Stvaranje Margaret Atvud

Slava nije nepoznata Margaret Atvud – ona je za nagrađivanu spisateljicu bestselera nusproizvod života. Ali otkad je u septembru je objavljen roman  „The Testaments“, dugoočekivani nastavak „Sluškinjine priče“, autorka je postala nešto potpuno drugačije: svetski kulturni fenomen. Roman, koji je smešten u ne tako daleku budućnost SAD gde su fundamentalistički fašisti na vlasti oduzeli ženama prava, prodat je u 300.000 primeraka u SAD, Velikoj Britaniji i Kanadi samo u prve dve nedelje. Atvudova se pojavljivala na naslovnicama, jednom za drugom, pred objavljivanje knjige – u Tajmu, Sandej Tajms Stajlu – i njen intervju na dan puštanja knjige u prodaju, pred publikom u londonskom Nacionalnom teatru, bio je emitovan u 1.000 bioskopa širom sveta. Pre nego što je „The Testaments“ dospela u knjižare, već je bila nominovana za Gilerovu i Bukerovu nagradu (bila je u širem izboru za prvu i osvojila je drugu), a najavljena je i serija koja se nadovezuje na veoma popularnu seriju „Sluškinjina priča“.

Izvanredno je da je Atvudova, koja je navršila osamdeset godina u novembru, dostigla ovaj vrhunac posle šest decenija pisanja o stalno promenljivom kulturnom pejzažu. Kada je počinjala kanadska književnost kao pojam nije ni postojala. Da bismo shvatili kako je Atvudova postala slavna književna ličnost kakva je danas, kontaktirali smo neke pisce, izdavače i prijatelje koji najbolje poznaju nju i njene reči.
 
Čarls Pakter je nagrađivani savremeni umetnik čija su dela izložena u Galeriji umetnosti u Ontariju, Kraljevskom muzeju Ontarija i širom Evrope i Azije.

Čarls Pakter: Zvali su je „Pegi Priroda“, a izgledala je kao mlada Džejn Gudol. Imala je malu maramicu i nosila je gumene čizme i praktičnu odeću za džunglu. Radili smo u kampu „Beli bor“. Ja sam imao šesnaest, ona osamnaest, skoro devetnaest godina. Imala je ono što se zvalo prirodna koliba, punu žaba, salamandera i zmija. Deca su sedela, tiskajući se oko njenih nogu, a ona mi je kao dala znak i rekla: „Hoću da pomaziš žabu da dokažem deci da neće dobiti bradavice.“ Od tog dana smo bili prijatelji.

Ejdrijen Klarkson je bila Generalni guverner Kanade od 1999. do 2005. i dugo vremena je nastupala na CBC-u.

Ejdrijen Klarskson: Niko od nas u to vreme nije težio vrtoglavim visinama svetski poznatih pisaca. Mislili smo da je bilo dovoljno da, ako bismo nešto napisali, to neko objavi.
 
Rouzmeri Saliven je napisala četrnaest knjiga, uključujući „The Red Shoes: Margaret Atwood Starting Out“ i „Staljinovu kći“.

Rouzmeri Saliven: Na fakultetu Viktorija sprijateljila se sa Nortropom Frajem i predivnom pesnikinjom Džej Mekfirson. Počela je da čite bajke braće Grim u žbunju kada je imala šest godina, a zatim je kasnije čitala mitologiju. Može da se vidi postepeno nakupljanje te inteligencije.

U tim, ranim danima, Atvudova se koncentrisala na poeziju. Dok je još bila studentkinja, 1961. godine, objavila je prvu zbirku „Double Persephone“. Napravljeno je samo 220 primeraka. Tri godine kasnije, objavila je „The Circle Game“. Tom je počeo kao saradnja sa Čarlsom Pakterom, koji je ručno napravio petnaest knjiga kao deo zadatka za fakultet. Kada je objavljena široj publici, 1966, osvojila je književnu nagradu Generalnog guvernera. Atvudova je u to vreme imala dvadeset sedam godina, i postala je najmlađi dobitnik ove nagrade.

Elenor Voktel je spisateljica, medijska ličnost i voditeljka Programa „Writers & Company“ na CBC-u.

