Šta sve odrasli mogu da nauče iz knjiga za mlade

Iako je književnost za mlade (YA) prisutna još odavno, trend čitanja ovih naslova među odraslima je relativno novijeg datuma. Pa ipak, kako to biva sa svakim kulturološkim fenomenom koji poprimi masivne razmere, odmah se pojave i „inkvizitori kulture“ koji to osuđuju i na društvenim mrežama šire predrasude prema svemu što izlazi iz okvira onoga što oni smatraju ispravnim.



Jedan primer je Harold Blum koji je, odmah nakon što je objavljen roman „Hari Poter i vatreni pehar“, objavio oštar tekst protiv mladog čarobnjaka u listu Vol Strit Džurnal, u kome je izrazio bojazan da će to delo postati klasik iako mu nedostaje književna vrednost i prepun je klišea i opštih mesta. Nakon toga, Rut Grejam je 2012. godine napisala svoju kritiku za list Slejt i izjavila kako odrasli koji čitaju tinejdž romane treba da se stide. „Čitajte šta god želite, ali treba da vas je sramota ako je roman koji čitate prvenstveno namenjen deci“, napisala je autoritativno, ostrvivši se prvenstveno na roman „Eleonora i Park“ Rejnbou Rauel i „Krive su zvezde“ Džona Grina. Novinarka Nataša Vargas Kuper se u istom stilu nadovezala svojom osudom najpoznatijeg romana Džona Grina. Samo jednom rečenicom je iskazala svoj stav prema čitavom tinejdž žanru: „Mnogi aspekti naše kulture su prepušteni nestručnim rukama adolescenata i njihovom čudnom ukusu; odbijam da im dopustim da biraju još i šta ću da čitam“.

Sva ova mišljenja imaju istu osnovu: odbaciti mišljenje mladih samo zbog toga što su mladi. Ovakav način razmišljanja je možda star koliko i čovečanstvo – prve pokude upućene mladima mogu se videti još kod Hesioda ili Sokrata – i predstavlja mešavinu nostalgije za prošlim vremenima i nesigurnosti u vezi sa budućnošću u društvu koje se menja sve brže iz dana u dan. Treba mu još dodati i ograničen stav da je celokupna tinejdž književnosti loša, što uglavnom zastupaju oni koji nisu pročitali nijedno delo iz ovog žanra i smatraju da su njegovi glavni predstavnici „Sumrak“ saga i slični naslovi. Zbog toga se ova vrsta književnosti smatra nedostojnom prefinjenog čitalačkog nepca odraslih ljudi. Međutim, književnost za mlade ne zaslužuje ništa manje naše vreme, pažnju i kritičku analizu samo zato što govori o adolescentima i namenjena je njima.

Za početak, treba citirati odgovor Džona Vornera na kritiku koju je napisala Vargas Kuper: „Onog trenutka kada krtičari odluče da zatvore vrata i sve nas zarobe u svojoj tvrđavi tema za odrasle, prestaju da budu osobe čije reči vredi slušati“.

Vornerov komentar se odnosi na sve one kritičare koji smatraju da promovišu pravu književnost time što navode čitaoca da oseća grižu savesti zbog onoga u čemu uživa. Problem leži u tome što su za mnoge odrasle čitaoce tinejdž knjige tajna poslastica koju kriju i zbog koje se stide, kada, kao što smo već rekli, nije sramota čitati knjige iz ovog žanra. Staviti čitav tinejdž žanr u isti koš podjednako je besmisleno kao i reći da su svi francuski romani isti ili da se trileri međusobno ne razlikuju. Istina je da u ovom žanru ima mnogo loših knjiga, ali ima ih i odličnih. Samo treba pratiti razvoj žanra da bi se to uočilo.

Dakle, šta može odrasli čitalac da nauči iz knjiga za mlade? U članku napisanom za list Valčer Džen Dol govori o nostalgiji kao ključnom elementu. Ali, iako ovo jeste važan činilac, ne možemo svesti interesovanje za ovu vrstu književnosti samo na način da se povrati mladost koja je prošla. Mora da postoji nešto više. Jedno od glavnih obeležja književnosti je mogućnost da nam prenese iskustva koja se razlikuju od naših, da uz nju možemo da proživimo različite žvote, stavimo se u tuđu kožu, da se uživimo u likove koji žive u različitim epohama, stranim zemljama, pripadaju nekoj drugoj rasi, društvenom staležu i naravno, drugoj starosnoj dobi. Svaki put kada odrasli čitalac uzme knjigu za mlade, time proširuje svoje vidike. I naravno, vrednost ove književnosti ne leži samo u tome što odraslima predstavlja prozor u svet adolescenata.

Jedna od najvažnijh odlika svakog romana je razvoj likova, i tinejdž književnost se najčešće usredsređuje baš na te promene koje su često i dramatične. Logično je, imajući u vidu da je pubertet doba u kome doživljavamo najviše naglih promena, burne emotivne reakcije, otkrivamo svet i svoje mesto u njemu. Ali ove promene ne prestaju nakon puberteta; one nas prate tokom čitavog života. Istina je da su te promene možda blaže i suptilnije, ali bilo bi naivno smatrati da pubertet preležimo kao običnu prehladu, a posle njega postanemo imuni na promene i otporni, poput stene, na uticaje spoljne sredine.

Kao odrasli ljudi možda smatramo da smo prerasli književnost za mlade i da iz nje ne možemo saznati ništa što već nismo naučili kao adolescenti. Ali ako smo nešto naučili u mladosti, ne znači da ne treba da obnavljamo gradivo i učimo ga iznova tokom života. Čitajući knjževnost za mlade možemo da se prisetimo tih osnovnih životnih istina, ponovo ih usvojimo i konačno, možemo da uvidimo sve promene koje smo prošli i na taj način premostimo razlike između osobe koje smo bili, one koje jesmo i one koje bismo mogli biti.

Autor: Alehandro Gamero
Izvor: lapiedradesisifo.com
Prevod: Sonja Laštro