Šta planine pamte: intervju sa Paolom Konjetijem

Postoji tajna koju svaka osoba koja je odrasla na planini nosi sa sobom – bez vrhova, horizont nikada neće biti horizont. Čak i oni poput mene, koji su napustili planine i otišli na drugu stranu sveta, ne mogu ništa učiniti a da ne misle da je nova linija u koju zure – bilo da ona leži ravno ili se podiže do vrhova i nebodera – zapravo samo najdalja tačka koju njihove oči mogu videti i nije zasigurno pravi horizont, koji ne može postojati bez stenovitih vrhova. Trebalo mi je trideset godina da odem i samo nekoliko sati da razumem ovu istinu: planine vas tiho prate gde god da krenete.


 
Znam to kao i likovi u romanu „Osam planina“ za koji je milanski pisac Paolo Konjeti osvojio nagradu Strega – najvažniju italijansku književnu nagradu i nagradu Medicis za stranu knjigu u Francuskoj, a objavljen je u 40 zemalja.
 
U najširem smislu, „Osam planina“ je priča o muškarcima i planinama. Mnogo stvari se dešava likovima, uključujući stvari koje se dešavaju izvan stranica knjige u pregibima života koje ne vidimo. Tu su dva roditelja, sin, i tajna koju čuva zima u njihovoj prošlosti. Tu je i Val d’Aosta, gde mala porodica Gvasti odlazi u potragu za novim planinama želeći da pobegne od starih, jer zapad nije tu geografski pojam, već  Zapad uopšte.
 
Tu su i blagodeti koje Val d’Aosta nudi – tu Pjetro pronalazi njegovu planinu, onu koja će postati njegov centar i koja će učiniti da sve ostale – čak i Himalaji, gde će otići dosta kasnije – izgledaju male u poređenju sa njom. On tu ostvaruje kontakt sa svojim ocem, koji se stalno obračunava sa životom i svetom kada je u Milanu, a smirenje nalazi samo kada je u planinama, gde otkriva drugu stranu sebe i vaspitava svog sina dok prelaze grebene i glečere. On pronalazi i Bruna, malog pastira sa senzibilitetom odrasle osobe. Bruno će postati doživotni prijatelj Pjetru – i, u određenom smislu, ljubav njegovog života, brat, njegov odraz i suprotnost.
 
Svaki planinar zna da sve doline imaju dva lica. U slučaju Bruna i Pjetra, u Val d’Aosti, dve strane su poznate kao adret i enver (adret je termin za planinski nagib koji se pretežno koristi na Alpima, i koji dobija preko dana veću količinu svetlosti i toplote od sunca). Svaki planinar zna da to važi i za ljudski karakter: postoje adret ljudi i enver ljudi, i svaki adret ima svoj enver. I ako si dovoljno srećan da pronađeš svoju suprotnost, bilo bi mudro držati je se čvrsto.
 
Ovo je priča koja pulsira životom. Jedna od njih koja će ostati uz svakoga ko ima sposobnost da prepozna i ceni njenu svetlost. 
 
Ovo je prvi roman Paola Konjetija i njegova osma knjiga, uz tri knjige sabranih priča („Priručnik za uspešne devojke“, „Nešto malo se sprema da eksplodira“, i „Sofija se stalno oblači u crno“) dve knjige o Njujorku („Njujork je prozor bez zavesa“ i „Sve moje molitve gledaju ka zapadu“), planinski dnevnik („Divlji dečak“), i knjiga o umetnosti pisanja priča („Pecanje u najdubljim bazenima“).
 
Intervjuisanje prijatelja nije lak zadatak. Od svih intervjua koje sam uradila, ovo je jedan od onih o kojima sam najviše brinula i koji me je najviše uplašio. Nadam se da sam uspela.
 
Počnimo pitanjem koje je očigledno ali i neophodno: odakle je potekla ideja za ovu knjigu?

Osnovna ideja bila je da ispričam priču o planinama kao mestu vaspitavanja. Tako je bilo u mom slučaju i mnogim drugim, i izgledalo mi je da je ovakva priča nedostajala u našoj literaturi. Moj otac, naši očevi, vodili su nas u planine iz grada sa idejom da je to najbolji način da nas vaspitaju da postanemo muškarci i nauče nas osnovnim vrednostima. Meni se to činilo kao moćna ideja sa narativne tačke gledišta, i iznad svega, to je bila lična priča koju sam hitno morao da napišem.
 
To je takođe i priča o velikom prijateljstvu. Da li ti imaš takvog prijatelja?
 
Da, moj planinski prijatelj Bruno je inspirisan njim. Druga stvar koja misteriozno nedostaje u svetskoj literaturi je muško prijateljstvo. (Mogu se setiti svega nekoliko knjiga sa tom temom). Mislim na prijateljstvo između dva odrasla muškarca, ne adolescenata ili ljudi koji ispijaju piće zajedno, već o odnosu zasnovanom na odanosti, razumevanju, privrženosti, i osećaju da vas ta druga osoba dobro zna i da je za vas utočište. Verujem da je ovo drevno osećanje koje je danas zaboravljeno, i možda baš zato moja priča započinje u planinama – to je nalik tome kao da drveće od 6000 stopa ne može postojati bilo gde drugde.
 
