Šta Nora Efron misli o tome?

Bila je novinarka New York Posta koji je iznedrio neke od najprestižnijih imena američkog novinarstva, pisce, kolumniste, scenariste; pisala je za Esquire o ženskom pokretu 60-ih i 70-ih godina XX veka pre nego što je iko prepoznao ovu temu, ona mu je dala medijski odjek i utemeljenje u realnosti. Ubrzo je bila enfant terrible novinarskih krugova u svojim dvadesetim. Od 60-ih naovamo bila je kultna ličnost američke popularne kulture, nešto kao Vorhol u novinarstvu, književnosti i filmu. Napisala je čuvene scenarije za filmove „Kad je Hari sreo Sali“, „Besani u Sijetlu“ i „Džuli i Džulija“. Kad je umrla, Majk Nikols je zaplakao i rekao – ko će sad da nam govori šta da radimo? Umrla je od leukemije o kojoj niko sem njene dece ništa nije znao jer ju je skrivala do poslednjeg trenutka. I danas je nenadmašiv autoritet u američkoj kulturi, vizionar kulturnih tokova i trendova, besmrtna i veća od sopstvenog života; otuda, skrivala je da je bolesna ne želevši do poslednjeg trenutka da pokaže slabost. Celoj naciji bio je potreban neko da im kaže šta da rade, i kako. Umrla je na iznenađenje cele Amerike.

Nora Efron potiče iz onog vremena kada je novinarstvo još nešto značilo, imalo svoj integritet i smisao, i čiji su članci, žestoki, dinamični, živi, pratili život ulice i danima potresali čaršije, Njujork, kao i bilo koje mesto pod suncem. Kao scenaristkinja je imala i promašaje, ali kao spisateljica bila je perfektna. Imala je distinktivan glas u tradiciji najboljih američkih pisaca kratkih priča posle kojih svako pomisli: zašto svi ovako ne pišu? O svemu je podrobno razmišljala, o peglanju koliko i nasilju na ulicama. Bila je jedan od onih nesnosnih ljudi koji imaju mišljenje o svemu, čije argumente ne možete da osporite, a koju ne možete ni da ne volite i divite joj se.

Kao scenaristkinja napisala je obožavane američke filmove i ustanovila obrazac lake ali inteligentne romantične komedije. U većini njenih filmova glume Meril Strip i Meg Rajan i odražavaju polet i lepršavu inteligenciju 80-ih, poput filmova Vudija Alena; većinu ovih filmova je i režirala. Pa ipak je ostala upamćena po novinarskom i esejističkom (spisateljskom) radu. Na nedeljnoj bazi decenijama je žigosala sve živo u američkoj javnosti, pokrivala je teme od ženskog pokreta preko političkih afera do svakodnevnih malih stvari koje čine život. O ženskom pokretu pisala je pre nego što je iko prepoznao ovu temu, pisala je o telu, sa humorom i autoironijom.

Roditelji su joj bili scenaristi u Holivudu i njena majka je govorila: everything is copy, sve je materijal za pisanje. Ništa nije izuzeto od strašnog pera jednog mitomana i logoreičnog škrabala. Poput Vorhola, ona je od svakodnevnih artefakata savremene američke kulture i života pisala maestralne i slojevite tekstove. Njen tekst o velikim kuvarima koji su naučili Ameriku da kuva govori kako su kuvarice poput Džulije Čajld postale kohezivni element porodice i zajedničkog provođenja vremena za stolom i ispred televizije.

