Šta budući pisci mogu da nauče iz Tolstojevog „Rata i mira“

Na početku želim nešto da napomenem: nikada nisam čitala nijedno prozno delo kako bih iz njega nešto naučila o spisateljskom zanatu; nikada nisam hvalila roman ili priču samo zato što su zanatski dobro uobličeni. Sa druge strane, moram da priznam da su neke odluke koje je Lav Tolstoj doneo pišući „Rat i mir“ na mene ostavile prilično snažan utisak. Verujem da će sledećih deset zaključaka, koje sam izvukla čitajući ovu pozamašnu knjigu, pomoći onima koji razmišljaju da počnu da se bave pisanjem ili se nalaze na samom početku književne karijere.



1. Jednostavna i jasna struktura je više nego dovoljna.

Izbor strukture je, nažalost, jedna od onih odluka koje ne možete izbeći prilikom pisanja romana. Neki romani ostaju zapamćeni po svojoj genijalnoj strukturi, ali roman ne mora imati genijalnu strukturu da bi bio dobar. Jednostavna struktura će uvek poslužiti svrsi. Na primer, „Rat i mir“ ima krajnje konkretnu strukturu: roman alternira između rata (likovi u ratnim okolnostima) i mira (likovi u civilnom okruženju). Komplikovana knjiga ne mora da ima komplikovanu strukturu.

2. Niko od nas ne živi u dugim flešbekovima.

Naše uspomene retko poprimaju oblik duge i zaokružene priče. U „Ratu i miru“ postoji samo jedan kratki flešbek kada se stari knez Bolkonski priseća sebe kao mladog oficira. Dugi flešbekovi u prozi deluju veštački. Ako su događaji iz prošlosti toliko važni, kako kaže jedna od mojih omiljenih autorki Elizabet Mekraken, onda od njih treba i početi.

3. Najbolji gestovi se uvek čuvaju za publiku.

Radovi mojih studenata često su puni zabacivanja kose, trljanja obrva, kršenja prstiju, kolutanja očima, grabljenja olovaka, stezanja pesnica i ostalih sličnih pokreta, koji samo stvaraju nepotreban pozadinski šum gestova. Tolstoj je u „Ratu i miru“ neke od najupečatljivijih gestova podario Napoleonu: pre nego što će narediti početak bitke kod Austerlica, on skida rukavicu sa svoje „lepe bele ruke“ i koristi je kako bi dao signal svojim maršalima; na obali nemo daje znak da mu neko iz pratnje doda durbin. On je lik sa mnogo nezaboravnih gestova, a za to postoji dobar razlog: ti gestovi namenjeni su publici – njegovim podređenima, i istoričarima. A tu je i Ipolit Kuragin, junak koga definiše jedan karakterističan gest: on se u društvu nikada ne odvaja od svog lornjona, kroz koji sa podjednakim interesovanjem prati sva zbivanja oko sebe. Čak i oni gestovi koje junaci izvode kada ih niko ne posmatra namenjeni su publici: Nataša, koja se na prstima sama iskrada iz sobe, posmatra sebe iz perspektive „sveta“ (i čak razmišlja o sebi u trećem licu).

4. Iznenađujuće i neizbežno idu podruku.

Pisci često kažu da bi likovi trebalo da iznenade pisca pre nego što iznenade čitaoca. Meni se ipak više dopada jedna druga opcija: kada likovi iznenade sami sebe time što su onakvi kakvi jesu, a ne onakvi kakvi bi želeli da budu – a na taj način neizbežno iznenade i čitaoce. Na primer, devetnaestogodišnji Nikolaj Rostov prilikom svog prvog susreta sa francuskom vojskom na bojnom polju zaboravlja da puca iz pištolja; umesto toga, on baca pištolj na neprijatelja kao da je u pitanju igračka, a zatim se daje u beg poput deteta koje se sa drugovima igra „šuge“. Rat se u književnosti često opisuje kao okruženje u kome se likovi opraštaju od mladalačke nevinosti; Tolstoj piše o povratku u stanje nevinosti.

