Stefan Tićmi: Nežnost bez granica

Nedavno se u mojim rukama našla jedna čarobna knjiga, priča o devojčici Akiko, napisana iz srca jednog šarmantnog, skromnog, nadarenog domaćeg pisca, Stefana Tićmija. To je knjiga koju, bez izgovora, morate uvrstiti u vašu obaveznu letnju lektiru. Imaćete priliku da uživate u nežnoj priči o devojčici koja ne zna za granice, koja razgovara sa drvećem i nesebično nudi zagrljaje.



O svom uplivu u književne vode, ljubavi prema pisanoj reči i planovima imala sam čast da saznam iz prve ruke, od pisca koga nakon knjige „Ja sam Akiko“ nazivaju „srpskim Egziperijem“.

Nešto za početak
.
Svi intervjui se završavaju tačkom.
Ovaj neobičan intervju njome počinje.
Čitaoče, dodirni je.
Je l’ jesi?
Jesi.
Hvala.

Veoma je bitno da autor i čitalac imaju dodirnih tačaka, jer svakako ne mogu da imaju dodirnih zapeta, to bi bilo baš, baš glupo.

Dragi Stefane, ispričaj nam ko je Akiko i kako je nastala njena priča?

Akiko ne traži zagrljaj, Akiko ga nudi. Mnogi smatraju da ljudi dole na jugu Srbije sede okupljeni oko logorske vatre, jedu ljuti ajvar i paprike i gađaju se s padeži u glavu, a u stvari se oko te logorske vatre okupljaju neki super ljudi i pripovedaju se neke lepe priče, Akiko je jedna od njih. Tako kažu.

Kome se Akiko obraća?

Akiko se nikome ne obraća. Akiko mumla sebi u bradu. Akiko nema bradu. Gospode, pa devojčice nemaju bradu. Akiko se obraća svima. Akiko ćuti. Akiko razgovara sa peškirima. Akiko razgovara sa drvećem. Akiko se obraća sebi i hita sebi u susret i onda se saplete, i hop! prospe neku mudrost. Onda bude veselo.



Ako je sudeći po knjizi o Akiko, stiče se utisak da imaš jedan retko lep i topao pogled na svet i sitnice koje život znače. Kako uspevaš da u moru negativnosti koje nažalost sve više preplavljuju našu svakodnevicu održiš taj zdrav, dečji duh?

Nosim naočare. Pre svega, imam mutan pogled na svet. Kao da sam zaronio duboko u vodu, da sam tamo hiljadu, hiljadu godina, da osećam kako mi nedostaje vazduh i boca na leđima sa kiseonikom koju nosim zove se Stvaranje. Svi mi svakodnevno letujemo – brčkamo se u moru Negativnosti i trudimo se da plivamo kroz taj mulj, za mene je pisanje upravo plivanje kroz mulj u potrazi za nadom. I uvek je i u svemu pronađem, iznesem na sunce, prosušim a onda stavim na papir, čitaoci to prepoznaju.

Interesantno je spomenuti da si po vokaciji profesor fizičkog vaspitanja, sportista i DIF-ovac. Kako se dogodio tvoj upliv u književne vode? Postoji li za tebe neka intimna spona između ovo dvoje?

Morao sam da položim plivanje kako bih ušao u književne vode. Morao sam da položim atletiku da bih posećivao pesničke maratone. Morao sam da položim anatomiju da bih pisao o ljudima, na anatomiji sam jednom držao plastično ljudsko srce u rukama, to pamtim. Postoji spona, zove se ranac, u rancu sam uvek vukao patike za basket i neke knjige. Tako da su patike uvek mirisale na Siorana i Ljermontova, a knjige mirisale na… dobro, knjige u tom slučaju nisu mirisale. (osmeh, onaj nasnimani iz sitkoma) Inače, sport je moja prva ljubav. Mislim da sam se rodio sa fudbalskom loptom pa su mi onda rekli, vidi, postoji i košarkaška, pa sam onda trenirao i košarku da vidim ima li neke razlike između tih lopti i ima, verujte. Ovo kao nogama, ovo kao rukama. Ali se obe podjednako vole. Od literature prvo sam čitao sportske članke dok nisam izvrnuo članak, a danas sam dnevnu štampu zamenio poezijom. Uz poeziju mnogo bolje počne dan.

Čula sam da si veliki zaljubljenik u poeziju. Možemo li očekivati tvoju zbirku poezije u budućnosti? Da li bi podelio neku svoju pesmu sa našim čitaocima?

U budućnosti – da. Sad zamišljam da su išla gradom ona cirkuska kola sa razglasom i da viču sa mikrofona: „Stefan je veliki zaljubljenik u poeziju! Stefan je veliki zaljubljenik u poeziju!“ a da si se ti tu slučajno našla, negde u Ruzveltovoj i da si čula i ja verujem u to što si čula, samo ne volim što viču, poezija je daleko od galame i buke, poezija je u ćošku, čuči na kukuruzu, a što je najznačajnije ima je na svakom ćošku. I ima vrlo, kvalitetne poezije, treba je naći.

