Šta kriju eksplozivni memoari Vudija Alena

„Kako uopšte možeš da pomisliš na samoubistvo? Mislim, zar to nije glupo?“ Ove reči kao narator u sopstvenom filmu „Hana i njene sestre“ izgovara Vudi Alen.

I vodeći se ovim rečima, uprkos hajci koja se prošle i ove godine iznova sručila na njega, američki sineasta i glumac Vudi Alen napisao je memoare „Apropo ničega: Autobiografija“, koji su prevedeni i kod nas i objavljeni u izdanju Lagune.

A ta hajka, s kojom glumac i reditelj pokušava da se izbori već decenijama, uzrokovana je najpre brakom sa Sun Ji, usvojenom ćerkom njegove bivše partnerke Mije Farou, a onda i stravičnim optužbama koje je izrekla njegova ćerka Dilan – da ju je seksualno zlostavljao kao dete. Desilo se to, navodno, 1993, a istraga protiv Alena nije dala rezultata. Međutim, optužbe je ponovio njen brat Ronan Farou u eksplozivnom tekstu u Njujorkeru prošle godine, zbog čega je prestižni izdavač Ašet Alenu raskinuo ugovor o objavljivanju memoara, a i Holivud ga je stavio „na crnu listu“.

Tvrdnje Dilan da ju je, kada joj je bilo sedam godina, Alen seksualno zlostavljao opet su preplavile medije kada je zimus HBO emitovao dokumentarni serijal „Alen protiv Farou“.

Memoare, koje je ipak uspeo da objavi kod nezavisnog izdavača Skajhors, otvara ovim zapisom:

„E, sad mogu da se rodim. Konačno dolazim na ovaj svet. Svet u kojem se nikad neću osećati prijatno, kojeg nikad neću razumeti, odobravati, niti ću mu oprostiti. Alan Stjuart Koningsberg, rođen 1. decembra 1935. U stvari, rodio sam se 30. novembra oko ponoći pa su moji roditelji pomerili datum da bih započeo život od prvog dana u mesecu. Od toga nisam imao nikakve koristi u životu i bilo bi mi mnogo draže da su mi ostavili pozamašno nasledstvo.“

Osamdesetšestogodišnji Vudi Alen, posle 55 rola na malom i velikom ekranu, pedesetak naslova koje je potpisao kao reditelj, silnih scenarija, četiri nagrade Oskar, ali i bavljenja džez muzikom, u svojim memoarima otvara dušu i bez zadrške piše o svemu.

Iskrena, duhovita, komična, pa i eksplozivna autobiografija pravi je presek burnog života reditelja, komičara, pisaca, glumca, muzičara. Započevši priču od detinjstva u Bruklinu i pisanja za varijetee i različite šou-programe u prvim danima televizije, kada je radio s velikanima komedije, Alen opisuje teške trenutke dok je nastupao kao stendap komičar pre nego što je stekao slavu i uspeh. Sebe naziva „mađioničarom amaterom“:

„Vidite, ja sam postao mađioničar amater jer sam voleo sve u vezi s magijom. Uvek me je privlačilo sve što je iziskivalo samoću, kao što je vežbanje mađioničarskih trikova, sviranje saksofona ili pisanje, pošto tako nisam morao da dolazim u kontakt s drugim ljudima koji mi se nisu sviđali ili kojima nisam verovao ni iz kakvog objašnjivog razloga“, beleži Alen.

Opisuje i magiju bioskopa od klinačkih dana, sećajući se kako je bilo „uzbudljivo ući u Milvud subotom ujutru dok svetla na kućama još uvek gore“:

„Manja grupa ljudi je kupila slatkiše i čeka u redu dok se preko razglasa čuje neka pop muzika da se posetioci ne bi pobunili dok svetla ne počnu da se gase. Hari Džejms – ’I’ll Get By’. Crveni abažuri, zidne lampe od zlatnog mesinga, crveni tepisi. Svetla se napokon gase a filmsko platno obasjava logo pa – ako mi dopustite da mešam metafore – srce počinje da vam balavi od iščekivanja kao u Pavlovljevom eksperimentu. Sve sam ih odgledao, svaku komediju, vestern, ljubavni film, film o gusarima, ratni film. Mnogo decenija kasnije, kad sam s Dikom Kavetom stajao na ulici gde je nekad bio veliki bioskop a sada prazan plac, obojica smo zurili u tu praznu parcelu i prisećali se kako smo nekad sedeli usred tog placa i putovali po gradovima sveta punim spletki, po pustinjama s romantičnim beduinima; bili smo na brodovima, u rovovima, palatama i indijanskim rezervatima.“

Naravno, piše i kako se otisnuo u čarobni svet filma i približava čitaocima karijeru dugu više od šest decenija. Neizbežni su redovi o njegovim filmovima koji su odavno ušli u anale kinematografije: „Uzmi pare i beži“, „Eni Hol“, „Menhetn“, „Hana i njene sestre“, „Druga žena“, „Ljubav u Barseloni“, „Ponoć u Parizu“…

U memoarima odbacuje etiketu intelektualca, koja mu je odavno zalepljena, pišući da je takva predstava o njemu „lažna koliko i čudovište iz Loh Nesa…“:

„… pošto u mojoj glavi nema intelektualnih neurona. Neuk i nezainteresovan za učenje u školi, izrastao sam u tipičan primer lenčuge koja sedi ispred televizora s pivom u ruci; ragbi utakmica trešti s ekrana a duplerica iz Plejboja selotejpom je nalepljena na zid. Divljak koji se šepuri u pantalonama od tvida i nosi zakrpe na rukavima kao profesor s Oksforda. Ja nemam nikakvu moć opažanja i uzvišene misli, ne razumem većinu pesama koje ne počinju sa ’Ruže su crvene, ljubičice su plave’. Međutim, ono što imam jesu naočare s crnim okvirom i pretpostavljam da ta bajka opstaje zahvaljujući njima, kao i mom umeću da se služim odlomcima iz učene literature koja je isuviše dubokoumna da bih je shvatio, ali koja može da se iskoristi u mom poslu da bih stvorio varljivi utisak da znam više nego što to stvarno jeste slučaj.“

Alen u svom živopisnom autoportretu otvoreno govori i o svojim brakovima, od kojih je u prvi ušao kada mu je bilo dvadeset godina, drugi deceniju kasnije, onda o ljubavi sa Dajanom Kiton, pa Mijom Farou. Ali i skandalima i optužbama kojima je bio izložen i koje se ponovo obrušavaju na njega.

„Za Sun Ji, najbolju. Jela mi je iz ruke a onda sam primetio da mi ruke više nema“ – ovo je posveta kojom otvara svoje memoare Vudi Alen.

Podsetimo, Mija Farou je još 1977. godine usvojila Sun Ji iz Južne Koreje, sa svojim tadašnjim suprugom, kompozitorom, pijanistom i dirigentom Andreom Previnom. Mija i Vudi upoznali su se dve godine kasnije, a već 1980. započeli romansu. Samo od 1982. do 1992. Mija je igrala u čak 13 Alenovih filmova. No sve vreme veze živeli su odvojeno na suprotnim stranama njujorškog Central parka.

A Sun Ji, s kojom je u braku od 1997. godine i s kojom ima dvoje usvojene dece, slabo je viđao tokom veze sa Mijom. Ali početkom devedesetih glumica je svog partnera i usvojenu ćerku zatekla u krevetu… Iako je ta veza skandalizovala ceo svet, Alen u memoarima sasvim otvoreno piše šta ga je privuklo Sun Ji. Shvatio sam da je u pitanju „bistra, fantastična mlada žena: veoma inteligentna, puna latentnog potencijala i spremna da sazri samo ako bi neko pokazao bar malo interesa, pružio joj malo podrške i najvažnije, ljubavi“.

Time kao da želi da napomene kako Mija svojoj ćerki zapravo nije pokazala niti ljubav, niti podršku. I sve što piše, stavio je na papir bez ikakvih ograničenja. Čak u neku ruku sugeriše da je Mijin usvojeni sin Tadeus 2016. godine oduzeo sebi život u automobilu u Konektikatu zbog njene okrutnosti.

Međutim, priznaje na ispisanim stranicama koliko je čitava situacija sa Sun Ji, od toga kako ih je zatekla u krevetu 1992. do njihovog venčanja u Veneciji, bila verovatno bolna za glumicu.
„Razumem njen šok, zaprepašćenost, bes, sve. Bila je to ispravna reakcija.“

Dotiče se i ćerke Dilan, koju je Mija Farou usvojila 1985, a koja ga je optužila za seksualno zlostavljanje.

„Ubrzo sam shvatio da je ta majušna beba preslatka i sve više i više sam je držao u naručju, potpuno se zaljubivši u nju.“

Naravno, ovo nije bila reakcija koju su svi očekivali. No, Alen je iskren da nije on taj koji je usvojio Dilan, i da joj je „postao drugi roditelj“ kada je devojčici bilo šest godina. A onda se osvrće i na optužbe za seksualno uznemiravanje, uz jasnu poruku da se „to nije dogodilo!“

Do svega je došlo, kako tumači u svojim memoarima, zbog besa njegove bivše partnerke Mije Farou. Besna je bila, piše, „zbog situacije sa Sun Ji“ i izmislila je lažne tvrdnje da bi mu se osvetila…

Naravno, beleži i priče o svojim slavnim prijateljima, sviranju džeza, o svojim knjigama i pozorišnim komadima. Upoznaje čitaoce sa svim svojim demonima, greškama, ali i uspesima. I s osobama koje je voleo, s kojima je sarađivao i od kojih je učio.

„Imao sam sreće i ta sreća me je pratila ceo život. Njena moć nikako ne može da se preceni. Osvrćući se na moju karijeru, ljudi će reći da to ne mogu biti samo srećne okolnosti, ali oni ne shvataju koliko sam toga postigao samo zahvaljujući riziku“, piše Alen.

Knjiga „Apropo ničega: Autobiografija“ svedočanstvo je da je Vudi Alen, 86 godina koliko je na ovoj planeti, pratio samo svoju zvezdu vodilju, išao za svojim strastima, pa makar ga odvele i na pogrešan put. I sada ga, u smiraj života, zaista ne zanima šta bilo ko misli o njemu, što je jasno iz jedne od rečenica kojima završava memoare:

„Umesto da živim u srcima i umu javnosti, radije ću živeti u svom apartmanu.“

Autor: Jelena Koprivica
Izvor: Nova