Stefan Tićmi: Moler namiriše vlagu, pisac namiriše priču

Razgovaramo sa Stefanom Tićmijem, autorom knjiga „Ja sam Akiko“ i „Kaput od mahovine“.



Stefane, započeo bih ovaj razgovor pitanjem: kada i kako se rodila tvoja ljubav prema pisanju?

U pogovoru jedne knjige Žorža Pereka stoji zapis – književnost – i uopšte umetnost, daje smisao onome što ga nema i svaka najbeznačajnija stvar nosi u sebi nemu reč i krije značenje koje umetnik može da otkrije. Tako da, ta nemost, bila je ključna u stvaranju ljubavi prema pisanju: želeo sam da imenujem: ono nejasno, ono što vidim, ono što osećam. To i dan-danas činim: izmaglicama dajem oblik, ime i karakter. I pokušavam živeti od toga, od tog talenta, ma koliko god to suludo delovalo u ovom i ovakvom vremenu, trenutku, uz ćumurisanje, naravno. Ništa bez vatre.

Gde pronalaziš inspiraciju tokom pisanja: u knjigama drugih autora, okolini ili na nekim drugim mestima?

Nedavno sam stigao u Beograd i kako sam se peo uz Kameničku – tako se čuo nekakav neobičan zvuk – kristal o kladrmu – frk-frk-frk-frk-frk-frk – bujica praznih pivskih flaša išla mi je u susret. Mnooogo zelenih flaša. Bila je to filmska scena, filmski doček. Zabeležio sam to kamerom, zabeležio sam u svoju beležnicu. Neka. Jednostavno – i u okolini – pukom postojanju – i u knjigama drugih autora, svakojako. Moler namiriše vlagu, pisac namiriše priču. Obigravanje oko zida ih povezuje.

Verujem da će ovo biti najteže pitanje, ali usudiću se ga postavim: da li se među tvojim knjigama izdvaja neka koja ima posebno mesto u tvom srcu?

Svakako – „Ja sam Akiko“ – jer strip * jer animirani film * jer predstave * jer mural * jednostavno: jer nadahnjuje. Beogradska premijera predstave, čiju režiju potpisuje Milja Mazarak, a glumi Sofija Mijatović, desila se u martu u prepunom Teatru Vuk i reakcija publike i kritike je odlična, biće na redovnom repertoaru. Igra se i u Pančevu i u Somboru. A u Skoplju Robert Ristov bi uskoro trebalo da režira komad „Ja sam Akiko“, jedva čekam da otpočne čitav proces… U Sisku jedna devojčica je osvojila prvo mesto sa mini-izvedbom na školskoj smotri i ja joj ovom prilikom želim svu sreću u nastavku takmičenja. Akiko divno živi mimo knjige, naročito na daskama.

Da li možeš ukratko da predstaviš „Kaput od mahovine“ našim čitaocima?

Uvršten je u katalog „Beli gavrani“ (The White Ravens) Međunarodne biblioteke za mlade, najveće svetske biblioteke literature za decu i mlade u Minhenu. Možda je isečak iz njihovog obrazloženja najadekvatniji: „Elokventno i slikovito, ’Kaput od mahovine’ pripoveda priču o Najdanu. Dok grančice izbijaju iz njegovih leđa, stvarajući kaput od mahovine, Najdan se postepeno pretvara u hibridno biće. Iz sveta ljudi povlači se u svet prirode i postaje tužan i melanholičan pustinjak na planini okruženoj samo florom i faunom. Kada ga posle dužeg vremena posete dvojica bivših prijatelja, kako bi pokrenuli jedan umetnički projekat, Najdan se vraća svetu ljudi. Ili je možda obrnuto: ljudi dolaze njemu, čoveku-drvetu, i prirodi, prepoznajući davno izgubljenu istinu. Pišući iz više perspektiva, u flešbekovima i sa metafikcijom, Stefan Tićmi stvara poetičku, (prirodno) filozofsku i metaforičku naraciju o borbi za pronalaženje identiteta i prepoznavanje sopstvene prirode. Ovaj neobični roman inspirisaće vas da ga čitate iznova i iznova.“

Knjiga „Ja sam Akiko“ je po rečima čitalaca roman za decu koji poput „Malog Princa“ nosi snažnu poruku, što je automatski svrstava i u štivo za odrasle. Da li je lakše dopreti do pojedinih ljudi tako što ćeš im kroz lik deteta i jednostavnim rečenicama ukazati na greške? Smatraš li da su laži odraslih uticale na mnoge da više ne veruju u dečije bajke? Da li problem nastaje jer ljudi ne mogu da razgraniče laž i bajku?

Moja je kamuflaža odraslost. Ne znam da li je to dijagnoza ili privremeno rešenje.

Trudim se da ne pišem bajke već da pišem bajkovito, a to znači da je moj književni izraz infantilan, ali sa druge strane da nosi uvek sa sobom višeslojnost i dublju poruku. No najvažnije od svega je da dobro komunicira – nezavisno od toga koliko ko godina ima. To je nekakav ključ za dopiranje. A što se tiče odraslih i verovanja–neverovanja, svako ponaosob bira do kada ostaje dete, po inerciji ili po zahtevu koji nalaže neumoljivi kapitalizam. Samo prestaneš da se iščuđuješ, samo više ne veruješ, samo ti više ništa nije igra, a svud okolo šušte neplaćeni računi, takse, takse, taksice. Srljamo, skrolujemo, srljamo, skrolujemo, srljamo, skrolujemo… kao neki refren.

Svi ponavljaju poput mantre da je važno negovati dete u sebi, ali sve mi se čini da niko ne veruje u to što kaže. Koliko bi se svet razlikovao kad bi ljudi zaista razumeli dela poput „Ja sam Akiko“, „Malog Princa“ i „Beskrajne priče“?

O toj „šta bi bilo kad bi bilo“ situaciji bi mogao da se napiše omanji roman.

Koji je tvoj životni moto?

Joškin Šiljan, Baba Milevin zapis od onaj svet za ovaj svet: Sinko Neško tvoje je bunari da kopaš a kuj će iz tija bunari vodu da pije toj tvoja briga neje.

Šta voli da čita Stefan Tićmi u slobodno vreme?

Nedavno sam pročitao „Prirodni roman“ koji je napisao jedan od mojih omiljenih savremenih pisaca Georgi Gospodinov. Naišao sam i na jednu divnu doktorsku disertaciju o Kišu, Zebaldu i Žoržu Pereku koju je napisala Milena Nešić Pavković koja se bavi temom koja me i te kako zanima, a to je refleksija prošlosti i poetika postmemorije. Trenutno čitam Vonegatovu „Klanicu pet“ i novoobjavljenu antologiju savremene srpske poezije – „Logične pobune“.

Da li radiš na nekom novom projektu?

Na nekoliko različitih: od naracije za jednu video-igru, preko pisanja scenarija i priča, do toga da ne znam gde mi je glava.

U oblacima, u oblacima – dovikuje neko.
Ne tripuj se – šapućem sebi.

Autor: Marko Veljković
Izvor: Report.rs