Po knjizi „Ja sam Akiko“ Stefana Tićmija uskoro i crtani film. Stefan Mitić, skroman i šarmantan pisac, autor je i knjige „Uvatile me lutke“ koja je poznata po tome što je prevedena na znakovni jezik. Na čemu Tićmi sada radi i šta nas od njega očekuje?
Dokle se stalo sa snimanjem crtanog filma i kad će moći da se vidi?
U obrazloženju Filmskog centra Srbije stoji da film ima potencijal da odlično komunicira sa najmađom publikom i da se na originalan način bavi temama slobode mišljenja, razvoja kreativnosti i problemima u obrazovanju kroz priču o devojčici Akiko koja uspeva da na času likovnog svojim crtežom i stavom razbije školske stereotipove; sve je još u početnoj fazi, dug je proces, čim dobijem konkretnije informacije iz produkcije – javljam. Inače, produkcija je To Blink Animation iz Beograda, režiju potpisuje Damir Romanov, dok će art direkciju voditi Sonja Paunović i Nikola Stepković. Jedva čekam(o) malu Akiko na velikom platnu.
U Leskovačkoj knjižari „Stošić“ kažu da je Akiko najprodavanija knjiga u poslednjih godinu dana, kakve emocije imaš povodom toga?
Zaista me raduje taj podatak. Godinu dana radio sam u toj knjižari i za to mesto me vezuju lepa sećanja i rado svraćam tamo. U tom periodu posmatrao sam kako Leskovac izjutra otvara oči: oko po oko, lokal po lokal, roletnu po roletnu, dok se magla i dim raspaljenih skara mešaju u vazduhu, sećam se čoveka u crnom koji je stalno tražio „Sindbada moreplovca“. „Je l’ imate Sindbada?“ „Nemamo“, sutra opet: „Je l’ imate Sindbada?“ „Nemamo“, i tako, kuvao sam kafe, prodavao knjige, pisao usput i čekao produženi vikend sa mlekom ili što kaže Georgi Gospodinov: „Bio sam zalepljen na prozoru, brojao sam noge koje su prolazile i izmišljao sam ljude na njima“.
Čini mi se da si jako skroman i da je teško od tebe izvući koliki je ustvari tvoj uspeh, jesi li se nadao tome kada si odlučio da pišeš?
Gotovo sam siguran da sam se nesvesno zaljubio u pisanje u istom momentu kad i u jednu devojčicu iz razreda, neki drugi, treći razred, razmenjivali smo papiriće, nosio sam te magične škrabotine kući, nosio ih kao amajliju, skrivao, kao blago, vraćao se u školsku klupu po još i još i to su ti trenuci kada te reči opkole, kad upadneš u zamku i nema nazad: sve(t) postane metafora. Nisam se nadao, sve vreme samo opažam i zapisujem. Igram se. To neće da traje večno, taj kanister inspiracije. I uvek me trgne informacija da je „Akiko“ do sada štampana u 16000 primeraka, 16000 kao Leskovac.
Zašto baš knjige za decu, odakle je došla ta inspiracija?
Iz želje da se na nekakav naivan način sagledavaju ozbiljne životine situacije ili da se sitnice, banalnosti uzdignu do božanstva. Literatura daje divne mogućnosti. Trudim se da obraćam pažnju na psihilošku pozadinu svega što napišem. Zanimljivo je, recimo, da su mi se javili roditelji koji imaju decu sa autizmom što me je podstaklo da sa defektolozima pokušamo da sagledamo knjigu iz tog ugla: da li je Akiko autentična ili autistična i čega sve tu ima kada promenimo ugao gledanja. U Novom Sadu sam u organizaciji Udruženja učitelja Novog Sada imao tribinu i nakon druženja mi se javila majka dečaka koji je bio na događaju da mi zahvali što se njen sin nekako posle tog susreta otvorio, raspričao, da ga je susret podstakao, da se raduje. To su nesumnjivo lepe stvari.
Često si na promocijama, kako reaguje publika na tebe, šta deca kažu?
U poslednjih nekoliko meseci obišao sam preko dvadeset gradova, nastupao sam po bibliotekama, parkovinma, kafićima, obišao sam sve veće festivale za decu, raduju me ti susreti, od tribina gde razgovaramo o literaturi, stvaranju, odrastanju preko radionica na kojima kuvamo i pravimo reči od papira, do poseta školama… Izdvojio bih Ingu sa Zmajevih dečjih igara u Novom Sadu i Mašu sa Medijana festivala u Nišu. To su dve divne devojčice. Deca kažu: „AKIKO DLAKAV SI“. „Izgledaš kao da jedeš nevidljivi sladoled.“ „Pa ti uopšte ne ličiš na pisca“, itd.
Znam da si pisao scenario za Dečje beogradsko proleće, kako je došlo do te saradnje, otkrij nam detalje?
Leontina me je u ime Dečjeg kulturnog centra pozvala i rekla da je prošle godine gospodin Ršum radio scenario, a da bi joj/im ove godine bilo drago da se ja pojavim i oprobam u toj ulozi, to je za mene bio izazov i veliko zadovoljstvo. Sjajni Trifun je oživeo moje reči, oživeo je Spavarotija, dečaka koji hrče u tenoru, dečaka koji se hrani obalama pa zato ima pesak u glasu, dečaka koji žvaće limun kako bi ojačao svoj limunitet, dečaka, dečaka, dečaka. I tako. Bila je to vrlo zanimljiva saradnja. Nešto slično tome, nešto lepo, biće 19. juna u Narodnom pozorištu u Leskovcu kada nastupa dečji hor Zvezdice. Lazar Tomić i ja malo pripomažemo u organizaciji, nadam se da će sve ispasti kako treba. Zahvaljujemo Jeleni Cvetković na pozivu.
Pišeš li sada nešto, kad možemo da očekujemo novu knjigu?
Uh, pojma nemam. Ne žurim. Ja sam Akiko i često pojma nemam. Nema još ni godinu dana od izlaska Akiko, a krčkaju se već duže vreme dva rukopisa… Traduki, Marija Todorova iz Hong Konga i Elena Prendžova su se spojili i uskoro treba da „Ja sam Akiko“ postane „Јас сум Акико“, ako me razumete šo zboruvam.
Gde ćeš biti za Noć knjige?
11. juna sam u Trsteniku, 12. u Pirotu, a 14. za Noć knjige u LKC-u (+ Tode Nikoletić) i potpisivaću u novootvorenoj knjižari Lagune, 15. na Šumadija Sajmu u Kragujevcu, u julu sam sa Dejanom Aleksićem na Kotorskom festivalu. A onda sledi predah.
Šta preporučuješ za čitanje?
Tarjej Vesos – „Ptice“, Margarita Karapanu – „Kasandra i Vuk“, Igor Kolarov – „Kuća hiljadu maski“, Georgi Gospodinov – „Sva naša tela“, Mensur Ćatić – „Ako te mačka vidi golog“.
Ko je tićMi privatno?
Pije surutku svako veče i svako jutro.
Epilog: Odma’ drukšo.
Autor: Nataša Đorđević
Izvor: stav.life