Stefan Mitić, pisac knjige za decu koja je postala svojevrsni fenomen: Prvo, pa Akiko

Stefan Mitić se na koricama svog prvog romana „Ja sam Akiko“ (Laguna) potpisao pseudonimom Tićmi, okrenuvši naglavačke ne samo svoje prezime, nego i sve što se u pisanoj formi okrenuti može, pa i shvatanje da mladi pisac iz Leskovca nema šanse da postane, gotovo preko noći, srpski književni fenomen.



Pisac za decu, Branko Stevanović, kaže: „Mi smo Stefana dugo čekali, jer nismo imali novu generaciju koja bi nastavila onu školu pripovedanja za decu koju nam je zaveštao Dušan Radović. Još je Ršumović rekao da ne postoje knjige za decu ili odrasle, već samo dobre i loše knjige. Loše knjige ne čita niko a dobre knjige, kao što je ova, čitaju svi“.

Akiko je Japanka koju ste videli na plaži kako masira stopala turistima. Šta je bilo provokativno i vama blisko u Akiko, zašto je ona bila „okidač“ da uobličite svoju životnu filozofiju u knjigu?

Dok su se turisti brčkali u moru, ona je plivala kroz pesak svojim stopalima od riže: nenametljivo, tiho, pitomo. To me je kupilo. Mislim da je knjiga „Ja sam Akiko“ nenametljiva, tiha i pitoma. Duh te žene koja masira stopala ušao je u knjigu i onda je otpočelo drugačije masiranje: masiranje kroz književnost. Ako sme tako da se kaže. A sme. Što ne bi smelo?

Dete sumnje

Ko je lepo pričao o vama kada ste bili dete, u čijem ste mraku odraslih bili dete-hrabrost i „zgusnuti vosak sa užetom koji raste u njemu“?

Ja sam dete Sumnje. Ja sam dete koje sumnja kada neko lepo priča o njemu. Ja sam dete koje sumnja kada ga pljuju. Ja sam dete koje stalno postavlja sebi pitanja. Ja sam dete koje iz potpunog Neznanja pokušava da izvuče Mudrost. Mrak kojeg se deca plaše nalazi se u meni. Pobedio sam ga tako što sam ga progutao. Ja sam dečak od voska. Oblikovali su me ljudi koje sam sreo.

Ko je od vaših učitelja prvi primetio da imate drugačiji pogled na svet, da razmišljate na Akiko način? Koliko puta ste vi kao učenik završili kod direktora škole?

Zijah Sokolović je imao radionice sa klincima gde ih postavi na pozornicu i onda im kaže, recimo: Kiša. I onda oni treba da na sceni dočaraju kako doživljavaju kišu. Neki se pokriju rukama, neki pobegnu od kiše, a neki osećaju kišu iznutra i samo stoje tako i ništa. Ja sam u školi bio onaj koji je pokisao iznutra, znači introvert, a sa druge strane veoma veseo i druželjubiv. Ja ne umem da se svrstam. Ja sam zaglavljen u jedno veliko Između, kao Marselo. Dugo sam u sebi držao to Nešto i u školi se nisam nametao, niti želeo da se ističem, kao da je bitno, bio sam takoreći vrlo dobar i to se sve vreme krčkalo i krčkalo, međutim, kada sam je završio otpočelo je moje samosazrevanje i oslobađanje, strastveno posvećivanje literaturi. Sad zvučim kao da imam hiljadu, hiljadu godina, opraštajte, možda to nisam ja.

Izdvojio bih svoju razrednu Biljanu Đorđević, profesorku srpskog jezika u srednjoj Ekonomskoj školi, njoj i dalje nosim pismene zadatke na proveru i onda pričamo uz roštilj i vino. A što se tiče direktora, sećam se da nas je u osnovoj direktor smarao mnogo zbog jednog polomljenog sata koji smo kupili kod Kineza, mnogo nas je smarao i tražio krivca kao da je zbog tog sata stalo vreme svuda u svetu. U stvari je stalo u njegovom. Nismo mi za to bili krivi. 

Dečja amnezija

Da li su deca, čija je posebnost odraz hiljadugodišnje duše i pronicljivosti, u realnom svetu usamljena bića koja progone tuga, beznađe i suicidne misli? Da li je lik poput Akiko lek za njih?

