Šta nas orhideje uče o zavođenju

Zašto toliko volimo orhideje? Da li samo zato što su naprosto lepe? Ali ima toliko lepog cveća na planeti koje ljude ne pokreće na ludosti koje rade zarad orhideja. Priča o njima je, kao i svaka priča o bilo kojoj zaljubljenosti, pomalo iracionalna. Da li je moguće ući u mehanizam jedne opsesije?



Orhideje se smatraju evoluciono najrazvijenijim biljkama na Zemlji. Različite su od svih drugih porodica biljaka. Razlog njihove neobičnosti je zagonetka. Jedna teorija je da je diverzitet orhideja nastao na ozračenom tlu, da li usled pada meteora ili prisustva nekog mineralnog depozita, te ih je radijacija navela da mutiraju u hiljade čudesnih formi. 

Orhideje zapravo vrlo malo liče na cveće. Jedna vrsta izgleda kao nemački ovčar isplaženog jezika. Jedna liči na ljudski nos. Jedna je poput elegantne kitnjaste cipele kakvog cara. Jedna liči na Mikija Mausa, druga na majmuna. Jedna izgleda kao lobanja. Orhideju u Botaničkom registru iz 1845. opisuju kao uštirkani visoki okovratnik kakav su dame nosile u vreme kraljice Elizabete, ili kao konjski am ukrašen kitnjastim trakama. 

Jedan od razloga za njihovu raznovrsnost je i to što orhideje nisu samooprašive biljke. Samooprašivanje stalno iznova reciklira isti genetski materijal, dok su se orhideje dovijale kroz istoriju ne bi li privukle insekte. Ono što mi vidimo kao njihovu privlačnu spoljašnjost zapravo je prepredena evolutivna strategija koju su orhideje usavršavale vekovima. 

Orhideje deluju hladno i nezainteresovano, ali one su i same lovci. Orhideja zvana gospina papučica ima naročitu usnu nalik džepu koja zarobi pčelu i prinudi je da prođe kroz lepljive niti polena dok se bori da pobegne. Jedna druga orhideja luči nektar, pa dok insekt uživa u njenom soku, biva polako namamljen u dubinu cveta gde se dešava čudo oprašivanja. 

Pojedine orhideje naizgled su prave lepotice, ali imaju varljiv i zavodljiv miris. Neke imaju zadah trulog mesa, koji insekti, igrom slučaja, vole. Jedna orhideja miriše na čokoladu. Jedna na beli patišpanj. One su i prevaranti: neke vrste oponašaju miris drugog cveća koje je insektima draže od njih. Neke orhideje su noćne ptice i puštaju miris posle ponoći kako bi privukle noćne leptire. Zapravo, perfektno sinhronizovana simbioza između orhideja i njihovog lokalnog oprašivača tako je skladno orkestrirana da proučavaoci nagađaju da li su orhideje nastale kao dopune insektima ili da su ta dva oblika života evoluirala istovremeno.

Zbog svega ovoga one se smatraju najpametnijim biljkama na svetu. Orhideje u džungli odlično napreduju jer su razvile sposobnost da žive u vazduhu na nekoj drugoj biljci ili drvetu gde su sigurne da će imati svetlost i vodu. Napreduju zato što su sebe izuzele iz nadmetanja, što je doista neobično mudro.

Orhideje su zavodljive. Rastu polako, otežu. Proizvešće možda jedan cvet i mahunu, a onda će se odmarati i po više meseci. Da biste uočili duh orhideju u močvari Fakahači na Floridi, morate imati sreće. Cveta jednom godišnje, lebdi u vazduhu, belih, gotovo prozirnih latica. Takođe, one su i svojeglave. Ponekad se dešavalo da neka vrsta orhideja bude otkrivena i donesena u Evropu, ali potom se više ne može naći u divljini. On su poznate kao izgubljene orhideje.

Jedna takva orhideja bila je i Paphiopedilum fairrieaneum. Otkrivena je na severu Indije početkom XIX veka, a onda kao da je u zemlju propala. Na vrhuncu viktorijanske pomame za orhidejama, stotine lovaca je špartalo svetom, bazalo močvarama, džunglama i svakakvim zabitima ove planete da bi pronašli retku endemsku vrstu orhideja koju bi potom kao trofej doneli nekom bogatom aristokrati u Engleskoj. Lovci su pročešljavali Indiju i Burmu tražeći Paphiopedilum fairrieaneum, ali bez uspeha, da bi je ponovo pronašli u Himalajima posle četrdeset godina.

One su opasne. Privrženost orhidejama je opscena. Koliko znate priča o ljudima koje je jedna orhideja koju su dobili na poklon dovela do toga da napune svoj stan njima? Groznica za orhidejama bacala je ljude u delirijumski lov na orhideje. Osam lovaca pošlo je 1901. godine na Filipine u ekspediciju. Za nepunih mesec dana jednog je pojeo tigar, drugi se polio naftom i izgoreo; petorica su nestala kao da ih je zemlja progutala; jedan je uspeo da preživi i izađe iz šume sa četrdeset sedam hiljada primeraka falenopsisa.

I nije to samo stvar lepote. Ono što nas pokreće da se zaljubimo možda je i njihova čudnovatost. One su Ledi Gaga biljnog sveta. Jedan vodič kroz cveće divljine, objavljen 1917, naziva ih „naša uvrnuta čudovišta“. Darvin je i sam bio opsednut njima. Bio je toliko ubeđen da su one vrhunac evolucionog preobražaja da je jednom napisao kako bi bilo „neverovatno čudovišno zamišljati da je orhideja stvorena onakva kakvu je sada vidimo“. 

Da li vam je bilo dosadno da čitate o orhidejama? Teško. Nije ni čudo što je Suzan Orlin, novinarka Njujorkera, posle samo jednog članka o bizarnom uzgajivaču orhideja Džonu Larošu dobila ponudu od Rendom hausa da napiše knjigu o njima. Tako je nastao „Kradljivac orhideja“. Knjiga o cveću i ne zvuči previše narativno, ali sa orhidejama je drugačije. Oko njih oduvek su kolale priče, a one su nadahnule mitove i legende koje je Suzan Orlin brižljivo zapisala. 

A opet postoji tu i nešto više. Orhideje nisu samo čudovištan cvet koji je osvojio planetu Zemlju svojim mnogobrojnim reinkarnacijama. Orhideje imaju svoju priču, koja se proteže kroz vekove, one imaju i svoju istoriju i mitove koje smo smišljali u njihovo ime. Kao što autorka piše, ima nečeg „nebiljnog“ u njihovoj odlučnosti da prežive, u njihovoj veštini da se služe prevarom, u genijalnosti kojom zavode ljudska bića već nekoliko stotina godina. 

Orhideje nisu tek tako pokorile svet, one su sebi podredile vrstu koja vlada svetom. Posle hiljada godina mamljenja insekata, vrhunska evolutivna smicalica je to što su potpuno omamile ljude. Možda nismo ni primetili, ali u ovoj evolutivnoj igri orhideje su nas nadigrale. Zato je ovo priča o jednoj ljubavi, a mi smo beznadežno zaljubljeni.

Autorka teksta: Nevena Milojević