Stefan Tićmi – Sačuvati dečje srce

Pre godinu dana, časopis „Sveske“ prvi je objavio odlomak iz rukopisa „Ja sam Akiko“ a kad je knjiga objavljena, i prvi prikaz, nastavljajući saradnju i podršku koja je započela prvom Tićmijevom knjigom pesama „U'vatile me lutke“. U međuremenu, Akiko je putovala svetom, čitala se i pozajmljivala, prepričavala, i uz to dobila dve nagrade, za dečju knjigu godine na Međunarodnom festivalu „Trg od knjige“ u Herceg novom i nagradu „Politikinog zabavnika“ za najbolju dečiju knjigu u 2018. godini.

Koliko se Akiko promenila od kada je priča o devojčici koja ne voli granice susrela prvog čitaoca?

Pavić je rekao da knjiga ne postoji bez čitalaca i da se računa samo ono što neko upamti i doživi, „napravi“ od te knjige, da vredi samo ono što se utisne u ljude. Verujem da se Akiko utisnula u ljude na mnogo načina i da ih je inspirisala jer nosi neku vrstu zagrljaja; ti zagrljaji su nam potrebni u ovom vremenu u kojem smo zaboravili da saosećamo. Kada sam bio mali, ubijalo me je to kada sretnem nekoga ko prosi ili nekoga ko je vrlo bolestan, kao da mi je u tim trenucima žigosano dečje srce i još tada sam shvatio da će prevelika empatija da me ubije i onda sam pokušao da pronađem način da ukrotim empatiju i da sačuvam dečje srce. Taj način je literatura. Ne znam koliko uspevam jer pijem lekove za hipertenziju na bući-bući slamčicu.

A koliko se promenio Stefan? Da li je i šta naučio o književnom životu u Srbiji?

Stefan i dalje ide srcem kroz zid. Naučio je da su neki ljudi sastavljeni od 80 posto vode, a neki od 80 posto pljuvačke. Shvatio je da ovi drugi ne mogu da shvate da čovek može biti društveno angažovan tako što dušu iscedi u neko delo i onda to delo bez kucanja ulazi u domove i srca čitalca.U deset hiljada srca i preskoči deset hiljada pragova premazanih medom. To je celi jedan grad. Ne mogu da pojme da umetnik može biti okrenut Dobru, a da je stalno u dosluhu sa Patnjom. Ja sam Zeleni papagaj koji se linja u Zelenog papagaja, naivno-blentav. Promenio sam se tek toliko da sam isti.

Osim odličnog prijema od strane odraslih (kritike i stručnih žirija) – što ne mora uvek da bude iz iskrenih pobuda – Akiko su prepoznala i deca. Svi pisci za decu zaklinju se da pišu upravo za decu, a većinom se sve svede na dodvoravanje onima koji na književnom nebu kroje sudbine pisaca. Ti si ulozi pisca za decu pristupio drugačije. Knjigu si na zanimljiv i nesvakidašnji način približio deci u neposrednim kontaktima. Promocije knjige nisu bile tvoje promocije već promocije najmlađih u publici.

Moj recept je da u svakom  trenutku budem Stefan: i kada čitam svoju poeziju po zagušljivim pobovima i kada sam u školi sa klinicima, cilj mi je da se prepoznajemo kao bića, a ne kao uniformisane ljušture. Volim da dođem nespreman pred decu i da onda zajedno improvizujemo, da upoznamo tu famoznu gospođu Maštu, da se nasmejemo, da se zapitamo, da se začudimo. Želim da se razlijem pred ljude. E sad, neko u tom razlivanju vidi jezero neko žabokrečinu, ja tu ništa ne mogu. Neverovatno mi je da je knjiga već u nekim školama ušla u izbornu lektiru, a prošlo je tek nekoliko meseci od objavljivanja, da pišu pismene zadatke po školama i seminarske radove na fakultetima. Sve to još uvek ne mogu da svarim, a najeo sam se stvarnosti i iluzija. Podrigujem na kratkotrajnu večnost.

Što se tiče tvog odnosa sa publikom, ovakve promocije nisu nikakvo iznenađenje. Na kreativan način, kroz neku vrstu teatarskih performansa, uz muziku i pantomimu, publici si predstavio i svoj prvenac, knjigu pesama „U'vatile me lutke“. To je, ako se ne varam, prva pesnička knjiga koja je u potpunosti prevedena na znakovni jezik. Odakle ideja da se ljudima sa oštećenim sluhom približi čar izgovorene pesničke reči?