Elenor Voktel: Neki ljudi se raspravljaju kako više vole njenu poeziju od njene fikcije, ali ne treba da biraš. Možeš da voliš sve.

Između završavanja postdiplomskih studija na Harvardu i podučavanja u Montrealu i Vankuveru, Atvudova je radila na svom prvom romanu. „The Edible Woman“, objavljena 1969, pripoveda priču o Merien, mladoj ženi, nedavno verenoj, koja postepeno gubi sposobnost da jede. Knjiga satirično prikazuje potrošnju i teskobne uloge polova šezdesetih, predviđajući feministički pokret koji će da se raširi u narednoj deceniji. Ova vrsta kulturološkog predviđanja će da se nastavi kroz dela Atvudove. Tri godine kasnije je objavila „Survival: A Thematic Guide to Canadian Literature“ („Opstanak: Tematski vodič kroz kanadsku književnost“). To je bio jedan od prvih pokušaja da se kategorizuje državna književna scena u povoju, i izdvojila je kanadsko pisanje od onoga iz ostatka sveta. „Opstanak“ je uskoro postao štivo za predavanja engleske književnosti širom zemlje.

Dona Bejli Nurs je napisala „What’s a Black Critic to Do?“ i urednica je knjige „Revival: An Anthology of Black Canadian Writing“.

Dona Bejli Nurs: Naravno, sada sve uzimamo zdravo za gotovo, ali dugo vremena nije postojala „kanadska književnost“. Sa „Opstankom“, ona počinje da razmišlja o temama koje zaokupljaju kanadske pisce – osećaju da si stranac u divljem pejzažu, osećaju nemoći. Ona to ponavlja da bi shvatila kako se osećaju nemoćno kao komšije SAD i kako se osećaju nemoćno kao kolonijalna zemlja.

U to vreme je mnogo kritikovana zbog toga, mislim delimično i zbog toga što je ona osoba sa idejama, a bilo je mnogo muškaraca koji to nisu podnosili, protivrečili bi svemu što bi ona rekla.

Rouzmeri Saliven: Ja sam takođe proizvod šezdesetih, i morate da se setite, rečeno nam je da je sve genijalno u umetnosti poteklo od muškog roda, da je uloga žene da bude sluškinja umetniku. Smestili biste roman u Pariz, jer ko je poznavao Toronto; glavni lik je bio muškarac, jer ko je želeo žensku junakinju. Ako ste bili žena, kamuflirali biste ime u P. D. Džejms ili nešto tako. Niste očekivali da imate karijeru kao spisateljica. A onda su se, najednom, pojavile sve ove spisateljice: Margaret Atvud, Margaret Lorens, Alis Manro. Jedna je osvojila Nobelovu nagradu, a Atvudova je imala kulturni uspeh koji je dostigla samo još jedna spisateljica, ona koja je napisala serijal o Hariju Poteru.

Atvudova je postajala poznatija sa svakom knjigom, koja joj je osvajala i poštovaoce i kritičare. Vilijam Frenč je 1979, pišući za Globe and Mail, rekao: „Postoji jak osećaj pri kraju 'Life Before Man' da, posle četiri romana, ona još nije dostigla svoj potencijal.“ Ova kritika se pokazala kao predviđanje. Šest godina kasnije je objavila „Sluškinjinu priču“ i upoznala čitaoce sa teokratskom državom Giled, gde buja reproduktivno ropstvo, javne likvidacije su standardne, a državni nadzor je svakodnevna pretnja. To je postala njena najhvaljenija knjiga do sada.

Rouzmeri Saliven: Mislim da Margaret Atvud drži prst na kulturnom pulsu, i obično je šest meseci ispred svih nas. Pre nego što je rak dojke postao pošast o kojoj su svi pričali osamdesetih, ona je pisala roman o tome – „Bodily Harm“. Zatim je živela iza Berlinskog zida, dok su Istočna i Zapadna Nemačka još bile podeljene, i počela je da razmišlja o Americi i njenoj puritanskoj istoriji i želela je da napiše distopiju.

