Priče „opasnih“ žena: tabuizovana sfera o ženskim zločinima, ali i patnjama.
Žene u zatvorima su oduvek bile marginalizovana grupa o kojoj se retko priča i o kojima retko ko brine. Sa druge strane, sa ikonografijom boravka i uslovima u muškom zatvoru smo upoznati preko različitih medija: od novinskih članaka, preko igranih serija do muzičkih spotova i modnih editorijala. „Orange is the new black“ je možda prva serija koja se iole bavila temom žena iza rešetaka, mada po mišljenju mnogih, ne baš verodostojno.
U Srbiji se o zatvorenicama još manje zna, a istraživanja su počela da se sprovode tek nedavno, kao i kontrolisanje uslova u jedinom ženskom zatvoru u Srbiji koji se nalazi u Požarevcu. Prema jednom istraživanju, broj zatvorenica u Srbiji značajno raste, iza rešetaka ih je danas 277, starosnog doba od 21 do 78 godina, a osuđene su na kazne od nekoliko dana do 30 godina zatvora. Žene u Srbiji trpe visok stepen diskriminacije, dok im se društvo meša u svaku odluku, čak i onu usko povezanu sa njihovim telom. Žene u zatvorima u našoj zemlji su višestruko i višeslojno diskriminisane, a društvo je na njih potpuno zaboravilo. Zatvori su oblikovani prema muškim potrebama, dok su one sa svojim osnovnim uslovima potpuno nevidljive u ovom sistemu. Podatak koji jasno ilustruje celokupnu situaciju sa ženama u zatvorima i na osnovu kog možemo tumačiti položaj žene u srpskom društvu, a koji možda predstavlja i razlog zataškivanja ove teme je da broj osuđenih žena koje su prethodno bile zlostavljane konstantno raste i da se one češće se osuđuju nego zlostavljači.
Iskustva zatvorenica kroz istoriju nam mogu pomoći da istražimo i razumemo sliku i položaj žene u srpskom društvu. Međutim, vrlo zanimljiva činjenica je da su iskustva i priče zatvorenica u književnoj kulturi danas više stigmatizovana i veća tabu tema nego što su to bile u 19. veku. Naime, pisci srpskog realizma često su opisivali zatvore i zatvorenice, da bi kasnije došlo do potpunog ignorisanja teme. Srećom, neki od ovih spisa su očuvani, kao što je „Album Ženskog odeljenja Požarevačkog kaznenog zavoda“ Milutina A. Popovića iz 1898. godine koju je priredila istoričarka književnosti Svetlana Tomić sa Fakulteta za strane jezike, a izdala Laguna. Za sada nije poznato do detalja kako je Milutin prikupljao podatke o zatvorenicama koje je predstavio u „Albumu“. Kao službeno lice, on je imao uvid u zatvorsku dokumentaciju, ali i privilegiju da dodatno ispituje zatvorenice, kojima po pravilniku zatvorskog ponašanja nije bilo dozvoljeno da međusobno razgovaraju o svojim krivičnim delima.
„Moguće da je Popović tokom razgovora sa zatvorenicama zapisivao njihove ispovesti. Napominjem da je u najvećem broju reč o nepismenim ženama. Možda je najpre tražio pristanak samih žena da govore o svom životu i svojim krivičnim delima. Veoma je važno što je u nekoliko navrata direktno prenosio reči samih zatvorenica i naglašavao takve trenutke“, priča mi Svetlana.
Autor „Albuma“ sem zatvorske statistike koja je veoma značajna kao istorijski dokument, otkriva nam pojedinačne tragične priče o podređenom položaju žena, o njihovom siromaštvu, ekonomskoj zavisnosti od njihovih muževa i očeva, porazima, ali i borbi i želji da uspostave kontrolu nad sobom i svojim telom, što je i danas jako teško, a kamoli pre dve stotine godina.
