Stefan Marković: Pokojnici su najmnogoljudniji u ovoj državi, pa bi trebalo da se čuje i njihov glas

Pesimisti umeju da kažu da ne vredi živeti. Međutim, postoje i oni koji smatraju da, ako se uzmu u obzir uslovi, ne vredi ni umreti. Stoga kategorički odbijaju da budu sahranjeni i postaju deo zagrobne zajednice. Takav je i Petar Petrović zvani Puška, glumac Narodnog pozorišta i glavni junak romana Stefana Markovića – „Pokojnik drugog reda“.



Stefan Marković ima veliko pisačko – mada je bolje reći stvaralačko – iskustvo. Radi kao novinar Centra za istraživačko novinarstvo Srbije, a pre dolaska u Beograd bio je član redakcije niških Južnih vesti. Pisao je i za VICE, objavljivao prozu u književnim časopisima Polja, Gradina i Treš, u dnevnom listu Politika, kao i u Nedeljniku, i prevodio stripove. Pod pseudonimom Solow 2013. godine objavio je rep album „Audio Cirkus“.

„Pokojnik drugog reda“ je Stefanov prvi roman. A sudeći prema prvim reakcijama čitalaca i njegovih kolega iz izdavačke kuće Laguna, u pitanju je dobar prvi roman. Poput superheroja koje je prevodio, Stefan se u proznom prvencu našao na strani potlačenih, i to onih čiji se glas ne čuje – pokojnika.

Sa Stefanom smo razgovarali o pisanju, književnim uzorima, neizostavnom bolu u leđima, odnosu prema živima i, naravno, mrtvima.

Za početak da raščistimo jednu stvar: da li je glavni lik Petar Petrović zombi? Može li da se klasifikuje kao zombi?

I da i ne. Petar Petrović je naprosto odlučio da ne bude sahranjen. Dakle, nije zombi u onom smislu kakve viđamo u Walking Deadu, Romerovim filmovima ili u Dilanu Dogu. Njegovo ustajanje iz groba nema veze ni sa kakvim virusima i zarazama i ne napada ljude (baš naprotiv, on se povlači pred drugima). Sa druge strane, on je ona vrsta zombija koju srećemo po gradskom prevozu, na ulici dok jure sa uplatnicama u rukama da završe neku birokratsku peripetiju, ispred šaltera javnih institucija. On nije produkt nekakvog eksperimenta, već posledica društva u kom živimo.

Petar Petrović se često koristi kada želimo da opišemo nekoga ko bi mogao da bude bilo ko. Međutim, poznajem jednog pravog Petra Petrovića, i taj čovek je sve, samo ne običan i neupadljiv. Kakav je Petar Petrović zvani Puška iz tvog romana?

Poigrao sam se sa onom latinskom izrekom nomen est omen, odnosno, ime je znak. Petar Petrović je srpska varijanta za Džon Dou, dakle za random osobu čiji je identitet nepoznat. To ime se, recimo, koristi i kao primer kako se popunjavaju uplatnice (koliko samo ovo olakšava posao tvom drugaru). Junak ovog romana nosi jedno sasvim obično ime, neupadljivo i proizvoljno i upravo je takav i sam junak – neupadljiv i običan. Iako je po zanimanju glumac – što je na neki način javna i prestižna profesija – on je uvek negde skrajnut.

On je sredovečni hipohondar koji ima prenapornu ženu koja poštuje sve narodne i društvene običaje, sina pred kojim nema nekakav autoritet, višedecenijsko radno iskustvo u pozorištu, gde za sve to vreme radi na ugovoru, kao honorarni saradnik, povišeni krvni pritisak i hronični bol u leđima. Petar ima i nadimak Puška. I to zbog nesrećnog angažmana u pozorištu gde čitavog života ima samo jedan zadatak – da ispaljuje ćorke iz pozorišne rekvizite. Upravo je neko ko ispaljuje ćorke i u drugim životnim sferama.

