Studenti su napravili mašinu za čitanje iz XVI veka

Točak za knjige pomaže čitaocu da istovremeno prelistava 8 knjiga. Jedini problem? Mašina je teška 600 kilograma.

Agostino Rameli, italijanski vojni inženjer iz 16. veka, osmislio je brojne sprave potrebne za menjanje renesansnih pejzaža, uključujući kranove, mlinove i pumpe za vodu. Ali najzanimljivija mašina bila je namenjena negovanju uma: drveni točak sa uglavljenim policama koje su omogućavale čitaocima da čitaju nekoliko knjiga u isto vreme. „Ovo je prelepa i genijalna mašina, veoma korisna i prikladna za svakoga ko uživa u učenju, a posebno za one koji su ometeni ili pate od gihta“, pisao je Rameli u delu „Le diverse et artificiose machines“, ilustrovanom remek-delu, zbirci mehaničkih rešenja. „I ne samo to, mašina ima još jednu prednost – zauzima veoma malo mesta u prostoru.“

Rameli nikada nije izgradio ovu spravu, ali polica je dugo intrigirala mnoge koji su studirali istoriju književnosti – i 2018. godine, grupa budućih inženjera sa Tehnološkog instituta u Ročesteru, odlučila je da napravi dve takve. Počeli su od marljivog proučavanja ilustracija italijanskog inženjera, zatim su nabavili autentične materijale, poput bukve i belog hrasta. Uz pomoć modernih alata i procesa, kao što je kompjutersko modelovanje i CNC mašinsko sečenje, uspeli su da je izgrade. „Ručno sečenje bi oduzelo mnogo više vremena“, kaže jedan od studenata, Ijan Kurc. „Izgradnja tehnologijom dostupnom u 16. veku verovatno ne bi bila vredna truda... Mislim da je Agostinova namera pre bila da pokaže razumevanje kako bi sam sistem zupčanika funkcionisao.“

Danas jedan točak predstavlja deo kolekcije grafičkih umetnosti Melberta B. Kerija u biblioteci Valas, Tehnološkog instituta u Ročesteru, dok se drugi nalazi na Univerzitetu u Ročesteru, u Houp Robins biblioteci. Svaki je težak oko 600 kg i može da primi 8 knjiga; čitaoci mogu da sednu ispred i zavrte drvene kutije, koje su dobro izbalansirane kako bi se izbeglo nenamerno pomeranje. Vrlo je zanimljivo prići bliže i detaljno pregledati čitav mehanizam: složeni, epiciklični sistem zupčanika, sačinjen od spoljašnjih zupčanika koji rotiraju oko centralnog, nalik kretanju planeta oko Sunca.

Ramelijev dizajn je verovatno inspirisao slične točkove koji su izgrađeni u 17. i 18. veku, od kojih neke još uvek postoje, ali čini se da je bilo mnogo komplikovanije nego što je moralo da bude. „Postoje mnogo jednostavniji predmeti kojima su mogli da postignu isti efekti“, kaže Met Nigren, jedan od studenata koji su izgradili točak. „Ovo je mnogo ekstravagantnije nego što treba da bude, i nije baš praktično.“ Mnogo efikasnji točak za knjige, dodaje on, bio bi onaj nalik ringišpilu (Ferisov točak), sa visećim, opterećenim korpama, pre nego policama, koje se pomeraju sistemom zupčanika.

Postojale se jednostavnije ideje koje su prethodile Ramelijevom rotacionom sistemu. Čitaoci su u kasnom srednjem veku sedeli ispred vrteški sa knjigama, sa otvorenim rotirajućim knjigama, poput „Lenje Suzan“, kojima nije trebala podrška sa strane. Stiven Galbrajt, kustos Kerijeve kolekcije, pretpostavlja da je italijanski izumitelj želeo da unapredi postojeću spravu i izađe u susret sve većoj potrebi za komparativnom analizom knjiga koje su često bile velike i teške. „U 16. veku knjige počinju mnogo više da komuniciraju jedna sa drugom – jedna upućuje na drugu – tako da bi točak za knjige bio veoma zgodna sprava“, kaže kustos. „Neki naučnici smatraju da je to začetak ideje o hipertekstu, ideje da čitalac može da sedi na jednom mestu i ima istovremeni pristup velikom broju tekstova.“ (Ta ideja je danas, u vremenu hiperlinkova i pretraživača, dobro poznata.)

Točak iz Kerijeve kolekcije može da se koristi za individualno istraživanje, ali često se koristi i kao oruđe za učenje. Na Tehnološkom institutu u Ročesteru, Džuli Deker, profesorka muzeologije, držala je časove o iskustvima posetilaca upravo koristeći točak. Studenti su snimali video materijale, pravili igrice i uputstva za korišćenje točka, istovremeno razvijajući veštine koje se odnose na umetničko procenjivanje digitalnog sadržaja i učešće publike. Mnogi muzeji su izrazili interesovanje za točak: u Rusiji, Muzej svetskih jezika izgradio je sopstvenu verziju na osnovu projekta studenata iz Ročestera, koji su objavili na internetu. Univerzitet iz Kalifornije takođe je pokazao interesovanje za točak.

Ljubitelji knjiga, naročito oni koji se pronalaze u terminu tsundoku – japanskom izrazu kojim se opisuje navika gomilanja knjiga koje se ne čitaju – verovatno bi voleli da poseduju Ramelijev točak za knjige, takođe. I mada Kurc i Nigren priznaju da je ova naprava istorijski značajna, obojica veruju da nije previše praktična, gledano iz inženjerske perspektive. „Ne mislim da je to nešto što treba da kupite i držite u svojoj dnevnoj sobi – danas za to imamo mnogo bolje naprave“, kaže Nigren. „Ali to je svakako nešto što privlači pažnju, i jedan od najlepših načina za čuvanje knjiga.“


Autorka: Kler Vun, jul 2020.
Izvor: atlasobscura.com
Prevod: Maja Horvat
Foto: http://edge.rit.edu/edge/P18510/public/Home