Šta se desilo sa Fredovicom? Margaret Atvud nam u nastavku nudi odgovore na mnoga pitanja

Jedan od najneizvesnijih krajeva u svetu književnosti imala je „Sluškinjina priča“ sa podrugljivom poslednjom rečenicom: „Ima li pitanja?“

I te kako ih je bilo. Margaret Atvud ih je čula sva. Objavila je svoj revolucionarni roman 1985. godine i posmatrala kako se knjiga pretvara u klasik – kao i u film, operu, balet, nagrađivanu televizijsku seriju, a bio je i odskočna daska za ceo podžanr feminističkih distopijskih romana.

Smešten u totalitarni režim bliske budućnosti u Novoj Engleskoj, roman „Sluškinjina priča“ nam pripoveda Fredovica, žena prinuđena da živi kao konkubina. Njena užasavajuća priča se završava tako što ulazi u kombi za koji ne zna da li je vodi u spas ili propast.

Šta se desilo sa Fredovicom? Decenijama je Atvudova odbijala da kaže. Čitaoci su se pomirili sa tim neznanjem, mada su neki mogli da se uteše nastavkom Fredovičine priče prikazane u televizijskoj adaptaciji.

A onda je eksplodirala književna bomba: novembra 2018. Margaret Atvud je najavila da će objaviti nastavak svog kultnog romana. „Svedočanstva“ nastavljaju priču 15 godina nakon dešavanja u „Sluškinjinoj priči“ i donose nam priče tri žene iz Galada.

Naravno da nećemo odavati nikakve detalje o romanu. Umesto toga je urednica Gudridsa Hejli Igaraši razgovarala sa Atvudovom o tome kako su sadašnji događaji inspirisali njen povratak u Galad, zašto je piscima serije rekla da ne ubiju tetku Lidiju i šta je, uprkos nadimku „Proročica distopije“, čini optimističnom po pitanju budućnosti.

Sve vezano za „Svedočanstva“ se držalo u tajnosti – sa dobrim razlogom!

Ljudi su bukvalno pokušavali da kidnapuju roman.

„Sluškinjina priča“ se završava čuvenim pitanjem. Da li ste tada imali ikakvu ideju o tome da ćete jednog dana želeti da se vratite ovoj priči?

Ne, nisam. I tokom godina su mi ljudi govorili: „Hoćeš li napisati nastavak? Molim te, napiši nastavak!“ I uvek sam odbijala jer je nastavak, i za njih i za mene, značio nastavljanje priče Fredovičinim glasom. To nisam bila sposobna da uradim i rekla sam da neću.

Ali kako je vreme prolazilo i svet se kretao sve više ka Galadu, a ne dalje od njega, videla sam da postoje različiti načini da se pristupi priči, o tome kako je Galad propao. Ili kako je počeo da propada jer iz „Sluškinjine priče“ znamo da je imao svoj kraj. Samo nismo znali kako je do toga došlo.

Kada ste počeli da radite na „Svedočanstvima“?

Postoji mnogo ispisanih stranica i beleški iz moje faze kreativnog razmišljanja, ali nažalost nisam ih obeležavala datumima. Rekla bih da su iz 2015. i 2016. godine. Do 2017. su sve ideje bile tu i u februaru te godine sam izdavaču poslala pola stranice i rekla o čemu će biti reč u knjizi.

Želim da vam čestitam na Bukerovoj nagradi. Sudije su roman opisale kao „zastrašujući i uzbudljiv“.

(smeh) Prihvatam to! Da su rekli da je „uspavljujući i umirujući“, ne bih baš bila zadovoljna.

Kako vam taj opis deluje u odnosu na samo iskustvo pisanja romana?

Otprilike isto. (smeh) Bilo je užasavajuće i uzbudljivo pre svega jer ko zna šta će se sledeće desiti? Mislim, ne samo u knjizi nego i u mom životu. Bio je to pravi ringišpil osećanja.

Recite nam nešto o svojim junakinjama i njihovom mestu u Galadu.

Jedna pripada drugoj generaciji ljudi koji su odrasli u totalitarnom režimu. Prva generacija su osnivači i opsednuti su uglavnom uništenjem starih verovanja ili ekstremnom željom za vlašću. Ali šta je sa njihovom decom? Kada su se strukture totalitarizma uspostavile, kako se mladi ljudi snalaze u svemu tome?

A tu su i tetke, žene koje imaju moć nad drugim ženama. Kako ljudi u ovakvim sistemima dolaze do pozicija?

Čitajući „Svedočanstva“ ostajemo zaprepašćeni pogledom tih žena na sluškinje.

To je zato što ih one ne poznaju, nemaju lični odnos sa njima. Sluškinje su za te mlade žene nešto poput svetih čudovišta. Tako bi to bilo. Tako je i bilo. Ako imate povlašćen položaj u hijerarhiji, želite da ga zadržite, a ne da rizikujete pomažući ljudima koji nisu na tom nivou.

Njujorker vas je nazvao „Proročicom distopije“ što zapravo zvuči mračno. Da li gajite tračak optimizma kada je budućnost u pitanju?