Kada ga na samom početku romana opisuješ, navodiš da „taj ne bi mrdnuo ni da je živ, samo da ne ulazi u kavgu“. Ipak, Petar Petrović ubrzo preduzima neke, reklo bi se, radikalne korake. Da li je shvatio da je protraćio život, pa ne želi da protraći i smrt?

Tako je. Zapravo, kada sam krenuo sa razrađivanjem romana, imao sam prvu rečenicu koja je ostala do kraja, a u kojoj se ističe (gle ironije) upravo da je Petar Petrović Puška baš u smrti doneo najvažniju životnu odluku – da ne bude pokopan. Ceo zaplet se suštinski i vrti oko toga – kako je jedan običan čovek, koji se nikada nije borio ni za šta, rešio da uzme stvar u svoje ruke i ne traći više svoj život, u ovom slučaju smrt.

Kada (spojler, mada ovo stoji na poleđini knjige, tako da i nije baš) Petar Petrović ustane iz groba, isprva ga niko ne primećuje. A kada ga primete, niko nije zgrožen, niti uplašen, ali su svi iznenađeni, neki čak i besni i samo žele da se Petar vrati u grob i da završe s tim. Koliko ova scena govori o našem odnosu prema mrtvima? Ili prema živima?

Više govori o našem odnosu prema živima, naravno. Pre svega, živimo u vremenu kada više ništa ne može da nas iznenadi; u vremenu ravnodušnosti. Tako i junake ovog romana uopšte ne pogodi, niti prenerazi sam čin ustajanja Puške iz groba, već to što se drznuo da uradi nešto tako sramotno. Jer red je da budeš sahranjen na sopstvenoj sahrani, kao što je red da duvaš svećice kada slaviš rođendan. Društvene norme moraju da se poštuju!

Ima taj deo u knjizi kada Petar Petrović priča kako je zamišljao da će njegova sahrana izgledati, dok je prava sahrana bila ništa nalik toj iz njegove glave. Često sam hvatao sebe kako razmišljam o sopstvenoj sahrani, biram muziku, nadgrobni natpis i mislio sam da ljudi ne rade to često. Da li nam je zaista važno na koji način ćemo da „odemo“ s ovog sveta?

Mislim da je u prirodi čoveka da razmišlja o smrti, koja je suštinski jedina istinska misterija i nedokučiva stvar. Jer kako je moguće da danas plaćaš račune, piješ u kafani i pričaš stoput ispričanu priču o tome kako je sve poskupelo i onda se jednog dana „probudiš“ mrtav i nema te. A kad već razmišljamo o smrti, kako da ne promislimo i o „poslednjoj zabavi“, odnosno sahrani, pa i onome šta dolazi posle – ko će nas pamtiti, a ko zaboraviti. Ima onaj sjajan citat iz Kovačevićevog „Sabirnog centra“: „Na groblju, svako od nas počinje svoj drugi život iz početka: prvi dan, prva nedelja, šest nedelja, šest meseci, prva godina, druga, deset godina, dvadeset… a onda, polako, počinjemo da umiremo po drugi put – u sećanjima. E tad počinje naša beskonačna i večna smrt.“



Jedan od citata koji, čini mi se, lepo sumira suštinu romana glasi: „Pokojnici su najmnogoljudniji u ovoj državi, pa bi trebalo da se čuje i njihov glas.“ Hajde da u stilu onih ŠBBKBB tekstova zamislimo kako bi Srbija izgledala kada bi se pokojnici pitali nešto. Mada neki već imaju i pravo glasa, možda je to i prvi korak?

Država bi bila ista kao i sada – liči na groblje.

Petar Petrović, između ostalog, ustaje iz groba zbog bola u leđima i neudobnosti. Kao neko ko već ima slične probleme, moram da pitam da li je to metafora ili sve novinare sa hroničnim bolom u leđima očekuje ista sudbina.

