Jedna od devojaka... stalno me je udarala svojom lepezom i govorila: 'Oh, ti nevaljalče!'“

Na jednoj fotografiji iz 1890, sunce je visoko na nebu, a Čehov je zaklon pronašao na klupi pored jednog poznanika. Obojica u naručju drže po jednog mungosa – što da ne. Čehov je obučen kao mešavina seljaka, istočnjačkog gurua i bogataša: fedora visoko na čelu, košulja bez kragne, široke bele pantalone. Na licu mu je osmeh čoveka koji je proveo prijatnu noć, kosa mu je razbarušena, a njegova kovrdžava bradica očigledno je svih ovih godina služila kao inspiracija Leonardu Dikapriju. On je slika i prilika radosti i vitalnosti.

Čehova su pokretale velike strasti – ne znam nijednog ruskog velikana koji je toliko rizikovao. I malo je onih koji su umeli da budu toliko duhoviti i nepristojni usred sve te trezvenosti... ali, to vam je život. Zaboravimo sad to. U početku, Čehov je zarađivao pišući humorističke kratke priče, potpuno suprotno Dikensu kome su plaćali samo ako bi predao više od 100 redova. (Tada je otplaćivao studije medicine, odabravši profesiju koja je bliska mnogim velikim piscima. Ali to nije potrajalo.) Jedna od njih je i priča „Sirena“, svojevrsna oda ruskoj nacionalnoj kuhinji, koja podseća na proširenu verziju Gogoljevog oduševljenja ukrajinskim knedlicama u kiseloj pavlaci koje same uleću u usta izvesnog gospodina. Govorim o ironičnom, razigranom humoru koji dolazi do izražaja čak i u najmračnijim pričama: „Stotinama vrsta opustošene, monotone, suncem spaljene stepe, ne može da izazove tako sumorno raspoloženje, kao jedan čovek koji sedi i priča, i niko ne zna kad će već jednom otići“, napisao je u kratkoj priči „O umetniku“ (“The Artist’s Story”), koja predstavlja jedno od mnogih svedočenja o ljudskim tugama. Uzmite bilo koju „mračnu“ priču i samo prebrojte uzvičnike. Nabokov je potekao iz biblioteke. Gogolj iz državne administracije. Dostojevski i Tolstoj su se postavili kao da su sišli sa onoga sveta da svojim delima pročiste svet i ponovo uspostave stari poredak, zasnovan na utopističkoj predstavi o hrišćanskom stradanju i iskupljenju – Dostojevski je insistirao i na moralnoj pravednosti, dok je Tolstoj zagovarao život na selu i vegetarijanski način ishrane. Čehov je potekao sa zemlje. I to bukvalno. Bio je jedini velikan ruske književnosti XIX veka koji je potekao iz seljačke, a ne iz plemićke porodice, što je jedan od razloga za to što su seljaci predstavljeni u njegovim pričama kao vrlo kompleksna ljudska bića, nisu ni sveci, ali ni grešnici, a to što su ponekad pokvareni je samo nužno zlo, poput ponekog nategnutog argumenta u velikim filozofskim sistemima.   

„Dok su i Tolstoj i Dostojevski verovali da je hrišćanska vera osnovni izvor moralne snage među siromašnim i neukim ruskim seljacima“, napisao je Simon Karlinski, posvećen izučavanju Čehova, „Čehov je seljake mnogo pomnije posmatrao i njegova verna slika života na selu ne prikazuje ništa slično.“ Pročitajte samo pripovetku „U jaruzi“. Nakon sahrane jednog bespomoćnog, mučki ubijenog stvorenja, žrtve pohlepe i zavisti nekog daljeg rođaka, sahrane tokom koje su „pridošlice i sveštenici jeli... toliko halapljivo da bi čovek pomislio da dugo nisu okusili hranu“, sluša se „sveštenik, koji podižući svoju viljušku na koju je nabodena usoljena pečurka“, pokornoj i ucveljenoj majci tog nesrećnog stvorenja nudi sledeću utehu: „Nemoj žaliti... jer Njegovo je carstvo Nebesko.“ Očigledno mu je u tom trenutku usoljena pečurka bila mnogo važnija. Sam Čehov je u jednom pismu napisao sledeće: „Mojim venama teče seljačka krv, i teško će me zavarati vrline seljaka... Tolstojeva moralna filozofija na mene nema uticaja... Razboritost i pravičnost me uče da u struji i parnoj mašini ima mnogo više ljubavi za čovečanstvo, nego u neporočnosti i uzdržavanju od mesa.“