Svi smo mi nehotice bačeni na ovaj svet: kada si dete pogubljen si, pogubljen si i u tridesetoj, pogubljen si i sa sto godina, pitanje je kako u toj pogubljenosti doći do sebe. Ne postoji konačno rešenje jer živimo improvizovane živote, deca su deca jer uživaju u toj improvizaciji, kada odrastemo onda pratimo tokove i okvire i izgubimo kompas bezazlenosti, a pravog kompasa u stvari nema, njega su izmislili bogovi kojih nema ili ti bogovi zaista postoje i kikoću se dok nas posmatraju odozgo. Psiholozi kažu da postoji dečja amnezija i da se najranijeg detinjstva ne sećamo iz razloga jer je dosta traumatično. Deca nisu usamljena bića. Ali jesu meka podloga za traume. Deca nisu usamljena bića jer imaju sebe pored sebe. Deca nisu usamljena bića jer im je sve(t) igra. Deca su najdivnija bića na planeti Zemlji jer ne pripadaju Zemlji već nekom svom svetu, kada ga napuste sretne ih gospođa Trauma i gospođa Zbunjenost i možda gospodin Suicid. To ne znam. Ali znam ovo: imam kučence, samojeda koji voli da se mazi i igra; Petar iz komšiluka se igrao sa njim i ono ga ugrize s vremena na vreme i onda mu Petar kaže: „Hej, Hana, ako mi pojedeš ruke posle neću imati čime da te mazim“. Čoveče! Koliko poezije. Dobrote. Koliko ljudskosti u jednoj rečenici. Petru nije potreban lik Akiko kao lek, on ima lekovitost u sebi. Verujem da ovakve rečenice spašavaju svet.

Pročitao sam vest da je uveden novi pravilnik u školskom sistemu gde se đaci za nedolično ponašanje kažnjavaju društveno-(bes)korisnim radom, gde će okopavati cveće kao zatvorenici da bi im se poništio ukor ili će farbati školsku ogradu ali šta ćemo s tim što osnovna škola u Bratmilovcu, u koju sam išao, još uvek nema ogradu? Shvatam da je veliki problem vršnjačko nasilje, ali… zašto uzimati primere iz zatvora kad možemo da se okrenemo pozorištu i utopiji: da zavese u učionici budu pozorišne zavese, da učionice budu prepune balona, da se kroz igru, kroz filmove, kroz dokumentarce, kroz dijalog, kroz raznorazne radionice deca obrazuju i da kroz školovanje zavole svet, jer svet je jedno mesto koje je potrebno istražiti i istražiti i istražiti a onda zavoleti ono što te pokreće. Svi smo mi nehotice bačeni na ovaj svet i kada si dete sigurno da si pogubljen, pogubljen si i u tridesetoj i sa sto godina, a da, to sam već rekao. 

Kaskam za životom

Da li ste znali da pričate na nepogrešivo precizan način o osvajanju svetova i odrastanju, dok ste pisali „Ja sam Akiko“ ili je to znala vaša književna muza pre vas?

Umorio sam se na prethodnom pitanju. Ovo preskačem, neka ostane malecko.

Ko je u vašem životu odigrao ulogu srodne duše, koju je Marselo odigrao kod Akiko?

Ja kaskam za svojim životom. Kod mene se uvek prvo nešto desi pa nakon hiljadu, hiljadu godina shvatim da se to zaista desilo. Hoću da kažem da prečesto nisam prisutan u svom životu. Moja srodna duša je u stvari sama Potraga Za Srodnom Dušom. Moja srodna duša je gospođica Književnost. Ali nećemo o susretima, svaki me okrzne i ostavi brazdu po kojoj uvek napipam bivše ljubavi i bivše ljude. 

Kečevi u rukavu

Koliko je knjiga pre knjige „Ja sam Akiko“ trebalo pročitati da biste imali sve jezičke i slovoslagačke „kečeve u rukavu“, poput dodirne tačke, slova koja blede, onomatopejičnih kovanica, rečenica napisanih veeeelikim slovima i dva-tri-četiri završna poglavlja?

Bilo je potrebno sumnjati. Bilo je potrebno čitati Hamvaša, Harmsa, Pavića, Darka Cvijetića, Prevera, Begbedea… Bilo je potrebno odgledati intervjue nekih ljudi koji na divan način govore o umetnosti. Bilo je potrebno rastopiti se u ateljeu Joškina Šiljana u Grdelici, gledajući njegove radove. Bilo je potrebno slušati Vojka Vrućinu, Kendija, Vudu Popaja… Bilo je potrebno slušati radio drame i ljude. Bilo je potrebno istraživati. Bilo je potrebno pustiti. Bilo je potrebno osećati se rasterećeno. Bilo je potrebno patiti do neizmoglosti, do potpunog iscrpljenja. Bilo je potrebno zatvoriti se. Bilo je potrebno izaći. Bilo je potrebno igrati se, igrati, igrati. Bilo je potrebno izokretati. Bilo je potrebno u svom tom šarenilu pronaći svoj izraz, a onda posumnjati opet i opet i opet. U sebe i svet oko sebe. 

