Šta je ko čitao u Osmanskom carstvu: autori, knjige i čitaoci

Odeljci knjižara sa bestselerima najviše privlače publiku. Kada kupujemo knjige, uvek pogledamo naslove koji se nalaze na listi bestselera. Najprodavanije knjige su već stotinama godina jedan od najboljih pokazatelja kulturnog života jedne nacije.



U 17. veku, intelektualni nivo u Osmanskom carstvu dostigao je svoj vrhunac. Mnoge knjige su oblikovale kulturni život osnivača i administratora države. Kako je ratova bilo sve manje i kako su diplomatski odnosi bivali sve jači, turska kultura i umetnost bila je na sve višem nivou, a njihova snažna kulturna struktura prenela se i na Zapad. Ovaj dominantni kulturni sklad doveo je do kreiranja Turskog pokreta, kada su u Evropi, u 17. veku, pratili turske trendove.

Opsežne studije osmanske književne kulture otkrile su dela koja su se u tom dobu najviše čitala. Detaljno istraživanje turskog istraživača i profesora Ismaila Erunsala daje nam mnogo informacija. Brojni primerci određenih knjiga, veliki broj napomena i fusnota citiranih u ovim knjigama, beleške napisane u katalozima knjiga i memoari osmanskih intelektualaca otkrivaju koje su knjige bile najpopularnije.

Desetine hiljada knjiga

Ova čuvena dela čitana su pojedinačno ili kolektivno tokom razgovora u džamijama i okupljalištima. Ta dela ne samo da su duhovno uzdizala ljude, već se pomoću njih osmansko stanovništvo obrazovalo i obučavalo.

Na vrhu liste takvih knjiga, koje su bile česti izvori informacija za one koji su se posvetili naučnom proučavanju, „Kaşf az-Zunūn“ („Uklanjanje sumnje iz naziva knjiga i umetnosti“) bila je najpoznatija. Ovo delo na arapskom jeziku predstavlja vrlo sveobuhvatnu bibliografiju i enciklopediju nauka koju je napisao Ćatib Čelebija, poznat i kao Mustafa hadži-Kalfa, koji je svojom višeznačnom ličnošću zauzimao važno mesto u životu osmanskog naučnog i intelektualnog života 16. veka.

Delo sadrži obimnu arapsku literaturu, kao i persijske i turske studije. Sa svojih skoro 15.000 knjiga i knjižica, kao i imenima oko 10.000 autora, daje informacije o više od 300 grana nauke. Daljim dodavanjima, njegov obim je postepeno rastao.

Nije svaka knjiga bila za čitanje

Dela koja je čitala javnost nisu bila toliko raznolika kao ona koja su se čitala u naučnim krugovima. U osmanskom društvu svako je morao da ima znanje o oblastima koje su im lično bile korisne, i morali su da ga savladaju u skladu sa svojim temperamentom i sposobnostima. Zbog toga je usvojen princip da nije važno koliko knjiga pročitate, već je bitno da to budu prave knjige za vas.

U srcu osmanske kulture, Kuran je zasigurno bio jedna od najčitanijih knjiga. Sveta knjiga se čitala i pojedinačno i kolektivno, i znali su je i mladi i stari. Najmanje jedno dete u svakoj porodici imalo je ulogu „hafiza“, odnosno onoga koji napamet zna Kuran, od početka do kraja.

Većina arapskih reči koje su ušle u svakodnevni turski jezik bile su reči iz Kurana. Slično tome, arapske reči i složenice u drugim delima takođe su se temeljile na uobičajenim rečima iz Kurana. Iz tog razloga, Turčin iz Osmanskog carstva mogao je da razume značenje mnogih reči iz Kurana, iako nije znao arapski jezik, i mogao je da razmišlja o onome što je spomenuto u nekoj od sura.

Jedna od stvari na koju su osmanski Turci bili najosetljiviji bila je ljubav proroka Muhameda. Dela koja su Osmanlije najviše čitala pored Kurana takođe su bila vezana za veru. „Vesiletü'n-Necat“ („Prilike za spas“), koji je 1409. napisao Sulejman Čelebija, jedan od osmanskih učenjaka ranog perioda i jedan od najprodavanijih autora u carstvu.

Delo je poznato po imenu „Mavlida“, što na arapskom znači „rođenje“, zbog činjenice da opisuje rođenje proroka Muhameda. Pre ove knjige napisane su i druge turske mavlide. Nakon što je Čelebijeva knjiga stekla popularnost, neki pesnici su takođe napisali popularne mavlide. Međutim, mavlida Sulejmana Čelebija bila je najčitanija. Popularna je i dan-danas i čita se na verskim događajima.