Pa zapravo – da, kako i sam patim od hroničnog bola u leđima (koji je bio veoma intenzivan u trenutku dok sam pisao roman), rešio sam da to ubacim u priču. Jer je, razumećeš me, toliko nepodnošljivo da bi, verujem, nateralo čoveka da ustane i iz groba.

Koliko ti je novinarsko iskustvo pomoglo u pisanju romana?

Veoma. Najpre, zahvaljujući novinarstvu pišem brže, a rečenice su mi kraće i gledam da izbacim sve što je suvišno i što bi samo opterećivalo priču. I kasnije, u radu sa urednicom, takođe mi je veoma pomoglo – jer sam navikao da radim sa urednicima, pa sam bio lišen svakog vida sujete.

Sa druge strane, pomoglo mi je i iskustveno – jer je u „Pokojniku drugog reda“ čitav jedan narativni luk posvećen novinarki Nedi Srdić koja treba da obradi temu pokojnika koji je odbio da bude sahranjen. Njeno razmišljanje, postupci i, uopšte, funkcionisanje medijske mašinerije ne bih mogao da opišem bez iskustva u ovoj profesiji.

A opet, ima onoga što je rekao Hemingvej, da je novinarstvo jako loše za pisce jer ih veliki broj informacija koje su nužni da procesuiraju svakodnevno, tera i da brzo zaboravljaju. A za pisca je od najveće važnosti da pamti stvari kako bi mogao kasnije da piše o njima. Bojim se da se ne probudim jednog dana i kažem: „Hej, ja više ništa ne znam… hajde da pišem ni o čemu“ (eto jedne dobre ideje).

U romanu, Voja, urednik prorežimske televizije, traži od Nede da uradi prilog o živom mrtvacu. I sam si prošao kroz različite medije, pa da li možeš da se setiš neke jednako bizarne priče koju su ti urednici dodelili?

Iha, bilo je pregršt apsurdnih situacija i novinarskih zadataka. Štaviše, moj prvi terenski rad podrazumevao je uzimanje izjave od direktorke ustanove za psihijatrijske slučajeve. Do nje su me odvezli sanitetom. Mislio sam da će me tamo i zadržati (eto još jedne zanimljive teme koja bi mogla da se razradi za neku novelu).

Rekao si da si „Pokojnika drugog reda“ isprva zamislio kao predstavu, ali je ta ideja otpala, pa si napisao roman. Međutim, dok čitam roman, skroz mogu da ga zamislim i kao predstavu. Da li će možda doći do obrnutog procesa, adaptacije romana u predstavu?

Uh, to veoma malo (ili nimalo) zavisi od mene. Ja bih, naravno, voleo to, jer sam roman govori, na neki način, pozorišnim jezikom, a jedan od najvećih uzora (iako će ovde ljudi prepoznati najviše Nušića, Domanovića i Kovačevića) mi je, zapravo, bio francuski komediograf rumunskog porekla Ežen Jonesko. Prosto sam želeo da poetiku teatra apsurda na neki način prenesem kroz roman. Tako da da – voleo bih da se to dramatizuje ili, čak, ekranizuje. Dotad će čitaoci morati da se zadovolje samo romanom; pa ko pukovnik, ko pokojnik.

Izabrao si da se izraziš kroz satiru i kažeš da kroz humor može da se ispriča veoma ozbiljna i sumorna priča. Kakav je odnos humora i ozbiljnosti u ovom romanu? Zapravo, hoćemo li se više smejati ili plakati dok čitamo? Dobiti dodatnu životnu energiju ili želju da se ubijemo?

Ubićete se od smeha. Sad bez šale – mislim da je satira najbolji način da se ispriča ozbiljna priča. Već sam rekao da čitaoci mnogo lakše progutaju ozbiljnu priču koja je ukrašena humorom. Samo uvek postoji opasnost da se zagrcnu.

Autor: Uroš Dimitrijević
Izvor: oblakoder.org.rs