Ta sveska zaista postoji i u njoj sam nekada napravio spisak ideja koje bih voleo da realizujem. Jedna od ideja je bila ta da prevedem poeziju na znakovni jezik i da je izvizualizujemo. To smo i učinili u Lutkarskom pozorištu u Nišu i bio je to veoma lep projekat, koji se samo nadograđivao i bivao svaki put interesantniji jer smo sa svakim sledećim nastupom produžavali spisak pesama koje će devojke iz Udruženja gluvih i nagluvih u Nišu da prevedu i prilagode. Zvao sam raznorazne umetnike, prijatelje, muzičare, glumce, voditelje i onda smo tako nespremni izlazili pred publiku i uvek donosili nešto novo i lepo. Bio je to divan period upoznavanja i prepoznavanja.

Tvoja prva knjiga pesama „U'vatile me lutke“  svojevrsna je oda leskovačkom dijalektu na kome si ponikao. Akiko je pisana na jednom drugom dijalektu - književnom srpskom. Na kome od njih ti je jednostavnije i prirodnije da izraziš svoja osećanja? Koliko biranje jezikog izraza utiče na oblikovanje likova?

Ne treba mi Tokio ili Berlin, govorim stranim jezikom u rođenoj zemlji a to je – književni srpski jer u gradu u kojem sam rođen umesto „Da li me zezaš?“ kažemo: „Ne li me ti mene malo potprckuješ?“. Kažemo još svašta nešto drugačije. Na tom dijalektu sam odrastao i onda je meni neverovatno uzbudljivo kada iskočim iz kože koju su krojili lokalni krojači jezika i sednem da pišem na književnom jeziku, kao da se ogrnem nekakvim plaštom drugojakosti, kao da nisam ja, i u stvari, moj jedini način da izrazim sebe je poetski način, ta famme fatale Poezija; ona mi daje mogućnost da u najobičnijem mulju vidim lekovito blato i onda samo legnem i žmurim, žmurim, žmurim.

Očigledno je da se poigravaš sintaksom. Kako gradiš svoje rečenice? Koliko struktura rečenice oslikava raspoloženje književnog lika koje želiš da podeliš sa čitaocem? Koji je proces transformisanja imaginarnog sveta u konkretne reči?

Fascinirali su me u detinjstvu moji drugari, vršnjaci koji su bili prepuni samopouzdanja; to mi je bilo pomalo ogavno jer oduvek sam mislio da je samopouzdanje nešto što se treba graditi vremenom, bukvalno. Tako da sam gradeći svoje rečenice gradio i svoje samopouzdanje. Ciglu po ciglu. Reč po reč. Povezivao sam reči, onda su se reči vezale za mene i sad smo spojeni koncem sudbine. Nit po nit. A kako gradim svoje rečenice? Hm, jedan od načina je da idući ulicom naiđem recimo na natpis: Ednorfin. I onda zamislim gospodina Ednora koji je jako fin. Toliko fin da kada ga čovek sretne on u tom čoveku luči hormon sreće. Zamislim da je on vratar i da čuva neka nepoznata vrata koja su sva obeležena sa N. N – DOOR. I tako.

Akiko ne voli granice. Stefan ih pomera, nenametnjivo, polako ali sigurno. Jesam li u pravu?

Na ovo pitanje bih odgovorio pričom Tona Telehena:

- Dovde, i dalje ne – rekla je veverica samoj sebi. Povukla je crtu u pesku na obali reke i ostala sa ove strane crte.
Odavno je već naumila da povuče tu crtu i da je ne prelazi. „Tako barem znam na čemu sam“, pomisli.
Umorila se i sela. Sunce je polako zalazilo u šumi i iznad reke je bilo tiho i mirno. Povremeno bi proleteo miris smole ili vresi. Veverica je položila glavu u šake i gledala preko, iza crte. Tamo kao da je sve bilo drugačije. Ali, nije mogla dobro da razazna šta je to bilo drugačije.
- Veverice! Veverice! – iznenada ču kako je neko doziva.
- Evo me – doviknula je. Prepoznala je cvrčkov glas.
- Pa dođi ovamo.
- A gde si ti? – upita veverica.
- Ovde.
Veverica se osvrnula i videla kako se nešto miče u žbunju.
- Ah – reče. – Ti si na pogrešnoj strani crte. Ne mogu da dođem kod tebe.
- Onda ću ga sam pojesti. – reče cvrčak.
Veverica se protegla da bi videla na šta cvrčak misli, nagnula se prednjim delom tela daleko preko crte, ali videla je samo vrh cvrčkovog repa. Prepoznala je miris.
- Čekaj malo! – doviknula je. Osvrnula se da vidi da li je neko gleda i repom brzo izbirsala crtu. „Možda uopšte nije dobro znati dokle si stigao“, pomisli.
- Dolazim! – povikala je.
Ali kada je stigla do žbuna, cvrčak reče: - Pa gde si do sad? Sad sam ga već sam pojeo.
- Šta? – upita veverica.
- Pa… uh… kako se ono zove…
- Bukov žir?
- Da! Tako je. Bukov žir. Otkud znaš? Nema više. Ali bilo je vrlo ukusno…
Cvrčak je slegnuo ramenima, a veverica je oborila glavu i kroz sumrak se odvukla kući.
Odlučila je da nikada više ne podvlači crtu ili da nešto naumi ili da poželi da zna dokle je stigla. „A ako još jednom kažem: ‘Dovde’“ pomislila je, „onda odmah potom moram da odmahnem glavom.“
„Obećavaš?” Klimnula je glavom i obećala samoj sebi.