Ali upravo kod Čehova ćemo pronaći i portret religioznog čoveka. „I pored svog bavljenja verom“, napisao je Karlinski, „[Tolstoj i Dostojevski] nikad nisu pravoslavnog sveštenika, đakona ili monaha postavili za junaka u svojim delima, kao što je to Čehov uradio... Većina ovih sveštenih lica predstavljeni su kao ljudska bića, od krvi i mesa, sa sopstvenim problemima i radostima.“

Ideja toliko jednostavna da je gotovo radikalna: prikazati stvari onakvima kakve jesu, a ne kakve bi trebalo da budu. Ovaj pristup je danas toliko prirodan, koliko je bio radikalan pre samo jednog veka – što je uobičajen proces koji prati umetnost svaki put kada se od predstave idealnog približi predstavi stvarnog. (Setimo se samo sedamnaestovekovnog evropskog slikarstva koje je od predstava „anđela sa providnim krilima“ prešlo na „stvarni izgled i utisak koji ovaj, bogom dan, svet zapravo ostavlja“, kako se izrazio kritičar umetnosti Robert Hjuz.) Ukoliko se Dostojevski bavio ekstremnim pojavama u ljudskoj prirodi, ako je Tolstoj tragao za konačnim, nepromenljivim odgovorima, Čehov se bavio običnim ljudima, osećajući da nema te filozofije koja može da ponudi odgovore u svetu koji se neprestano menja, da i ne pominjemo nestalnost ljudske prirode – do čega je došao kao empiričar i lekar, zahvaljujući i svom obrazovanju. U tišini se bavio istim onim poslom koji su drugi oglašavali na sva zvona.

Kao što je izjavio Dr Živago u čuvenom romanu, Čehov u svom delu pokazuje „skromnost i uzdržanost kad je reč o tim značajnim temama kao što su konačna svrha postojanja čovečanstva i njegovo spasenje. Ne radi se o tome da on nije razmišljao o tim stvarima... ali govoriti o tome... činilo mu se pretencioznim, arogantnim.“ To se ticalo njegovog odnosa prema stvaralaštvu: „Smatram da nije na piscima da daju odgovore na pitanja kao što je postojanje boga, pesimizam i tako dalje.“ Još jedan od Čehovljevih značajnih saveta piscima glasi: „Zadatak pisca je samo u tome da opiše ko, na koji način i u kakvim okolnostima razmatra pitanja postojanja boga i pesimizma.“

Ali u svemu tome je značajnu ulogu odigrao njegov karakter; ne iznenađuje činjenica da Čehov nije imao naročito pozitivno mišljenje o sebi. „Čak i ako posedujem određeni talenat vredan poštovanja“, pisao je jednom starijem prijatelju, piscu, koji ga je ohrabrivao da napiše roman, „navikao sam da na to gledam kao na nešto beznačajno.“ Moguće je da je takav stav posledica njegovog porekla: ne postoji bolji opis samoodricanja i pokornosti koju su pripadnici niže klase, u to vreme ruski kmetovi i njihovi potomci – nosili u sebi. „Pokušajte da napišete priču o tome kako jedan mladić, sin kmeta... vaspitan da poštuje poredak, ljubi ruke sveštenicima, obožava tuđe ideje, zahvalan na svakoj korici hleba... licemeran prema bogu, čovek čija je jedina vrlina svest o sopstvenoj beznačajnosti – pišite o tome kako je ovaj čovek iscedio iz sebe roba, kap po kap.“ Čehov je uspeo da uradi upravo to, zahvaljujući rigoroznom samopodučavanju i samounapređivanju uprkos nedostatku sredstava i sitničavom tiraninu kakav je bio njegov otac, što potvrđuje i Ajlin Keli, stručnjak za Čehova: „Uspeo je da postigne ono što je Tolstoj pokušavao čitavog svog života iz čiste sujete: iznova je stvorio samog sebe kao osobu sa moralnim integritetom, lišenu izobličenja izazvanih despotizmom koji je vladao Rusijom.“