 Ovo nije prvi put da upoznajemo Pjetra. On je dete u ranijoj priči za koju mi deluje da je predak „Osam planina“: Sezona kiša, iz tvoje druge zbirke, „Nešto malo se sprema da eksplodira“. I tvoja treća zbirka, „Sofija se stalno oblači u crno“, tu je Pjetro koji upoznaje Sofiju u Njujorku. U različitim momentima tvog života kao pisca, otvaraš različite „sobe“ Pjetrovog života.

Kako je to vratiti se ovom liku iznova?
 
Da, Sezona kiša je seme ovog romana – dobro si zapazila! (Ta zbirka, iz razloga koje ne razumem, je najmanje čitana od svih mojih knjiga, pa ipak „Sofija se stalno oblači u crno“ i „Osam planina“ su rođene iz nje). Sa Pjetrom je to bilo ovako: shvatio sam da svaki put kad pišem u prvom licu, uvek koristim isti glas, i imam isti lik na umu. Pa sam rekao sebi: šta je poenta izmišljanja različitih imena i života od priče do priče? Izgleda lakše i smislenije da je to uvek on – Pjetro. Bio je u planinama kao dete, u Milanu kao dečak, i, neko vreme, u Njujorku sa Sofijom. Onda se vratio planinama.

On je pratio moj život, manje ili više – to je ono što se zove alter ego.
 
U tvojim delima, pejzaži su podjednako likovi kao i ljudi, i takođe ogledalo unutrašnje prirode likova. Šta nam slike predela govore o osobi?
 
Govore nam kako se osoba oseća u tom trenutku. Ako te pitam šta sada vidiš kroz prozor, siguran sam da ćeš mi kroz tvoju priču reći kako se osećaš. Jer kroz prozor se može videti čovek koji hoda, grupa dece koja se igra, oblaci koji se nakupljaju, tu su sve te stvari istovremeno. Ali tvoje oči gledaju stvari koje lične na tebe, koje te reflektuju. Tako sam morao da napišem priču o ljudima koji nikada ne govore jedni drugima kako se osećaju. Nije da su nesposobni za to ili povučeni, već su bez osećanja dostojanstva koji ja cenim. Pomislio sam: umesto da govorim čitaocima kako se junaci osećaju, govoriću ću im o šumama, nebu, o planinama tog dana, i iz toga će čitaoci razumeti kako se junaci osećaju. Zato su pejzaži toliko zastupljeni, to je bila jedna od ideja u pozadini pisanja ove knjige.
 
Dok je Pjetro dečak, za njega zima postaje „godišnje doba nostalgije“. Kakva je, po tvom mišljenju, veza između pisca i nostalgije?
 
Henri Džejms je rekao da moraš biti u izgnanstvu da bi pisao o svojoj zemlji dobro. To ti daje mogućnost da je posmatraš izdaleka i da ti istovremeno nedostaje. Ukoliko ne pokušamo da iskusimo snažna osećanja o stvarima o kojima pišemo, kako se možemo nadati da će naši čitaoci doživeti isto? Nostalgija je jedno od najmoćnijih osećanja i daje pisanju vatrenost koja joj je potrebna: pišem da bih zadržao sećanja koja bi u suprotnom izgubio, pišem da bih ih spasao od zaborava.
 
U celom tvom opusu, otac je važna figura koja se stalno pojavljuje. Mislim na Roberta, Sofijinog oca, koji je u žiži moje omiljene priče u toj zbirci. Takođe mislim i na Đovanija, Pjetrovog oca. Objasnio si da su obojica inspirisani tvojim ocem (iako se oba lika veoma međusobno razlikuju), i da te je pisanje o ova dva oca osposobilo da bolje razumeš svog. Uzeo si nešto od stvarnosti, preoblikovao, i na kraju nisi samo stvorio neverovatno živu osobu već si i bolje razumeo svoj život i one koji su te inspirisali.
 
Dobro si rekla: pošao sam od svog oca, krenuo sam od svojih čistih i jednostavnih sećanja, i onda je lik oživeo u romanu i postao Đovani, koji je pomalo kao moj otac, a pomalo i nije. Ali kroz pisanje o Đovaniju, činilo mi se da čak i ako nisam dovoljno upoznao svog oca, barem sam mogao da mu kažem kako je to biti njegov sin, i takođe da mu kažem da ga volim. Pisci imaju sreće što mogu da rade ovakve stvari. Drugi ljudi možda neće imati priliku da učine to isto za celog svog života.
 
Izvor: wordswithoutborders.org
Prevod: Ivan Komarov
Foto: Roberto Roberta