Su Džonson o knjizi i konceptu „Zagrli me čvrsto“ – prvi deo

Su Džonson je klinički psiholog sa dugim iskustvom rada u oblasti bračne terapije. Osmislila je revolucionarnu, u praksi potvrđenu terapiju za parove, koju je iznela u  knjizi „Zagrli me čvrsto“. U ovom tekstu koji je objavila na popularnom sajtu za profesionalce i sve koje psihologija zanima (psychologytoday.com), osvrće se na svoj rad i osnovne probleme čije rešavanje vodi do ostvarenja uspešne veze.

Budući da je tekst veoma dugačak, a pre svega izuzetno zanimljiv i univerzalan, objavićemo njegov prvi deo danas a nastavak sledeće nedelje:

Za ljubav je nužno uveravanje dodirom. Većina svađa su u suštini samo protesti zbog gubitka emocionalne povezanosti. Iza svih tih svađa je samo želja partnera da znaju: da li si tu za mene?

Odrasla sam u baru svojih roditelja u Engleskoj i u našem domu je uvek bilo mnogo drame. I sva ta drama (svađe, flert, suze, ispadi besa) vrtela se oko ljubavi. Gledala sam kako moji roditelji uništavaju ljubav koju su imali jedno prema drugom. Od tada sam na zadatku da otkrijem šta je to zapravo ljubav. Moja majka je ljubav opisala kao „zabavnih pet minuta“. Opisuju je i kao misterioznu mešavinu sentimenta i seksa. Ili kombinaciju zaljubljenosti i partnerstva. Ipak, ljubav je nešto više od toga.

Moji lični uvidi u ovaj problem, koje sam stekla istraživanjem i savetovanjem preko 1000 parova tokom više od 35 godina, sjedinili su se u rastuće telo naučne studije, u kojoj sada mogu sa sigurnošću da kažem da znam šta je ljubav. To znanje je intuitivno, ali ne i nužno očigledno. To je stalna potreba za osnovnom, stabilnom vezom sa nekim. Ovom vezom partneri koji se vole postaju emocionalno zavisni jedno od drugog, zavisni od nežnosti, uveravanja i zaštite.

Imamo urođenu potrebu za emocionalnim kontaktom i emocionalnim odgovorima od ljudi koji nam znače. To je taktika preživljavanja, sila koja pokreće čvrstu emocionalnu vezu koju beba traži u majci. Ovo opažanje je suština teorije povezivanja. Mnogo dokaza ukazuje na to da potreba za sigurnom emocionalnom vezom nikad ne nestaje, već evoluira u potrebu odraslih za sigurnom emocionalnom vezom sa partnerom. Pomislite samo na to kako majka s ljubavlju gleda u svoje dete, kao što dvoje ljubavnika gledaju jedno u drugog.

Iako je naša kultura označila zavisnost od drugih kao nešto loše, kao slabost, ona to nije. Biti vezan za nekoga nam daje najdublji osećaj duševnog mira i sigurnosti. Ova vezanost znači da će partner biti tu za vas kada ga potražite, da znate da njemu ili njoj značite, da ste čuvani kao malo vode na dlanu, da će neko odgovoriti na vaše emocionalne potrebe.

Prva zapovest teorije emocionalnog povezivanja je da je izolacija (ne samo fizička, već i emocionalna) traumatična za ljudska bića. Mozak to tumači kao opasnost. Glorija Stajnem je jednom rekla da ženi treba muškarac koliko i ribi bicikl. To je obična glupost.

Ljubavne drame koje su se preda mnom izvodile svake noći u baru mojih roditelja kada sam bila dete, nisu bile ništa drugo nego ljudska glad za stabilnom emocionalnom vezom i instinkt za preživljavanjem koji nas pokreće od kolevke do groba. Jednom kada se osetimo čvrsto povezani sa svojim partnerom, u stanju smo da istrpimo povrede koje će nam on zasigurno kad-tad naneti u svakodnevnom životu.

