Studentski ilegalni priručnik o sprečavanju trudnoće iz 1968. godine

Priručnik o sprečavanju trudnoće, koji su 1968. godine prvi štampali studenti na Makgil univerzitetu u Kanadi, bio je prvi tekst te vrste. A bio je i ilegalan.



Studenti često žele da upražnjavaju seks. Ali do kraja šezdesetih godina prošlog veka, takođe su želeli da imaju više informacija – o kontracepciji, pobačaju i svemu ostalom. U Montrealu je grupa studenata javno prekršila zakon, objavivši tekst koji je  pružao važne informacije o seksualnom zdravlju.

U vreme kada je takve informacije bilo gotovo nemoguće pronaći, milioni ljudi širili su kopije njihovog „Priručnika o sprečavanju trudnoće“, koji je bio tražen širom Kanade i Sjedinjenih Američkih Država. „Šalili smo se da je posle Biblije naš priručnik, verovatno, jedan od najrasprostranjenijih publikacija u Kanadi“, priseća se Dona Černijak, jedna od dvoje autora ovog priručnika.

U štampanom crno-belom novinskom formatu, „Priručnik“ je imao 12 izdanja u periodu između 1968. i 1975. godine, i pokazao da ima odvažan politički i analitički pristup obrazovanju o seksualnom zdravlju.

Godine 1968, prema kanadskom krivičnom zakoniku, širenje, prodaja i reklamiranje metoda kotracepcije bili su protivzakoniti, a pobačaj je bio kažnjavan doživotnom zatvorskom kaznom. U Sjedinjenim Američkim Državama, Komstokov zakon, koji je 1843. godine donesen kao „akt suzbijanja trgovine i prometa sramotne literature i članaka sa nemoralnom upotrebom“ zakonom osuđuje objavljivanje, posedovanje i distribuciju kontraceptivnih sredstava, lekova za abortus i sličnih stvari. Tek je 1971. godine kongres zabranio Komstokov zakon o kontracepciji.

Međutim, 1968. godine većina studentkinja nije imala pojma odakle da krene. Nisu želele da zatrudne pre braka, a nisu ni želele da krše zakon.

Zanimljivo je da nisu žene bile te koje su forsirale da se dobiju informacije o kontracepciji, već muškarci, koji su bili pod uticajem pokreta „Nova levica“. Godine 1967, Piter Foster, devetnaestogodišnji potpredsednik Saveta studenata Makgil univrziteta predložio je otvaranje klinike za kontacepciju, kao i organizaciju studentskog seminara o seksualnom obrazovanju i kontracepciji. Predlog je usvojen i savet je formirao Odbor za prevenciju trudnoće, koji je zauzvrat sponzorisao seminar, na kampusu otvorio Informativni centar o kontracepciji i objavio priručnik o sprečavanju neželjene trudnoće.

Sve navedeno bilo je zakonom zabranjeno 1968. godine. „Verujemo da će biti zabavno, ako nas budu tužili“ izjavio je tada Foster, kada su ga pitali o mogućim posledicama.

Prvobitno namenjen studentima Makgil univerziteta, „Priručnik o sprečavanju trudnoće“ uglavnom je bio samofinansirajući, ali studenti sa deset drugih kanadskih univerziteta, kao i sa Prinstona i Univerzitetu u Mejnu, takođe su učestvovali. U novinama Makgil dejli napisali su da se nadaju da će priručnik „premostiti jaz između srednjoškolskih časova zdravstvene zaštite i saveta koje dobijamo na ulici.“

Prvom glavnom uredniku „Priručnika“, studentu Alanu Feingoldu, ubrzo se pridružila koleginica i tadašnja devojka Dona Černijak, te su zajedno napisali oštre i dikretne komentare urednika.

Zajedno sa drugim studentima, listali su knjige u medicinskoj biblioteci i konsultovali medicinske stručnjake, sastavljajući detaljne informacije o temama poput seksualnog odnosa, menstrualnog ciklusa, hirurških tehnika pobačaja (uključili su i cene i statističke podatke) i kako tačno kontaktirati osobe koje obavljaju abortuse. Platili su i ilustratora, koji je, kako Černijakova kaže, „na vrlo human, nežan način prikazao anatomske stvari, koje niste mogli svuda pronaći.“

Lokalni studenti gotovo su odmah pokupili prvu ištampanu turu od 17.000 primeraka. Vesti su se proširile, a potražnja je bila sve veća. Černijakova se seća kako su pristizale kutije pune pošte – hrpe pisama žena koje su videle da se „Priručnik“ pominje u lokalnim novinama.

Najveći broj narudžbi stigao je iz Sjedinjenih Američkih Država, gde je priručnik uključen u komplete za profesionalnu orijentaciju na fakultetima poput Univerziteta u Mejnu i Univerziteta Trent. Dve godine kasnije, 1970. godine, Bostonski ženski zdravstveni zbornik objavio je „Our Bodies, Ourselves“, koji je postao široko rasprostranjeni zdravstveni tekst za žene, preveden na 29 jezika. Interesantno je koliko je ova knjiga popularna, dok je kanadski priručnik uglavnom zaboravljen.

Do 1974. godine, mali tim studenata sa Makgila je, sve vreme pišući, istraživajući i sastavljajući, podelio preko tri miliona kopija „Priručnika o sprečavanju trudnoće“.

Posle velike potražnje Priručnika, usledili su telefonski pozivi i pisma žena koje su želele da abortiraju, što je podstaklo Černijakovu i Feingolda da otvore sopstvenu službu za savetovanje i abortus. Prvobitno su to vodili iz svog stana u Montrealu, a potom su prebačeni u lokalni, ženski servisni centar, gde je par primao žene iz cele Kanade i Sjedinjenih Američkih Država.

Danas su informacije iz „Priručnika o sprečavanju trudnoće“ relevantne, korisne i neophodne kao i ranije. Černijakova, koja sada ima 67 godina i uskoro ide u penziju kao lekar opšte prakse, kaže da kada danas gleda mlađe žene, prvo što vidi jeste da su razumele potrebu da budu finansijski nezavisne. Dodaje da neki ljudi misle da su ti problemi rešeni. Ali dug je put do toga.

Osvrćući se na prošlost, Černijakova kaže: „Za mene je naša inovacija predstavljala nešto što se ticalo ljudi, a ne same tehnike.“
 
Autor: Tao Tao Holms
Izvor: atlasobscura.com
Prevod: Lidija Janjić