Ako je Čehov olako shvatao svoj talenat, potpuno je ignorisao svoje zdravlje. Vukao je tuberkulozu čitavu jednu deceniju pre nego što je konačno odlučio da se obrati lekaru i otkrije dijagnozu, toliko je bio zauzet pisanjem i različitim društvenim projektima kojima se neprestano posvećivao. Čitavu zimu 1891-92. proveo je radeći na suzbijanju gladi koja je zahvatila čitavu državu zbog loše žetve prethodnog leta, „koncentrišući se, sa sebi svojstvenom praktičnošću, ne samo na deljenje pomoći, već i na organizovanje kampanje koja će sprečiti seljake da kolju svoje konje zbog hrane, zbog čega bi se period gladi odužio jer ne bi preostalo konja za poljske radove sledeće sezone“ (Karlinski). Sledećeg leta izbila je epidemija kolere nedaleko od Moskve u oblasti u kojoj je Čehov upravo bio kupio kuću; sledeće dve godine proveo je volontirajući u borbi protiv epidemije i lečeći na hiljade seljaka.

Svaku zajednicu sa kojom je došao u dodir, učinio je boljom: biblioteka u Taganrogu, na jugu Rusije, Čehovljevom rodnom mestu, do kraja njegovog života je dobijala stalnu isporuku knjiga na različitim jezicima, kao i biblioteke u blizini njegovog imanja na selu i u Sibiru. Gradio je škole, učestvovao u izgradnji puteva, osnovao kliniku za alkoholičare, obezbeđivao konje seljacima, prikupljao sredstva za časopis o medicini, i čak pomogao da se formira laboratorija za izučavanje organizama iz morskih dubina. Izjavio je da je bio mnogo srećniji kada je pružao medicinsku pomoć seljacima nego tokom književnih večeri u Moskvi.

Čak i na samrtnoj postelji nije imao srca da odbije one koji su se okupljali na njegovom pragu. Maksim Gorki, jedan od mnogih pisaca kojima je Čehov pružao pomoć i podršku, najbolje je to opisao: „U prisustvu Antona Pavloviča svako je osetio nesvesnu potrebu da bude jednostavniji, iskreniji, verniji sebi, i mnogo puta sam imao priliku da posmatram kako ljudi odbacuju svoju svečanu pozu, velike književne fraze, pomodarsko izražavanje, ostale jeftine trikove kojima su se Rusi, u pokušaju da podražavaju Evropljane, kitili, poput divljaka koji na sebe stavljaju školjke i riblje zube.“ Jedna jedina rečenica koju je Čehov izgovorio, nakon što ga je Tolstoj posetio u jednoj od seoskih ambulanti, najbolje opisuje kakav je bio čovek: „Vodili smo izuzetno zanimljiv razgovor, odnosno za mene je bio izuzetno zanimljiv, jer sam slušao više nego što sam govorio.“

Čehov je iste vrednosti unosio i u svoj zanat i u svoj politički angažman, mada su u politici nailazile na mnogo manje razumevanja. Novine koje je Čehov unosio u svoju umetnost danas su standard u vrhunskoj književnosti, ali u njegovo vreme nisu uvek nailazile na odobravanje, smatrane su jeretičkim. Njegove priče su „spore poput kornjače“, navodno je izjavio Džon Golsvorti; mnogi su mu zamerali na tome što njegove priče „nemaju kraj“. Istina je da je umeo da razvlači radnju, ostavljajući konvencionalne zaplete priručnicima iz književnosti. Ali ukoliko biste se prepustili njegovim delima, ako biste odustali od uobičajenih dramatičnih zapleta koji su i danas standard u književnosti, otkrićete da su vas opisi i karakterizacije odveli u potpuno drugi svet – na novo mesto, među nove ljude, u potpuno nove okolnosti – veoma slično Floberu i njegovim zapažanjima, kojima gotovo da nema premca kad je reč o senzitivnosti, mudrosti, preciznosti i elanu. Takođe je začuđujuće to što uspeva da ispolji neopisivu duševnost, bez trunke kočoperenja.