Kakav je osećaj kada floskula „knjiga živi nezavisno od pisca“ postane stvarnost?

Znam par neverovatnih priča koje su se desile u vezi sa Akiko i od kojih se uvek naježim kada ih pričam a nemaju veze sa mnom već sa tom energijom iz knjige. Verovatno postoje još neke priče koje nisu došle do mene a neverovatne su. Fenomenalan je osećaj napustiti sebe.

Gotovo svako pominjanje tvog romana započinje poređenjem sa kultnim „Malim Princem“. Koliko si uzore nalazio u književnosti a koliko u stvarnosti oko sebe (ili u sebi)?

Reka, Drainac, Lisica, Harms, Meša, grad, Rubinštajn, Gorki, čovek, Pavić, Sabato, čovek, Zubac, Novica Tadić, Sioran, sestra, Gorder, neznanje, preispitivanje, Andrić, ptice, uniforma,  Bariko, Bob Živković, Dostojevski, kamuflaža, Hamvaš, Tarkovski, dijadema, Mensur Ćatić, Egziperi, kupine, prijatelji, Vranjković, čarape, jutro, majka, Erlend Lu, Dario Džamonja, Šiljan, vatra, svemir, Ton Telehen, jaz, mlin, divljina...

„Madam Bovary, c’est moi!“ – uskliknuo je davno Flober. Nemoguće je ne uvideti sličnost sa naslovom tvog romana. Akiko ne voli granice. Ni brojeve. I na drugagačiji način se „topi iznutra“.  Koliko „tatko na Akiko“ ove osobine prepoznaje u sebi i ko zapravo izgovara naslovnu rečenicu?

Tatko na Akiko u potpunosti prepoznaje ove osobine i u potpunosti ih odbacuje jer više ne zna da li je on stvorio Akiko ili je Akiko stvorila njega. Tatko na Akiko bi se u poslednje vreme bavio brojnim fizlozofskim pitanjima ali ga svakodnevno očekuju novinarska i to mu donekle odgovara jer piše, a treba da iskoči iz kože Akiko i nastavi da stvara neku novu Akiko ili nekog novog Stefana. Vrag bi ga znao.

U romanu se smenjuje nekoliko pripovedača. Sem književno-estetske funkcije, šta je bio razlog za promenu pripovedačkih perspektiva?

Želja za promenom (kako u pripovedanju tako i u životu)? Gašnje poetske iskre i potraga za novim? Igra? Neočekivanost?  Preokret? Pojma nemam. Akiko, c’est moi! i često pojma nemam.

Stiče se utisak da ti je bilo žao da se oprostiš sa svojom junakinjom i da joj dozvoliš da odraste pa deluje kao da si kraj nekoliko puta odlagao, odnosno, da je knjiga mogla da se završi na nekoliko mesta. Ili možda uopšte nije ni završena?

Mislio sam da je tačka sa početka knjige u stvari tačka ključanja u romanu ali mooožda sam stavio tačku na početak knjige jer nisam znao u kom tačno momentu knjiga treba da se završi. Zato je tako nedovršeno-razlivena kao nekakve perle rasute i zvuči ludo – ali opštepoznatu potrebu da rukopis doterujemo i sređujemo pobedio sam tako što rukopis uopšte nisam dotrivao i sređivao naknadno. Pa koe bude - bude, što bi se reklo. I bi.

Šta dalje? Baobab mi je šapnuo da će Akiko uskoro zaživeti i u trodimenzionalnom svetu.

To je lepo došapnuo. Propustio je da došapne da će možda Akiko zaživeti i na daskama koje život znače i tu će neke velike lutke da budu i glumci i rečenice. Bar se  nadam.

Razgovarala: Milena Ilišević
Napomena: Razgovor je prvobitno objavljen u časopisu Sveske, br. 131 (mart 2019), str. 165-169.