Najveći broj priča u „Albumu“ čine žene koje su zatvorene zbog ubistva muškaraca (muževa, očeva) nakon zlostavljanja. Kako priređivačica ovog dokumenta navodi, „društvo 19.veka poznavalo je porodično nasilje, koje se nije dešavalo samo iza zatvorenih vrata, već i na njivi, na otvorenom prostoru i u prisustvu drugih ljudi“, i često se uopšte nije kažnjavalo.
Sigurne kuće nisu postojale, a jedini način da žene zaustave nasilne muževe bio je da ih ‒ ubiju.
Jedan od najtežih i najtragičnijih slučajeva iz ovog dokumenta je slučaj Perse Tadić, osamnaestogodišnje devojke čiji je otac za novac ugovarao njeno silovanje. U vreme kada zakon nije prepoznavao silovanje kao krivično delo, kako bi zaustavila zlostavljanje, Persa je sekirom ubila oca koji je nakon što ju je prodao i sam probao da je siluje pijan.
„Treba imati u vidu da žene u 19. veku, i kasnije, nisu same birale svoje muževe, to su bili brakovi sklopljeni po interesu očeva i prosaca, ili onih koji odlučuju umesto mlade žene. Dugo vremena je u Srbiji vladalo mišljenje da je žena kriva za sve, to Popović ističe u 'Albumu'. Dodatno, patrijarhat je normalizovao nasilje prema ženi. U mnogim slučajevima žene su kao žrtve bračnog nasilja postale ubice muževa. Da ne bi bilo zabune, nema nikakvog pokušaja opravdanja počinjenih zločina. Radi se samo o analizi konteksta“, kaže Svetlana.
O „bračnom tržištu“ koje je bilo najnormalnija sfera svakodnevnog života u Srbiji u ovo vreme najbolje svedoči najduža priča iz „Albuma“ tj iskustvo zatvorenice Marije Milovanović. Kada je imala četrnaest godina, Mariju je strina starcu prodala za prase i dva dukata. Posle braka punog psihičkog i fizičkog zlostavljanja, ona nalazi ljubavnika i donosi odluku da zajedno sa njim ubije nasilnog muža.
Svetlana Tomić u svom radu „Zločin, žene i kazna“ navodi da u tadašnjem Kaznitelnom zakoniku silovanje pod tim terminom nije bilo definisano, a da su se maloletnička silovanja uglavnom vodila kao „obljuba“ ili „protivprirodni blud“. Ali zato, ovaj zakon je poznavao i kažnjavao napade na čast i polnu čistotu žene koje su „proizilazile zbog patrijarhalnih veličanja ovih vrednosti“, a ne zbog potrebe da se zaštiti dostojanstvo i polna sloboda žene. Silovatelji su često prolazili nekažnjeno. Bitno je bilo da se žena ne „uprlja“. Njena osećanja nisu bila važna.
Živana Dragušić koju je očuh silovao i koja je potom zatrudnela i rodila dete samo je jedan primer potpuno pogrešnog sagledavanja silovanja i reagovanja na ovaj zločin u 19. veku.
Abortus je vekovima u prošlosti bio privatna praksa žene, međutim u 19. veku u ovo polje su počeli da se mešaju i muškarci, abortus je postao i kontracepcijsko sredstvo, a tada počinju i prve kazne za ovaj čin. Tek 1929. nastaje zakon koji se na neki način bavi abortusima, tj dozvoljava ga ukoliko je iz medicinskih razloga. Do tada, žene su se zbog abortusa zatvarale. U Milutinovom „Albumu“ pominje se Stanija Trajilović, devojka koja je zatrudnela neudata, a potom se za pomoć obratila vračari. Autor piše i o slučaju Evice Petrović, žene koja je na silu udata za nasilnog muškarca i koja nakon porođaja ubija svoju bebu.
„Svi ovi slučajevi govore o pokušajima da žena uz pomoć drugih žena uspostavi kontrolu nad svojim telom i životom, dok patrijarhalno društvo sprovodi represiju i nastoji da zadrži vlast nad telom i životom žene“, zaključuje Svetlana Tomić.