Ali nijedan čitalac Čehova ne mora da se zadovoljava samo estetikom. Toliko često, situacija koju nam autor predstavlja iznenada prerasta u nešto poražavajuće i konačno, priča se razvije odjednom poput jedra na jakom vetru, i čita se grozničavo. Počev od detaljnih opisa, preciznih i punih poleta, zbog kojih zaboravite da ste pročitali već 20 strana, a priča još nije „počela“, preko veštine kojom naizgled bezazlena situacija odjednom prerasta u nepriliku od koje vam se srce stegne; do načina na koji oboje uklapaju mnoštvo priča unutar osnovne priče – to je autentični Čehov.

Neće vas iznenaditi činjenica da je Čehov, takođe, odbio da na sebe navuče ludačku košulju koju mu je, kao i većini ruskih pisaca sa kraja XIX veka, namenila takozvana književna elita: odnosno, autokratska liberalna kritika. Nije Čehov bio protiv zvanične državne politike; ali nije se slagao sa nedostatkom slobode, kao ni sa tim što je država diktirala način na koji će se slobode promovisati. Bio je protivnik neistine, licemerja i prisile, sa koje god strane dolazile, i nije se ustručavao da se sukobi i sa „svojima“. Imao je prijatelje na obe strane političke arene, i u negovoj dirljivoj naivnosti, što je relevantno u savremenoj Americi, koliko je bilo i u ondašnjoj Rusiji, „nikada nije ni pomislio da bi njegovi objektivni i nepristrasni stavovi... mogli biti u suprotnosti sa patriotizmom“ (Karlinski). U teškim vremenima, takav čovek je prorok. U vremenima velikih podela – čudo. Svako bi poželeo da živi u njegovoj zemlji, ali ona ima tako malo stanovnika.

Čehova su napadali jer navodno nije imao nikakvu ideologiju. Obično mu to nije smetalo: sam je nominovao jednog naročito oštrog kritičara njegovog dela za Rusku carsku Akademiju. Ali ponekad mu je smetalo. (Ipak je i on bio samo čovek.) „Jednom ste mi rekli“, napisao je kolegi piscu, „da mojim pričama nedostaje element protesta, da u njima nema ni simpatizera ni opozicije. Ali zar sama priča nije od svog početka do kraja, protest protiv laganja? Zar nije i to ideologija?“ Kako je Nabokov pisao: „Sam Čehov je genijalno, gotovo nevoljno razotkrio mnogo više o crnoj stvarnosti gladne, zbunjene, ponizne, besne, seljačke Rusije, nego mnoštvo drugih pisaca, između ostalih Gorki, koji su se razmetali društvenim idejama u povorci šarenih marioneta. Otići ću još dalje, i reći da ona osoba koja daje prednost Dostojevskom ili Gorkom, u odnosu na Čehova nikad neće biti u stanju da dokuči suštinu ruske književnosti i ruskog života.“

Budući da je bio lekar, zainteresovan više za proučavanje stvarnosti nego za etičke norme i dramaturgiju, Čehov je i o seksu pisao kao o fiziološkom fenomenu, a ne nečemu što je moralno diskutabilno, a što je posebno bilo karakteristično za viktorijanski period. (Ovo ga je takođe udaljavalo od Tolstoja.) I ne samo to, pisao je o problemima sa kojima su se suočavale žene sa izuzetnim razumevanjem, specifičnim za feministu bez ideologije. (Kad kažem bez ideologije, mislim da je on te žene video sa istom jasnoćom sa kojom je video i njihove tlačitelje.) Oženio se, u 39. godini, Olgom Kniper, glumicom, koja je veći deo vremena provodila u Moskvi i Sankt Peterburgu, dok je on zbog zdravlja uglavnom boravio na jugu Rusije. Ovakav aranžman je, u to vreme, bio toliko neuobičajen da čak i Čehovljevi najinteligentniji kritičari nisu bili u stanju da se suzdrže od komentara da je to „patetično“ i „tužno“. Ali, ukoliko čitate Čehovljeva pisma, shvatićete ne samo da mu je ovakav dogovor odgovarao – on je i pristao na brak zbog Olge – već ga je i podsticao na nestašluke. (Tepao joj je sa „kuco“.) Ovaj čovek, do srži posvećen planeti, pisao je čak i o ekologiji i zagađenju, temi koja i danas veoma teško nailzi na interesovanje. Bio je najveći ruski modernista XIX veka.