I feel bad about my neck je zbirka priča i eseja koju Laguna uskoro sprema u svom izdanju, o starenju i perspektivi žene posle 50. godine; vodeća priča pod ovim imenom u kojoj piše da je pravo zlo što ne može da smisli svoj vrat koji je počeo da se skuplja s godinama. Ona kaže: „Mrzim što u poslednje vreme svi pričaju da je sjajno imati neke godine jer sa godinama si mudriji i tako to. Da, danas sam zaista pametnija nego kad sam bila mlađa i znam o čemu se ovde radi: o vratu.“

Humor i iskrenost su je napravili legendom. Izračunala je da ženama na razne On maintenance poslove odlazi 8 sati nedeljno, njoj koja se prosečno sređuje. Piše naširoko o tome kako kad je ušla u menopauzu i počeli su da joj izbijaju crni brkovi da joj je život spasla Ruskinja koja čupa brkove na poseban način, pa pedikir i manikir koji nikad nije želela da radi a onda su preko noći došle Korejke na Menhetn koje to rade za male pare i postalo je stvar lične higijene. A tek kosa! Koliko samo koštaju predivni nežni pramenovi koje jedva da iko, sem upućenih, primeti, kao i da to uvek čita Vogue dok čeka 6 sati da joj odstoje pramenovi (Once I picked up a copy of Vogue while having my hair done, and it cost me twenty thousand dollars. But you should see my teeth!)

Mitologizovala je sve krajeve u kojima živi a kako je najviše volela Aper Vest sajd, napisala je odu stanu za koji je davala pravo malo bogatstvo da bi ga iznajmljivala, da bi se na kraju zbog troškova odljubila od zapadne strane i završila na istoku, rezignirana ali zadovoljna. Zaljubila se u nepregledne pitoreskne i kulturološki šarolike ulice.

A potom hrana, najmaštovitije ishodište njenog pisanja. Veličanstveno piše o hrani i Njujorku, nešto poput „Seksa i grada“, samo uz hranu i ljude. Često samu sebe ismeva kao zakletu Njujorčanku, koji obožava i slavi na svakoj stranici, ali koji ume da bude nezgodan životni saputnik. U Njujorku sve nestaje i iznova se rađa, neobuzdano i naprasito. Preko noći je ostala bez Mađara koji je pravio najlepšu štrudlu od kupusa i koju je konačno pronašla na drugom kraju grada decenijama kasnije, sasvim slučajno, iznikla je ta mala pekara kao pečurka među neboderima...

U svojim tekstovima o ženskom pitanju ona se pita da li će ikada moći kao žena koja je ipak odgajana 50-ih da pomiri svoj seksualni život sa feminističkim pokretom. Smatra da će generacije i generacije žena i muškaraca biti potrebne da bi u svakodnevni život i praksu ušlo ono što se politički izborilo društvenim promenama; njene seksualne fantazije i dalje počivaju na dosadnoj dihotomiji muškarca koji sebi podređuje ženu u beskrajno monotonoj submisivnosti. Ona se nada da će novi horizonti sloboda izvojevanih za nove generacije žena i muškaraca dati višedimenzionalnost njihovom doživljaju seksualnosti. Predvidela je da će do tada biti mnogo zbunjenosti i traženja, ali makar neće biti dosadno. Kao feministkinja, ona nije ostrašćena iako je postala feministička ikona, ona je prizemna i praktična, kao i u svim drugim granama svog intelektualnog rada.

Norin sin, autor dokumentarca o njenom životu Everything is copy, rekao je da ona nije bila genije, i da su je zato svi toliko voleli. Svima je bila dostupna, bliska, ali sa erudicijom i načitanošću nekog ko ima dublji uvid u teme koje sve opsedaju. Dok čitate ove priče, imaćete utisak da dolaze iz vaše sopstvene glave, samo promišljenije, odlaze dalje. Bila je i vrlo angažovana i prisutna u životima gomile ljudi koje je savetovala, brinula o njima, okupljala ih na svojim čuvenim večerama sa svojim prvim mužem Karlom Bernstinom. Umela je maestralno da kuva, prateći recepte Džulije Čajld, a umela je i da sluša, ne osuđuje, povezuje ljude i savetuje ih. Šta je mislila o sebi, o drugima, svima je poznato iz njenih eseja. A opet, ostalo je još toliko toga nepoznatog, kao i njena iznenadna smrt, i karijera koja je još u njenim dvadesetim blesnula iznenada i odmah poprimila obličje kulta: šta Nora misli o ovome i onome? Toliko puta dnevno, kao i još milion ljudi širom sveta, zapitam se: šta Nora misli o tome?

Autorka teksta: Nevena Milojević