RADITI LJUDIMA IZA LEĐA
stavljati im na primer
ptičija pera krišom
tek onoliko da posumnjaju
da im nešto radite iza leđa
da posumnjaju da ste zli i pakosni
pa kada im se od tih pera
vremenom
budu formirala krila
i kada osete lakoću letenja
drugačije će vas gledati
iz ptičje perspektive
…
a do tada
ljudi su samo
nedovršene skice života;
zemaljske krhke konstrukcije
od kostiju i džeza
što stoje na klimavim nogama
poljuljanog samopouzdanja
navijaju satove uveče
da probude nežnost
(ujutru
pre prvih bespernih ptica
radite ljudima iza leđa
…
dobre stvari)

Akiko je za vrlo kratko vreme dospela na visoko mesto najčitanijih knjiga, kako se nosiš sa popularnošću koja ti se dogodila nakon objave ove knjige?

Mnogo sam srećan što je Laguna stala iza „Akiko“ da joj čuva leđa. Hvala uredniku Zoranu Penevskom, hvala Tanji, hvala svima. „Akiko“ je takva – potrebno je da neko, sem oca, brine o njoj, kako bi došla do ljudi jer ona ne kuca na vrata, ona samo uleti u srce obuvena i tu ostane zauvek, tako mi kažu, malo spava, onda ustane i gleda da ne brine mnogo jer ako ovako nastavi počeće da pije lekove za hipertenziju na bući-bući slamčicu.

A što se tiče popularnosti, ako je ona neki veo ili bedem koji stoji između mene i ljudi na koje nailazim onda je popularnost sranje. Ako je popularnost mogućnost da u ovom hladnom svetu ljudi preko nje zavole bar malo pisanu reč i osete se dobro – onda je super.

Knjigu „Ja sam Akiko“ čitaoci porede sa Malim princom. Ko su tvoji književni uzori i kako gledaš na ovakve pohvale čitalaca?

Neumesno je da se poredim sa velikanom kakav je Egziperi, jedina sličnost između nas je da smo obojica imali saobraćajnu nesreću. On je posle saobraćajke ušao u večnost, ja sam posle saobraćajke samo nastavio lakše da živim i pišem. A na pohvale čitalaca koje mi stižu u inbox gledam kao na najveću moguću književnu nagradu koja se dodeljuje po principu: našli smo našu zajedničku tačku, dobro je. Čitajte Mensura Ćatića, on isceljuje.

Šira javnost je saznala za tebe nakon što si sa prijateljima od propale kućice napravio besplatnu biblioteku koja broji više od 5 000 knjiga. Možeš li da nam ispričaš malo više o ovoj inicijativi, da li biblioteka i dalje funkcioniše?

To je bila neverovatna energija mladih, nesnađenih, kreativnih ljudi; jedna zdrava, apolitična, omladinska inicijativa gde smo radili razne akcije: od formiranja biblioteke, preko književnih večeri, organizovanja turnira, humanitarnih akcija do murala, online radio emisija, itd. Tek sada, nakon pet godina koliko Omladinski klub Ančiki postoji, vidim koliko smo veliku i značajnu stvar uradili, to su primetili i ljudi iz Fondacije Tanja Petrović koji su nam ove godine dodelili specijalnu nagradu za entuzijazam. Biblioteka i dalje postoji, bojim se samo da ne postane Muzej entuzijazma. Potrebno je da se obogati novim naslovima kako bi klinci i dalje dolazili. “

Još jedna vrlo lepa inicijativa koja se vezuje za tvoje ime jeste to da si jedan od prvih koji je preveo poeziju na znakovni jezik prilagođen gluvim i nagluvim osobama. Kako si došao na ovu ideju i da li će i Akiko dobiti svoju verziju na znakovnom jeziku?

Gotovo cela moja prva knjiga „U’vatile me lutke“ je prevedena i prilagođena osobama sa oštećenim sluhom. Svojim sam performansom obišao čitav region i predstavljao svoju poeziju ljudima na drugačiji način, sa raznoraznim gostima iz sveta umetnosti, bilo je zaista sjajno zajedničko putešestvije. Ono što je novo, sigurno ste čuli, grupa studenata iz Niša je osmislila naočare za veću bezbednost gluvih u saobraćaju, u kontaktu smo, rade na projektu i biće mi drago da nekom humanitarnom akcijom ili čime već podržim njihov projekat kako bi ga usavršili i unapredili.

Videćemo za „Akiko“, trebalo bi, prva promocija knjige zakazana je za 4. septembar u DELFI knjižari kod SKC-a u Beogradu.

Šta bi nam preporučio za čitanje, slušanje ili gledanje ovog leta?

Film: Temple Grandin iz 2010. godine
Album: Damien Rice – My favourite Faded Fantasy
Knjiga: Fernando Pesoa – Poznati stranac
Radio drama: Miodrag Đukić – Drainac – Bandit ili pesnik
Radio emisija: Naruši buku ćutanjem

Za kraj, tvoja poruka čitaocima Plezira?

Ako neko od njh sazna kad izlazi Naopakov solo album i novi album Stereo Banane neka mi javi. Poslednji put kad sam zvao Marka nije mi se javio na telefon.
 
Izvor: plezirmagazin.net