Stefan Tićmi: Fenomen Akiko

Posle iznenadnog prodora na sajmovima knjiga i ushićenja čitalačke, kojoj je namenjena, ali istručne javnosti, koja joj deli komplimente, potražnja za odgovorima tipa – o čemu se tu radi – ne jenjava. Ni kad je u pitanju Srefan Tićmi, autor, ni kad je u pitanju knjiga. Ekipa Regionalne informativne agencija JUGpress potražila je odgovore umesto vas.



Kad se kaže „Ja sam Akiko“ obično se ljudi pitaju ko je taj momak koji je napisao knjigu koja se iznenada pojavila i postala popularna?

Teško mi je, ali i glupo da pričam o sebi. Zbog toga sam i izabrao literaturu kao teren gde se ja nešto igram, plus se staviš u neko žensko lice i onda možeš da se još slobodnije i lepše igraš. Volim tu slobodu koju mi daje literatura, jer ne moram ja da budem u prvom planu. Više bih voleo da Akiko iskoči iz knjige i da razgovara sa vama…

Sad je stigla i nagrada „Politikinog zabavnika“ za najbolju dečju knjigu. Koliko to znači za nekog mladog pisca?

Znači puno. Da sam u užem izboru za nagradu, saznao sam na zanimljiv način. Sanjao sam neku dodelu, bila je neka gužva, neka galama, probudim se, otišao sam kod nekog druga na proslavu prvog rođendana… Prolazi slavlje, sedamo na kraju da popijemo poslednju kafu, ispratili smo već sve goste, i ja, prisećajući se sna, kucam „Ja sam Akiko“ i „Politikin zabavnik“ i izlazi mi vest sa RTS-a da sam u užem u izboru. Sve se brzo odigralo, i nominacija, i ozvaničenje da sam dobitnik jedne nagrade koja mi zaista znači, koja mi je ljupka i slatka.

Da li „Akiko“ može da bude i knjiga za odrasle?

Knjiga je višeslojna. To nije bilo planirano, nego je došlo spontano, a ja za to kažem da je neka vrsta književne musake – red mesa, red tuge, red smeha, red plača… To mi govore i ljudi koji su pročitali knjigu, priznaju da su se malo smejali, malo plakali… Klilnci je gledaju iz nekog drugog, dečjeg ugla, gde je Akiko usamljena, a na kraju pronađe neki baobab, priča sa peškirima i njima se sviđa taj neki izokrenut svet. Stariji je doživljavaju na neki sasvim drugi način i mislim da je to najveća vrednost knjige, što je čitaju sve starosne grupe. Stalno mi stižu poruke o tome ko je pročitao i kako je doživeo, danas mi je stigla poruka da je knjigu pročitala jedna devojčica, pa njena mama, pa baka, pa je tata markerom podvlačio… Baš kao i „Politikin zabavnik“, čitaju je svi od 7 do 107 godina.

Odakle ti ideja za „Akiko“?

Nije jednostavan odgovor. To je skup nekih 3-4 situacija koje su mi se desile i koje su se krčkale i krčkale… Ja sam radio i na romanu sa namerom da se tu dokažem, da svaka rečenica „kida“, pa sam se skroz umorio, a to je bila priča o ocu „Akiko“, starcu koji stalno govori neke mudrosti… Družim se sa starijim slikarima iz Leskovca i Grdelice kao što su Joškin Šiljan, Lisac, Radivoje, i u druženju sa njima sam shvatio da sve stvari treba da pustiš. Dođem kući, pustim, čitao sam Junga, sestra mi studira psihologiju, pa non-stop pričamo o nekoj psihološkoj strani likova. S obzirom da svako od nas u sebi ima i svoju ličnost koja je suprotnog pola od njegovog, bilo mi je zanimljivo da knjiga sadrži susret te dve ličnosti sa psihološkog stanovišta, a okidač je bio na plaži, na moru. Sreo sam jednu Japanku i bilo mi je fascinantno da ona može da masira stopala, da je sva mirna i pitoma, i krenulo je ono što ja uvek imam u svojoj literaturi, a to je šta bi bilo kad bi bilo… Npr. šta bi bilo da ja nemam noge, a ona dođe da mi masira stopala? To je, kao, toliko dobro da ona masira i vazduh. I tako sam napisao tu neku pesmicu, pa sam rekao da ću da sednem i napišem čitavu priču o Akiko koja je Japanka, i tako je to krenulo…

Gde si sve promovisao knjigu?

Najpre u Beogradu, u knjižari Delfi u SKC-u, zatim dve u Leskovcu, jedna promocija za klince iz osnovnih škola, a onda i za odrasle. I u Nišu dvaput.

Može li da se živi od ovoga čime se trenutno baviš?

Baš i ne znam… Za moju prvu knjigu „Uvatile me lutke“ sâm sam plaćao štampu i išao na promocije. Ovde je drugačija priča, iza knjige „Ja sam Akiko“ stoji izdavač Laguna, pa ljudi lakše dođu do knjige. Ja više nemam nikakvih obaveza kao što sam imao sa „Lutkama“ pa mi je s te strane mnogo lakše.

