Su Džonson je klinički psiholog sa dugim iskustvom rada u oblasti bračne terapije. Osmislila je revolucionarnu, u praksi potvrđenu terapiju za parove, koju je iznela u knjizi „Zagrli me čvrsto“. U ovom tekstu koji je objavila na popularnom sajtu za profesionalce i sve koje psihologija zanima (psychologytoday.com), osvrće se na svoj rad i osnovne probleme čije rešavanje vodi do ostvarenja uspešne veze.
Budući da je tekst veoma dugačak, a pre svega izuzetno zanimljiv i univerzalan, njegov prvi deo smo objavili prošle nedelje, a danas objavljujemo drugi, poslednji deo.
Dodir koji leči
Muškarac će mi često reći: „Čak i kada pomislim da joj zaista trebam ili da je uplašena, ne znam šta da radim!“. Na kraju će ženi skuvati šolju čaja, što je veoma pažljivo, ali ne i ono što ona traži. Da je pak stavio svoje ruke na njena ramena i privukao je sebi, njegova pokušaj da se emocionalno poveže sa njom bi bio mnogo uspešniji.
Muškarci mi često kažu da ne znaju šta da rade. Ali muškarci znaju kako da umire nekoga – to znaju sa svojom decom, kada ih ušuškaju pred spavanje i nežno im pričaju priče za laku noć. Razlika je što oni vide ranjivost svoje dece i osećaju potrebu da na nju odgovore, ali kada pogledaju svoje žene, oni vide samo nekog ko ih osuđuje. Zaboravljaju da se i ona oseća ranjivo.
Dodir je najosnovniji način povezivanja sa drugim ljudskim bićem. Ako stegnete ruku svoje partnerke kada je nervozna ili stavite ruke na njegova ramena usred rasprave, možete momentalno da stišate njenu napetost i bes.
Terapeuti su opsednuti čuvanjem ličnih granica poslednjih godina. Ja tvrdim da je problem sasvim drugačiji – odsečeni smo emocionalno jedni od drugih.
Kada posmatrate dvoje ljudi koji se vole, primetićete da stalno dodiruju jedno drugo. Ako gledate dvoje ljudi koji traže način da se ponovo povežu, nakon što su se pomirili, nakon što su prestali sa demonskim dijalozima, oni će se dodirivati još više. Doslovno će posezati jedni za drugima; što je opipljiv znak njihove potrebe za povezanošću.
Prisan (i uzbudljiv) seks
Jedan od velikih mitova o ljubavi je da postoji rok trajanja i da je strast groznica sa visokom temperaturom koja će vremenom splasnuti. To je prosto blesavo. Ne vidim ni naučni ili ljudski razlog zbog koga ljudi ne bi mogli da imaju duge i srećne ljubavne veze.
Među ljudima koji varaju retki su oni koji to čine jer im je seks u vezi dosadan. Nikad mi se nije desilo da mi dođe neko na terapiju i kaže da su imali aferu zato što im je bilo dosadno u krevetu. Oni varaju zato što su usamljeni, zato što ne mogu emocionalno da se povežu sa svojim partnerom. Kada im neko drugi ukaže mali znak pažnje, osete se posebno i vredno i odjednom se nađu u ovoj neobičnoj situaciji gde su u vezi sa jednom osobom, ali emocionalno se otvaraju nekom drugom.
Strast je poput svega ostalog: menja se i teče. Ali seks će uvek biti dosadan ukoliko je jednodimenzionalan, odsečen od emocioanlne povezanosti. S druge strane, ako ste emocionalno povezani, seks će imati hiljadu dimenzija i biće i zabavan i strastan.
Zovem ovu vrstu emocionalno sigurnog seksa „sinhronizovanim seksom“, kada se sjedine emocionalna otvorenost i odgovor na partnereve potrebe, nežan dodir i erotsko istraživanje tela. Kada među partnerima postoji stabilna emocionalna veza, fizička intimnost može da dostigne svoj početni zanos i maštovitost i još više od toga. Ljubavnici mogu biti nežni i opušteni u jednom trenutku, a vatreni i strasni u sledećem trenutku. Čvrsto povezani partneri smeju otvorenije da izraze svoje potrebe i preferencije u seksu i spremniji su da seksualno eskperimentišu sa svojim partnerima.
U stabilnom odnosu uzbuđenje se ne rađa iz pokušaja da oživite prvobitne trenutke bezglave strasti, već od rizika koji pravite kada ostajete emocionalno otvoreni svakog trenutka i kada neprestano osećate fizičku i emocionalnu povezanost. Kada ste emocionalno otvoreni, svako vođenje ljubavi sa vašim partnerom će biti poput nove avanture.
Ljubav koja traje
Nakon što ste ponovo uspostavili emocionalnu povezanost sa partnerom i oboje osećate da se vaše potrebe ispunjavaju, morate da nastavite rad na tome da odgovarate na emocionalne potrebe onog drugog. To možete uraditi tako što ćete pomoći jedno drugom da identifikujete probleme koji povremeno izranjaju na površinu u svađama koje se ponavljaju.
Ako, na primer, uvek planete zbog rizičnih planinarskih poduhvata svoje devojke, pričajte sa njom o tome kako se vaša ljutnja rađa iz straha da ćete je izgubiti. Osmislite šta je to što bi trebalo da preduzme da bi njen planinarski poduhvat bio bezbedniji. Ili ako se osećate da sami nosite teret roditeljskih dužnosti, napravite plan kako da vi i vaš suprug zajedno budete bolji roditelji, da ne biste pali u iskušenje da ga nazovete „vucibatinom“ u trenutku kada se nagomilaju frustracije.
Takođe bi trebalo da zajedno slavite lepe trenutke, velike i male. Često i planirano grlite jedno drugo, poljubite se kada se probudite, kada neko od vas ide negde ili se vraća, i kada idete na spavanje. Obeležite za vas posebne dane, godišnjice i rođendane na jedinstven način. Ovi rituali će od vaše veze napraviti oazu sigurnosti u ovom preglasnom i haotičnom svetu.
Priče oblikuju naše živote i priče o svojim životima koje pričamo oblikuju nas. Stvorite buduću ljubavnu priču za sebe i svog partnera koja predstavlja kako bi vaš zajednički život mogao izgledati za pet ili deset godina. To će vas motivisati da održite čvrstu vezu.
Širom raširenih ruku
Budući da je potreba za emocionalnom povezanošću univerzalna, gledanje na ljubav kao na povezanost može pomoći i roditeljima da razumeju svoje konflikte sa decom. Nedavno sam bila u kafiću sa svojim sinom koji je tinejdžer. Vikala sam na njega nadglašavajući čak i aparat za pravljenje kafe late, a on se durio i uzdisao. „Mama, opet isti scenario: osećam se kao da me kritikuješ, a ti se osećaš kao da me ne zanima šta imaš da mi kažeš.“ Oboje smo počeli da se smejemo i moj bes je momentalno ispario.
Sada kada znamo šta je smisao ljubavi, znamo kako da je ojačamo. Na nama je da iskoristimo ovo znanje kako bismo negovali ljubav sa svojim partnerima i porodicama. A potom ćemo saosećanjem i hrabrošću kojima nas ona uči tražiti načine da je unesemo u svoj svet i promenimo taj svet nabolje.
Su Džonson je klinički psiholog i autorka knjige „Zagrli me čvrsto“.
Izvor: psychologytoday.com
Foto: pexels.com
Prvi deo tekst možete pročitati
ovde