Pokidane veze



Vezu počinjemo tako što smo blisko povezani sa svojim partnerima i emocionalno odgovaramo na njihove potrebe. Ali naš nivo pažnje koju im posvećujemo opada kako vreme prolazi. Onda nam se dešavaju trenuci emocionalnog prekida, trenuci kada ne izražavamo jasno svoje potrebe. Partner je tada zabrinut zbog toga i želi da ga partnerka uteši, ali ona ga ostavlja samog, misleći da on želi samoću. Ovi trenuci su sustinski neizbežni u vezi. Ako želite da plešete sa nekim, ponekad ćete ga i zgaziti.

Ako gubimo emocionalnu povezanost sa osobom koju volimo, ugrožavamo osećaj sigurnosti koji imamo sa tom osobom. Doživljavamo primarno osećanje panike. Ono daje alarm za uzbunu u amigdali mozga, našem centru za strah, koji nas upozorava na pretnje svih vrsta. Nakon što se amigdala alarmira, ne razmišljamo – ponašamo se nagonski. Pretnja može doći bilo iz spoljnog sveta ili iz našeg unutrašnjeg kosmosa. Ona nije nužno stvarna pretnja, već naša percepcija pretnje. Ako se osetimo napušteno u trenutku potrebe, urođeno nam je da zapadamo u stanje panike.

To je ono što radimo nakon trenutaka emocionalnog prekida sa partnerom i što ima neizmerne posledice na našu vezu. Da li možete to da preokrenete i ponovo se povežete sa partnerom? Ako to ne uradite, počećete da se svađate po očiglednom obrascu. Ovo nazivam „demonskim dijalozima“. Ako dobiju zamah, preuzimaju vaš odnos i stvaraju užasan osećaj emocionalne usamljenosti. Vaš odnos je sve manje i manje oaza sigurnosti i počinje da se raspada. Počinjete da sumnjate da li je vaš partner uvek tu za vas i da li vas ceni, sumnjate u to da ste mu prioritet.

Zamislite par koji je upravo dobio bebu. Biti novopečeni roditelj je stresno iskustvo koje nas lišava sna. Ali to je i period kada su ljudski strahovi i potrebe za vezivanjem posebno izraženi. Muškarac će možda pomisliti: „Znam da to nije u redu, znam da je patetično, ali osećam se kao da sam izgubio ženu jer se posvetila samo detetu.“ A žena će možda reći: „Kada sam se porodila, osetila sam se tako ranjivo. Brinula sam o ovom malom biću i trebalo mi je samo malo više podrške i brige, ali on je sve vreme radio.“ Njihove namere su dobre – ona brine o detetu, a on vredno radi da bi finansijski izdržavao svoju novu porodicu – ali ne uspevaju u tome da daju jedno drugom ono što im je zaista potrebno.

Ili zamislite čoveka koji ima posao kojim je sasvim zadovoljan, dok njegova žena napreduje u svojoj novoj karijeri. Ona troši sate i sate na uzbudljive projekte, zbog čega se on oseća uskraćeno za njenu bliskost, pažnju i seks. Spavajući sam u krevetu svake noći i čekajući je, on se oseća kao budala jer mu je ona toliko potrebna, ali je i ljut jer ona ne može da vidi koliko njeno odsustvo korenito utiče na njega.

Ali nedovoljno pričamo o ovim konfliktima u smislu toga koliko duboko su ukorenjene naše potrebe za vezivanjem. Govorimo o emocijama na površini, besu ili ravnodušnosti, i krivimo jedni druge. „On je stalno besan, osećam se ugroženo“, ili „Ona je tako hladna. Ponekad mislim da je nije nimalo briga za mene!“ Svaka osoba se povlači u svoj kutak, čime sve više otežavaju jedno drugom da izraze svoje osnovne potrebe za emocionalnom povezanošću, i sprečavaju mogućnost da im partner pruži adekvatno emocionalno uverenje da je tu za njega.

Žene su često osetljivije na prve znake slabljenja povezanosti nego muškarci, i njihov odgovor na to je često početak onoga što zovem plesom diskonekcije. Skoro ritualno će proganjati svoj partnere u uzaludnom pokušaju da dobiju odgovor koji će ih umiriti. Ali one to rade na način koji skoro garantuje da njihove osnovne potrebe neće biti zadovoljene – krive svoje partnere su ih izneverili u nečemu za njih ključnom.