U pričama iz zatvora nema nijedne žene koja je kažnjena zbog prostitucije, jer ona u 19. veku nije bila krivično delo, ali podvođenje jeste. Ono što je zanimljivo je da je preljuba bila definisana kao blud: jedan broj žena bio je utamničen iz tih razloga, a kažnjavalo se i brakolomstvo. Međutim, određeni deo priča ipak svedoči o izvesnoj dozi seksualne slobode koju su žene ovog perioda uspele da osvoje.
„Popović je zabeležio da je u Srbiji 19. veka bio običaj među mladima da pre venčanja uživaju u seksualnoj slobodi i da su roditelji tolerisali takvo ponašanje svoje dece. Popović je takođe zabeležio neke slučajeve koji pokazuju da se prostitucija odvijala u privatnim kućama“, tvrdi istoričarka književnsoti koja je pripremila „Album“.
Osim brojnih primera ubistava, Milutin navodi još nekoliko vrsta zatvorenica koje su jako važne za razumevanje ovog perioda i položaja žena u srpskom društvu, a to su žene ratnice, hajdučice i političke osuđenice. Oficijelne istorije srpskog društva i srpske književnosti uveliko brišu različite žene, pa se tako u obrazovanju forsira epski tip pokorne supruge i samopožrtvovane majke, a tip hajdučice koji jeste postojao u prošlosti potpuno izostavlja. Isto tako je sa tipom mudre vladarke i uspešne liderke, koje menjaju društvo nabolje.
„U školama se naravno ne pominje da je jedna intelektulaka, Jelena Ilka Marković, pucala na kralja Milana, jer je htela da slomi njegovu tiraniju! Izbrisane su one žene koje su učestvovale u osnivanju političkih partija, koje su zatvarane jer su pomagale štamparski rad svojih muževa, ili nastojale da otvore progresivne škole za žensku decu. Zapravo briše se politička uloga žena“, navodi Svetlana.
Poslednja priča u dokumentu o zatvorenicama je ona o Jeleni Rajčević, „ajdučici“ koja je učestvovala u skrivanju svog muža hajduka ali i bila njegova neustrašiva saputnica koja ga je pratila u kriminalnim i razbojničkim akcijama. O ovoj ženi se i iz drugih dokumentovanih istorijskih izvora može pročitati kao o bistroj, elokventnoj, glasnoj i hrabroj devojci. Milutin je opisuje kao „ženu u muškom odelu, naoružanu puškom i revolverom“. Druga literatura navodi da je ona i kasnije u zatvoru nastavila sa svojim hrabrim podvizima. Bila je uslovljena da ukoliko želi slobodu, mora da otruje jednog hajduka, što je ona odbila da uradi.
„Uvek je bilo hrabrih i opasnih žena, onih konstruktivnih, ali i onih destruktivnih. Od obe grupe se može mnogo toga naučiti. Redukcija istorije književnosti, karakteristična za patrijarhalnu normu, ima negativne posledice ne samo na jednakost polova danas već na celokupan razvoj društva“, zaključuje ona.
Većina priča iz ovog „Albuma“ su svedočenja žena koje su same morale da se izbore sa problemima jer ih je društvo napustilo, a dobar zakon nije postojao. Kako i sama Svetlana navodi u svom radu, „možda se zato neke od zatvorenica mogu videti kao herojke, kao deo borbe za dobijanje prava na dostojanstven život i slobodu izbora u životu?“. Zatvorenice su tema koja dira u najbolnije tačke nekog društva. One ruše stereotipe o ženama, a u isto vreme su i stigmatizovane.
„Od davnina se veruje da su žene moralna snaga nekog društva, da su kriminalke 'pokvarenije i grublje' od kriminalca, da su zatvorenice najsramotniji deo populacije. Čuvari jednog američkog zatvora iz 19.veka izjavili su da bi radije primili 450 muških zatvorenika pod uslovom da se reše 5 zatvorenica. Naše društvo je još uvek puno neznanja i predrasuda“, zaključuje Svetlana za VICE.
Autor: Iva Parađanin
Izvor:
vice.com