Na vrhu sveta

Kažu da je teško napisati knjigu za decu a još teže knjigu koju podjednako vole deca i odrasli. Otkrijte nam recept za pisanje dela koje porede sa stvaralaštvom Egziperija ili Miroslava Antića?

Pisao sam ga ceo život a napisao sam ga za nedelju dana. Bukvalno. Nisam ništa dodavao ili oduzimao, izletelo je iz mene kao nemirna ptica. Inače, američki reper KRS-One je rekao jednom da je za njega stvaranje jedne pesme kao da stoji na vrhu sveta i obraća se ljudima i da u tom trenutku to treba da bude ono najbolje što ima da kaže. Ja dodajem da, pored toga što zamišljam da se obraćam celom svetu, znam da iza mene stoje moja porodica i bliski prijatelji i ja mogu da se obraćam svetu kako god želim ali ako slažem, kako ću posle njih da pogledam u oči? Pa kada se još jednom okrenem prema sebi. Kako tada? A sa druge strane je Ironija – ne obraćam se celom svetu. Samo se sa čitaocima prepoznajem po toplini.

Akiko ima tatu, dok joj je mama umrla pre rođenja (doduše u tatinim očima). Da li bi svet bio bolje mesto kad bi samo tate ili mnogo više tate nego mame – gajile decu?

Ne bi sigurno. Potrebna je podjednaka ljubav i pažnja. Nedostatak majke ili nedostatak oca samo znači da je stvoren Bezdan. A Bezdan ne ume da drži za ruku, ne ume da miluje, ne ume da nahrani, ne vodi na pecanje, ne pravi zmajeve od trske. Nedostatak majke ili nedostatak oca samo znači da je potrebno tragati za majkom ili ocem, da je potrebno izgraditi figuru majke ili oca. Ili i jedno i drugo, od čega god, kako god, u nekom figurativnom smislu jer su figure u pitanju. Mislim da se time bave psiholozi. Ja svoje Bezdane popunjavam rečenicama. One su me toliko puta spasile. 

Vetar u leđa

Da li vas je začudio uspeh vaše knjige „Ja sam Akiko“? Zamišljate li je već sada u prevodu na druge jezike?

Jeste me začudio i nije. Pojma nemam. Autor pojma nema. Trenutno se šuška o prevodu na engleski i makedonski. Šuška se o nekoj lutkarskoj predstavi. Šuška se o velikom Akiko muralu na Dorćolu. Će vidimo. Kraj će kaže.

Čime ste osvojili srca Laguninog marketinškog tima, šta ih je potaklo da vam pruže snažnu reklamnu podršku, s obzirom da niste jedini domaći pisac koji objavljuje u toj velikoj izdavačkoj kući?

To ćemo morati da pitamo direktora marketinga. Ali svakako smo našli dodirnu tačku. Posvećeni smo onome čime se bavimo. Smatram da nisam „dig’o kraci uvis“ od kada sam autor „Lagune“, mislim da mi je njihova podrška samo dala vetar u leđa da još profesionalnije i odgovornije „radim“ ono što „radim“.

U „Laguni“ je i Basara, koga voli tata od vaše Akiko. Koju Basarinu knjigu vi volite i zašto?

„Očaj od nane“. Kupio me naslovom a inače ne kupujem knjige na osnovu naslova, to bi bilo kao da biram devojku na osnovu imena i prezimena – znači baš glupo. 

Dečak koji puzi

Planirate li da napustite Leskovac posle Akiko ili ste od onih koji kažu „ostajte ovde“?

Planiram da napustim Leskovac. Planiram da ostanem ovde. Izgleda sam zarobljen između ove dve rečenice, izgleda da sam opet upao u neko Između. Živim svakako sa spakovanim koferima zbog promocije svojih knjiga po zemlji i regionu. Ja uredno ostajem u svom rodnom gradu i uredno ga napuštam svake nedelje. I nogama i mislima i duhom. Ja sam pomalo mazohista: inspiriše me ono što me ubija. Samo ne bih želeo da bude obratno: da ubijam ono što me inspiriše.

Kada pročita „Ja sam Akiko“ čitalac ima osećaj da je to knjiga-vosak u kojoj se sve razliva, pa i sama priča, dok je jedina čvrsta stvar toplina koja ostaje u srcu. Ako Akiko misli da je „ljubav beskrajna potraga za toplinom“, možemo li očekivati da se njena potraga nastavi, da ćemo čitati  „Ja sam Akiko 2, 3, 4…“?

Možete očekivati knjigu pod nazivom „Podzemaljac“. Priču o dečaku koji puzi kroz život. 

 Autor: Branislava Mićić
Izvor: onamagazin.com