Ranije nisam mnogo mario za Čehova. Rodio sam se u Sovjetskom Savezu, i studirao sam rusku književnost u pokušaju da se ponovo povežem sa sopstvenim nasleđem, nakon što sam se čitavu jednu deceniju iz petnih žila trudio da prođem kao Amerikanac. Mučile su me nedoumice i sumnje – kao i svakog studenta, ali kod mene je to bilo pojačano činjenicom da sam sa devet godina napustio svoju domovinu – i lako su me zavele veličanstvenost, uzvišenost, moralne vrline i jasnoća velikana koje smo čitali. Amerika se činila mnogo slobodnija, ali i neozbiljnija od Sovjetskog Saveza. Sovjetski Savez je bio suprotnost neozbiljnosti. Tamo su bili pisci koji su verovali – odnosno, podrazumevali – da biti pisac znači biti moralni sudija za posrnuli svet, sa zadatkom da ukaže na pravi put. (Ukoliko takav put zaista postoji, a ne samo nepregledno mnoštvo jednako kompromitovanih istina.) Od najranijeg uzrasta, moji roditelji su se trudili da kod mene podstaknu samopoštovanje, da ne kažem samouverenost, koje malo koje dete oseti. Ali to samopoštovanje je samom imigracijom u Ameriku zgaženo. U Americi sam imao osećaj da sam nesposoban i da ne pripadam. Tolstoj, Dostojevski – čak i rukopisi Turgenjeva – pomogli su mi da pronađem vrednosti, dostojanstvo, svrhu.

Trebalo mi je gotovo 20 godina da počnem da primećujem povremenu izveštačenost i pedanteriju u tradicionalnom načinu pripovedanja, ili u iznenadnom prosvetljenju glavnog junaka na kraju priče – da shvatim da pisanje na ovaj način više govori o potrebama autora, nego o potrebama junaka. Prvih godina po dolasku u Ameriku žudeo sam samo za jednim: sigurnošću. Pronalazio sam utehu u mnogim lažnim sigurnostima, dok me Čehov nije uverio da takvo nešto ne postoji, čak ni za manje podvojene ljude. Ukoliko ste u stanju to da prihvatite, kao da je govorio, možda ćete živeti malo mirnije i pisati malo istinitije.

Najtužnije je to zbog čega je Čehov toliko aktuelan u današnje vreme – neverovatna preciznost kojim je opisao duh Rusije: moć bez pokrića; pohlepa, nepotizam, ulizivanje; stabilnost na račun slobode. Šta bi Čehov rekao o Vladimiru Putinu? O Putinu ne bi rekao ništa. Možda bi napisao priču o Putinovom sekretaru za medije, koji je zaturio dugmad za manžetne koje mu je Predsednik poklonio. Zbog toga upada u takvu histeriju da odlučuje da počini zločin, kako bi najupečatljivija stvar na njegovim zglobovima bile lisice. Ali, oni zaduženi za sprovođenje zakona se ne usuđuju ni da priđu bilo kome iz Predsednikovog okruženja, i siroti čovek ostaje na slobodi, a njegova muka postaje očigledna svima. (Pripovetka bi se zvala: „Dugmad za manžetne“ ili „Sekretar za medije“). Ili, da bude manje zajedljivo, napisao bi priču o Moskovljaninu koji nakon duge i iscrpljujuće šetnje od stanice metroa ka kući, svraća u bakalnicu i, nekako – pa, iz očaja; ili možda  – da bi se osetio živim – počinje da flertuje sa prodavačicom i sa njom započinje vezu i stupa u brak. Ali, u njemu ima inicijative samo za toliko i malo po malo inicijativa mora da pređe u ruke žene. Međutim, ona ne želi da bude inicijator. Ona želi da bude zbrinuta. Ipak, oni se ne razvode. Oni nastavljaju zajedno, delom iz straha, delom jer se nadaju da ljudski duh u sebi sadrži dovoljno milosti da među njima još uvek postoji nešto zajedničko što treba da otkriju. I da smo dovoljno zagonetni da ni sami ne znamo kada ćemo uspeti da sami sebe prevaziđemo.

Njegove priče rasvetljavaju sve te ljudske osobine, bez osuđivanja, velikih reči i želje da ih menja. Kako je jedan tako „tih čovek“ bez ideologije uspeo da opstane u toliko burnom, ideološki obojenom vremenu?

Autor: Boris Fišmen
Izvor: lithub.com
Prevod: Maja Horvat