Poprilično sam optimistična po pitanju dece mlađe od 18 godina danas. Ne sede i ne čekaju, oni su ta deca na protestima protiv zagađenja. Znaju da smo u ozbiljnom problemu i shvataju to ozbiljno. Takođe teraju i političare da to shvate ozbiljno. Jer možda danas ne mogu da glasaju na izborima, ali će moći kroz koju godinu.

Čak i mladi republikanci govore starijima: „Izađite iz ljušture!“ Jer glasači su sada zabrinuti. Sva propaganda koju su političari koristili tokom devedesetih je možda imala privremenog efekta, ali danas kada Arktik gori i veliki delovi Amerike su poplavljeni, ljudi žele da se na stvari gleda ozbiljno.

Da li je Huluova adaptacija „Sluškinjine priče“ uticala na priču u „Svedočanstvima“?

Pisali su drugu i treću sezonu dok sam ja pisala roman. Radili smo gotovo kao tandem. Rekla sam Brusu Mileru koji vodi seriju: „Ne smete da ubijete tetku Lidiju. Sklanjajte ruke sa nje! Ona mora da preživi.“ Odgovorio mi je da nije ni planirao da je ubije. (smeh)

Oni su veoma posvećen tim i pratili su osnovno pravilo: ništa ne ulazi u seriju ako nema svoj pandan u stvarnoj ljudskoj istoriji. Zato su mnogo istraživali. U seriji, Fredovica hoda po tankoj žici i sigurna sam da bi je Hitler do sada već ubio. Ali našla je nekoliko saveznika i uspela da preživi.

Pojavili ste se u jednoj sceni prve sezone. Kakva su vam iskustva sa snimanja?

Bilo je uzbudljivo posmatrati probe za tu scenu. Možete da vidite koliko veliku razliku naprave male promene. Na televiziji je sve vidljivo, sve se primeti. Samo drugačiji izraz lica ili pokret mogu u potpunosti da promene značenje scene.

Jedna od najfascinantnijih stvari kod vas je što ste nezasito znatiželjni. Šta vam trenutno okupira interesovanje?

Nekoliko stvari. Pre svega, razgovori koji se vode. I napredak pokreta „Equality now“ i „#MeToo“. Takođe i različite tehnologije. Veoma me oduševljava – pa sam i investirala u nju – kompanija „Recompose“ („Iznova sastaviti“) koja pretvara vaše mrtvo telo u đubrivo. Ne koriste se fosilna goriva. Mislim da su veoma zanimljivi, nalaze se u Sijetlu. Počeli su sa radom kao „Urban Death Project“ („Projekat urbane smrti“) i odmah su mi privukli pažnju. Promenili su ime kasnije kako bi delovali pristupačnije korisnicima.

Padate li u iskušenje da se vratite nekom od svetova iz vaših prethodnih romana?

Nikada ne spekulišem šta bih mogla da uradim u budućnosti jer kada sam to u početku radila, grešila sam. A onda ljudi kažu: „Rekla si da ćeš to napisati. Zašto nisi?“ Kažem im da jednostavno nije funkcionisalo, a njih onda zanima zašto nije i to je zečja rupa u koju lako mogu da upadnem. Veoma često ne znate zašto nešto ne funkcioniše, samo možete da osetite. I u tom trenutku rukopis odlažete u fioku.

Stiven King je nedavno ponovo objavio svoju knjigu „O pisanju: beleške o zanatu“ gde govori gotovo istu stvar. Nekada jednostavno ne funkcioniše. To su vrlo osetljive stvari.

U novom uvodu za „Sluškinjinu priču“ koji ste napisali 2017. godine govorite o „dragom čitaocu“ za koga svaki autor piše. Rekli ste da će mnogi od ovih čitalaca postati pisci jednog dana i da je to posebno važno danas, u ovim vremenima.

Da, važno je. Ti pisci moraju da shvate svoje poglede na svet, da shvate kakvu knjigu žele da napišu. Postoji danas cela generacija žena koje pišu o distopijama i ponekad mi kažu: „Čitala sam ’Sluškinjinu priču’ u srednjoj školi.“ (smeh) A šta sam ja čitala u srednjoj školi? „1984“ koja je imala veliki uticaj na mene, kao i „Farenhajt 451“ i slične knjige.

Mislim da na nas mnogo utiče štivo koje čitamo u srednjoj školi. Ali je potrebno neko vreme da se steknu veštine i sposobnost da se stvori sopstveno delo.

Koji savet u pisanju biste dali mlađoj verziji sebe?

Nauči da kucaš! (smeh) To bi mi uštedelo mnogo vremena, ali naravno da nisam nikada naučila.

Takođe bih sebi rekla: potrudi se da ti rukopis bude čitljiviji kako bi drugi ljudi mogli da ga otkucaju. I za to je prekasno!

Ponekad piscima savetujem da rade vežbe za leđa jer će se u suprotnom pogrbiti nad tastaturom. I boleće ih vrat.

Izvor: goodreads.com
Prevod: Dragan Matković
Foto: ActuaLitté