5. Za nezaboravnu scenu nije uvek neophodna nezaboravna lokacija.

Trenuci koje najduže pamtimo neretko se odigravaju u sasvim uobičajenim okolnostima i okruženjima. Roman „Rat i mir“ pun je scena u kojima različiti likovi posmatraju sebe u ogledalu. (I sam Tolstoj je u mladosti bio opsednut ogledalima i često provodio sate proučavajući sopstveni lik.) Sve te scene, ispostaviće se, utiru put sledećoj: Moskva će uskoro biti spaljena, Rostovi su pobegli iz svog raskošnog doma, a njihov sluga ulazi u napuštenu kuću i staje pred veliko ogledalo „podbočivši se i radosno se osmehujući [...] posmatrajući kako mu se lice sve više i više osmehuje u ogledalu“. On prvi put u životu vidi sebe u ogledalu! Možda neće preživeti plamenu stihiju, ali uspeo je da bar jednom vidi svoj lik u ogledalu pre nego što nastupi pakao.

6. Postupci koji se s vremenom pretvaraju u navike od velike su koristi u karakterizaciji likova.

Jedan od mojih omiljenih sporednih likova u „Ratu i miru“ je Tihon, sluga starog kneza Bolkonskog. Bolkonski u dva različita poglavlja u besu pokušava da razbije tanjir, ali Tihon u obe situacije vešto reaguje i na vreme hvata krhki predmet. Priča se zatim jednostavno nastavlja. Razbijeni tanjir bi pod perom manje iskusnog pisca mogao da ukaže na dramatičnost trenutka, ali kod Tolstoja se postupci onoga ko baca tanjir i onoga ko ga hvata pretvaraju u uobičajenu aktivnost. Tihonu u oba slučaja pripada samo pola rečenice, što je klasični, majstorski izveden tretman, rezervisan za sporedne likove.

7. Najbolji su oni likovi koji su u stanju da druge navedu na nekarakteristično ponašanje.

„Ah, Bože moj, grofe! Ima takvih trenutaka kad bih se ja ma za koga udala.“ Ovo je rečenica koju pred Pjerom izbrbljava kneginjica Marija, smerna mlada žena koja je život posvetila ocu, bratu i Bogu. Ona se čak ni u svojim najprivatnijim mislima ne bi usudila da tako jasno izrazi želju za udajom, ali Pjer je osoba u čijem prisustvu se drugi likovi često ponašaju krajnje neuobičajeno. Još jedan primer: Tušin, oficir komičnog izgleda i ponašanja, izmamljuje osmeh kneza Andreja, junaka koji se inače gotovo nikada ne osmehuje. Neki likovi jednostavno umeju da unesu pometnju u ustaljene obrasce ponašanja drugih ljudi.

8. Životinje mogu da bace dodatno svetlo na ljudski karakter i postupke.

Posle bitke „mrtvi odrani i neodrani konji“ još jasnije dočaravaju užase rata. Tokom povlačenja francuske vojske iz Moskve pas Sivac je „veseliji i lepši nego u Moskvi“ – jer može neometano da se gosti mesom mrtvih ljudi i konja u različitim stadijumima raspadanja. Tolstojeve životinje pripovedaju ljudske priče.

9. Rat i mir nikada nisu daleko jedan od drugog.

U delu romana koji govori o miru vlada atmosfera nalik ratnoj: susreti u salonima bogataša podsećaju na vojne pohode i bitke, pune napetosti i neizvesnosti, trijumfa i poraza. U delu koji je posvećen ratu mnoga vojna lica su sklona spletkarenju i intrigama, karakterističnim za mirnodopska okupljanja visokog društva. Tolstoj primorava svoje junake da se snalaze u okolnostima u kojima je najčešće sve okrenuto naglavačke.

10. Granica se mora preći.

„On primeti jedno usamljeno drvo pred sobom. To drvo beše ispočetka spreda, na sredini one crte što izgledaše toliko strašna. Ali evo sad pređoše tu crtu, pa ne samo da ništa strašno nije bilo nego sve postajaše još veselije i življe.“ Ovako razmišlja Nikolaj Rostov, koji se prvi put našao na bojnom polju. Posebno mi se dopada to što on ni u jednom trenutku ne gubi iz vida neki konkretan marker, neku vrstu cilja do koga treba stići. Svaki put kada radim na nekom obimnom romanu, sredinu projekta zamišljam kao to usamljeno drvo: nalazi se preda mnom, negde u daljini, ali pre ili kasnije ću do njega stići. Nema nikakvog razloga za žurbu i strah.
 
Autor: Jijun Li
Izvor: lithub.com
Prevod: Jelena Tanasković