Džordž Sonders je pisac romana koji je osvojio Bukerovu nagradu „Linkoln u bardu“ i četiri zbirke kratkih priča, među kojima je bestseler Njujork Tajmsa „Deseti decembar“.

Džordž Sonders: Ja sam bivši inžinjer i kasno sam došao do svih, tako da je moj prvi susret sa Margaret Atvud bio preko „Sluškinjine priče“. Pročitao sam je baš kada su mi se rodile kćerke, u ranim devedesetim, i za mene je to predstavljalo štivo koje me je nagnalo da shvatim šta znači imati dve devojčice, a kasnije i žene, kojima će trebati moja pomoć na ovom svetu. Kada ste američki beli muškarac, postoji nekakva prepreka između vas i stvarnog iskustva ugnjetavanja: znate za njega u teoriji, ali nikada ga niste iskusili na svojoj koži. Ta knjiga je za mene bila ulazak u nemilosrdan sistem napravljen tako da ugnjetava klasu ljudi u koju sam se sveže zaljubio jer sam imao dva malena primerka u kući. Iznenada to više nije bila samo teorija. Ugnjetavanje nije bila puka politička ideja; to je bilo nešto što je moglo negativno da utiče na osobe koje volim i, da, jeste, mnogo bi ličilo na ono što je opisano u knjizi. Nekako... benigno? Dok čitate mislite: „A, da, vrlo je moguće da ljudi mogu da deluju kao izuzetno fini i poslovni a da ipak nanose veliko zlo.“

Rouzmeri Saliven: Nemate osećaj da nebo pada dok ne padne na vas, zar ne? Živimo u trenutku sa osećajem da nebo pada. Dešavaju se stvari – decu odvajaju od roditelja, zadržavaju se na američkoj granici – koje su naprosto neprihvatljive, ali i dalje ne postoji način da organizovano reagujemo da bismo ih sprečili. Osećamo da smo nekako u opasnosti. Atvudova ne samo da sluša, već i piše o tome i pronalazi način da nas upozori o tome. Ona piše „Sluškinjinu priču“ 1985, a svetu treba trideset godine da je dostigne. Kako je samo bizarno i tragično što je tek sad razumemo. Mnoge od nas koje su bile feministkinje – Atvudova bi prihvatila feminizam, ali samo u određenom smislu – mislile su: „Dobro, nešto smo dobile“. A sada svedočimo mizoginiji u svetu – Putin, Tramp, svi mizoginisti na vlasti, i mislimo u sebi: „Kako se to desilo?“ „Sluškinjina priča“ je aktuelna kao što to i treba da bude sada.

U narednim decenijama, Atvudova je postepeno objavljivala romane. „Cat’s Eye“ se bavio temom okrutnosti prijateljstava u adolescenciji. Roman „Slepi ubica“, intrigantna misterija o teškoj vezi između dve sestre, ovenčan je Bukerovom nagradom. Posle šezdeset godina reputacije popularnog mislioca, spisateljice i govornice, rada na raznim žanrovima i formama, oko Atvudove se stvorila mitologija. Opisivana je kao varalica, neko ko mrzi muškarce, kao proročica.

Njeno poslednje delo – „The Testaments“ – stiže posle sedamnaest romana, sedamnaest zbirki poezije, deset knjiga publicistike, osam kolekcija kratkih priča, osam knjiga za decu i jednog grafičkog romana. Ona još uvek piše. U skorašnjem intervjuu, nije otpisala mogućnost vraćanja u Giled po još jednu priču.

Sara Meklahlan: Zadrla je na teritoriju Harija Potera, zar ne? Kada pogledam na prodajne brojeve, to je nešto. To je nešto.

Rouzmeri Saliven: Veoma sam nervozna – zbog narušavanja klime, zbog totalitarizma. Za 100 godina, postoje dve mogućnosti: ili će njene knjige biti spaljene ili će ih posmatrati kao neverovatna objašnjenja onoga što se desilo na početku dvadeset prvog veka.

Autori: Tadža Ajsen i Danijel Viola
Integralna verzija teksta: thewalrus.ca
Foto: Larry D. Moore
Prevod: Đorđe Radusin