Kako se ponašaju u Beogradu kad im dođe mladi pisac koji ima knjigu koja dobija na popularnosti, koja je nešto sveže, novo, a pritom je iz Leskovca? Kako se ponaša taj tzv. kulturni milje prestonice?

Prvo što mi pada na pamet je Smederevska Palanka, gde je bio neki dečji festival i gde su bila velika književna imena. Ja sam kasnio na taj festival, ulazim u prostoriju i od svih tih ljudi ja sednem pored dečjih pisaca, potpuno spontano i intinuitivno… Ja nisam ni znao gde da smestim „Akiko“, ali, eto tako se dogodilo. Ti dečji pisci su meni super, dosta su mi bliski, često se čujemo, ali znam i dosta mladih pisaca. Pre knjige „Ja sam Akiko“ imao sam i knjigu poezije, koju i danas pišem, krećem se u tim krugovima, koji su nekako više alternativni vidovi čitanja po raznim klubovima, kao da se savremena poezija preselila iz Domova kulture u kafiće. To su ipak neka super druženja, ali ja nikad nisam neko ko je tu kao neki veliki pesnik ili pisac. Inače, ja negujem naš leskovački govor. Nervira me to što se dešava da si rođen ovde, a kad odeš negde drugde treba da te je stid što si rođen ovde?! Ja baš suprotno, prosto mi je drago kad za nekog kažem „da smo mi od kraj bili drugari“… To je moja sfera, moj jezik i ne verujem da bih mogao da funkcionišem u, recimo, Nemačkoj, a mnogo ljudi sada stremi tamo. Volim što sam rođen ovde, jer imam mogućnost da za jednu reč imam još pet reči koje je opisuju, koje su čak i sočnije i slikovitije od nje.

Na žalost, mora da se rešava i egzistencija, da se ostvare i elementarne životne potrebe…

Ja sam sad tu negde između Beograda i Leskovca. Pozivi su stalno iz Beograda, trenutno radimo na crtanom filmu i ne znam gde će da me put navede, kao da sam na nekoj klackalici. Videćemo šta nosi budućnost. Lično, meni odgovara Leskovac, jer imam prijatelje se kojima se družim od vrtića. Nedavno sam bio u Beogradu, bila je gužva i gungula, ali ja to nisam osetio kao što osećam kada sam u Leskovcu, što je meni jako bitno. Tamo nekako u onoj gužvi nemaš prostora da budeš sam, tako da meni Leskovac mnogo više odgovara, jer ti, ponekad, dozvoli da budeš sam. Uz mene je i porodica, sestra, majka, baka… Posebno baka, koja je u domu i ide sa vašom novinom i svima pokazuje članak iz vaših novina koji govori o meni hvaleći se pritom „Ovo je moj unuk!“

Svuda stoji da si leskovački pisac. Da li se neko iz naših kulturnih ustanova setio da te pozove, kakav je njihov odnos prema tebi?

Tu se svašta dogodilo. Ne može da se opiše u jednoj rečenici… Super mi je da sam, pošto se pojavila „Akiko“, na poziv škola sam tamo išao i prezentovao knjigu. U LKC-u je bila promocija, a sve to nije bio slučaj sa prvom knjigom.

Kakvi su planovi za dalje?

Imam već okupljenu ekipu, producenta, reditelja, i sada radimo na scenariju za kratkometražni i dugometražni crtani film o Akiko. Mnogo bih voleo i da grad stane iza toga. Radim i na novoj knjizi gde će glavni lik da bude Višnja. Za razliku od Akiko, koja nema neku klasičnu radnju koja treba da se prati, ovde mi je ideja odjednom pala na pamet, tačno imam likove, prekret, završnicu. Samo još da sednem i da to napišem, ali ne ne žurim, o tom potom.

Da li je za pisanje knjiga potrebno i neko formalno obrazovanje?

Mislim da ne, jer da je tako ja bih upisao književnost. Ovako sam završio DIF, upravo zbog toga što ceo dan studiraš nešto, teraju te da čitaš to i to, jer to treba tako i tako. Onda dođeš kući i treba da pišeš. Znači, tu uopšte nema prostora za neko uživanje. Ovako, ja se čitav život bavim sportom, a književnost mi dođe kao uživanje, zabava i igra. Ja sam tek posle škole počeo da uživam u istraživanju umetnosti, književnosti, muzici…

Uvreženo je mišljenje da mladi ne čitaju. Šta ti misliš o tome?

To je teško pitanje za mene… Ako pričamo o poeziji, smatra se da je kritičan trenutak za poeziju, to navodno ne čita niko, ne isplati se objavljivanje jer niko ne kupuje… U stvari, poezija se preselila na društvene mreže i mnogo je lakše da nađeš nešto… Ja, npr. na ovaj način svakodnevno čitam poeziju. Mislim da je problem i do škole, upravo zbog tog nekog moranja. Mora da se pokaže da je to nešto igra, da je to ljubav, da klinci tako čitaju… Mislim da „Akiko“ ima takvu komunikaciju, ima neke dodarne tačke sa klincima… Simpatično je što je nekim klincima to prva knjiga koju su pročitali… U letnjikovcu u Guberevcu sam imao promociju i skoro svi su bili pročitali knjigu, neki su recitovali… Mislim da je to neki put, a ne nametanje…

Izvor: Jugpress