Biografske i moralne knjige u kojima se veliča ljubav prema proroku Muhamedu bile su najpopularnije. Jedna od najpopularnijih zvala „Ahmadija“ ili „Muhamadija“, je knjiga „Envarü'l-aşıkın“ („Svetlost poklonika“). Prema istraživanjima, to je jedna od knjiga koju najviše čitaju žene.

Na početku knjige, koja ima četiri poglavlja, ispričano je stvaranje i tajne univerzuma i sveta, svi proroci i njihove karakteristike i život poslednjeg proroka. Pominje se Muhamedov uzoran moral, bogosluženje, blagoslovljeni dani i smrt, kao i Sudnji dan i zagrobni život.

Knjiga nošena na leđima mazgi

Najčitanije delo posle „Mavlide“ bila je knjiga pod nazivom „Miftahul-Cennet“ („Ključ ka rajskim vratima“), za koju se procenjuje da je napisana krajem 14. i početkom 15. veka. Neki istraživači smatraju da se ne zna ko je autor knjige, dok drugi kažu da ju je napisao učenjak po imenu Muhamed bin Kutbudin Izniki, koji je umro 1480. godine.

Knjiga je javnosti poznata pod nazivom „Mızraklı Ilmihal“ („Katehizam sa kopljima“) zbog ukrasa na početku knjige koji podsećaju na koplja. Zapravo, reč „katehizam“ odnosi se na bilo koje delo koje sadrži osnovne informacije o bilo kojoj oblasti, a knjige na turskom koje sadrže osnovne verske informacije nose ovo ime. Religijske odredbe koje su muslimanima najpotrebnije u svakodnevnom životu su u katehizmima objašnjene prema stepenu važnosti.

„Mızraklı Ilmihal“ je bio najzanimljiviji od svih dela ovog tipa za vreme postojanja Osmanskog carstva. Čitali su ga i mladi i stari, od starijih državnika do umetnika, i znali su ga skoro napamet.

Sultan Abdul Hamid II (1842-1918) bio je svestan da su se u prethodnom veku širile verske dezinformacije, pa je naredio da se ovo delo štampa u državnoj izdavačkoj kući i pošalje u razne delove carstva, čak i u planinska sela koja nisu imala ni stazu, pa su knjige bile slate na leđima mazgi. Nakon pada carstva, klasičnu osmansku kulturu širili su ljudi koji su pročitali ovu knjigu.

Budući da je osmanska država bila carstvo sa multinacionalnom strukturom, svaka nacija imala je svoj kulturni život, što je dovelo do vrlo bogate kulturne raznolikosti. U klasičnoj eri nije postojala nacionalnost kakvu danas poznajemo. Država je svoje podanike delila prema veri.

Kada to posmatramo iz naučne perspektive, vidimo da su muslimani čitali slična dela na iste teme koja su bila napisana na njihovom jeziku. Ova dela su vekovima bila popularna, kako u javnosti, tako i u intelektualnim krugovima. Stoga su muslimanski Turci iz Centralne Anadolije, muslimanski Albanci iz Rumelije i muslimanski Kurdi iz Damaska delili zajednički pogled na svet i verski stil života, dok su njihove kulturne razlike bile povezane regijom u kojoj su živeli.

Psihološka podrška

Bilo je i popularnih dela koja nisu govorila samo o religiji već i o psihologiji. Iako je „Müzekinnüfus“ („Očišćenje duša“) koje je napisao Esferoglu Rumi, jedan od čuvenih sufija iz 15. veka, opisan kao religiozno delo, u suštini je to knjiga psihologije.

Knjiga govori o stvaranju čoveka i uči nas da moramo svoj karakter i navike da prilagodimo u skladu sa tim stvaranjem, kazuje da se klonimo zlih ljudi i prevaranata, da se približimo dobrim ljudima i da budemo od koristi prvo sebi, a posle i drugim ljudima oko sebe.

Ovo delo, koje obrađuje sufijske teme na običnom turskom jeziku, služilo je čitaocima kao vodič za sređivanje njihovih života i pomagalo im je da se opuste. Mnoga druga dela koja su imala isti zadatak čitana su iznova i iznova na skupovima gde su se čitale knjige. Knjiga „Masnavi“ autora Mevlana Dželaludina Rumija je jedna od njih. Širenjem štampe, navike čitanja u Osmanskom carstvu su počele da se menjaju, ali ove knjige su ostale popularne.

Autor: Ali Tufekdži
Izvor: dailysabah.com
Prevod: Lidija Janjić
Foto: 93mustafa34 via Wikipedia Commons / Creative Commons Attribution-Share Alike 4.0 International