Sa druge strane, muškarce uče da potiskuju svoje emocionalne odgovore i potrebe, zbog čega se povlače kada dođe do konflikta. Ali bes žene i njeno povlačenje u sebe sakrivaju ono što je ispod površine – pritajena nesigurnost i potreba za emocionalnom povezanošću, koja se tada udružuje sa tugom, sramom i najviše od svega, strahom.

Ono što parovi često previđaju jeste to da je većina svađa samo protest zbog gubitka emocionalne povezanosti. Iza svih tih svađa je samo želja partnera da znaju: da li si tu za mene? Da li sam ti potreban? Da li se oslanjaš na mene?

Kako popraviti vezu



Već godinama terapeuti gledaju na ove demonske dijaloge kao na borbu za prevlast u vezi. Pokušali su da reše svađe parova učeći ih veštinama rešavanja problema. Ali ovo pomaže kao i kada biste nekome ponudili vlažnu maramicu kao lek za virusnu upalu pluća. Ovakvi saveti ignorišu problem emocionalne povezanosti koji ima svoj obrazac. Iz perspektive emocionalne povezanosti, problem je, pre svega emocionalna udaljenost, a ne konflikt ili kontrola.

Ono što frustrira ljude je to što ne znaju kako da premoste emocionalnu udaljenost. Muškarci koji dođu kod mene na terapiju često kažu: „Radim sve te stvari da joj pokažem koliko mi je stalo. Kosim travnjak, zarađujem dosta novca, rešavam probleme i ne varam je. Zašto sve to njoj kao da nije važno i kao da je sve što moja žena želi je da pričamo o emocijama i mazimo se?“. Ja im kažem: „Jer smo mi žene prosto takve. Treba nam neko da obraća pažnju na nas, da nas zagrli čvrsto. Zar si zaboravio da sve to želiš i ti?“.

Kada se svađamo sa svojim partnerima, neretko pratimo lopticu dok leti sa jedne strane terena na drugu, obraćajući pažnju na poslednji udarac koji ide u našem pravcu, umesto na to da li uopšte želimo da igramo ovu igru. Moguće je prekinuti ove demonske dijaloge, ali je prvi korak, pre svega, postati svestan same igre, ne samo poslednjeg udarca. Jednom kada uvidite da ste zaglavljeni u ovom obrascu svađa, možete se saglasiti da je vreme da zaustavite ovu igru.

Razočaranja su deo veza. Ali uvek možete izabrati način na koji ćete se nositi sa njima. Da li ćete reagovati defanzivno, iz straha, ili u duhu razumevanja? Recimo da vaš partner kaže: „Nisam raspoložen za seks večeras“. Možete zastati i setiti se koliko vas on voli i reći: „Šteta, baš sam se nadala tome večeras“. A i možete reći nešto sarkastično, poput: „Naravno da nisi. Ionako nikad ne vodimo ljubav“.

Naravno, možda ćete se osetiti kao da nemate izbora ako vam je pritisnuto dugme za uzbunu i vaše emocije previru. Ali već time što ste svesni da je dugme pritisnuto taj signal vam može pomoći da se smirite. Možda ćete reći sebi: „Šta se ovde dešava? Vičem, ali se iznutra osećam ništavno.“ Onda možete i reći svom partneru: „Uplašen sam i povređen.“

Ako dozvolite sebi da se prepustite partneru i pokažete potrebu da se emocionalno povežete, morate da se nadate da će i vaš partner uraditi to isto, umesto da kaže nešto uvredljivo poput: „Stvarno si naporan i težak“. To je „kvaka“ u vezama. Da biste promenili ovaj ples, oboje morate da naučite nove korake.

Veliki i nužni prvi korak je da jednostavno prihvatite svoje potrebe za povezanošću umesto da se osećate posramljeno zbog njih. To se odnosi ne samo na one koji su u vezi, već i na one koji su sami. Samac će možda reći: „Depresivan sam zato što sam usamljen i znam da ne treba da budem usamljen, znam da bi trebalo da budem nezavisan od drugih.“ Pa, naravno da ste depresivni ako se osećate usamljeno i onda još krivite sebe zbog toga. Kada se osećate postiđeno, imate potrebu da se krijete od drugih, i tako zapadate u mučan začarani krug zbog koga gotovo sigurno nećete naći odnos za kojim čeznete.

Izvor: psychologytoday.com
Foto: pexels.com