Srećko Horvat: Uvek postoji „osećaj svršetka“

Prenosimo razgovor sa Srećkom Horvatom, hrvatskim filozofom, piscem i političkim aktivistom za sajt lareviewofbooks.org, koji je vodio Bred Evans u aprilu ove godine. Horvat je autor brojnih knjiga, uključujući i poslednju „Posle apokalipse“ i jedan od osnivača DiEM25 (Democracy in Europe Movement).

Hajde da započnemo ovaj razgovor temom apokalipse kojom se bavite poslednjoj knjizi. Činjenica je da živimo u apokaliptičnom vremenu čije katastrofalne posledice traju dugo, a načini iskupljenja izgledaju prilično očigledno. Želeo bih da Vas pitam šta za Vas zapravo znači „apokalipsa“ i zašto je ona trenutno predmet Vašeg interesovanja?

U doba hiperinflacije upotrebe izraza „apokalipsa“ smatram da je potrebno da se vratimo na samo izvorno značenje ove reči, gde apo (znači od), a kalyptein (sakriti, zataškati). Kada uzmemo značenje ovih reči, apokalipsu shvatam kao „otkrivanje“ nečega za razliku od preovalđujuće savremene upotrebe u kojoj ona znači „kraj sveta“. U knjizi idem toliko daleko da kažem da ne živimo u apokalitičnom već u postapokaliptičnom vremenu. Apokalipsa kao „otkriće“ o kraju sveta (kakvog poznajemo) se već dogodilo ili da budemo precizniji već je „otkriven“. Jedan od najnovijih bio je pandemija. Kao i svaki planetarni događaj, kada uzmete kugu i njenu ulogu u propasti feudalizma ili erupciju vulkana Laki na Islandu, koji je stvorio plodno tlo za francusku revoluciju, ovaj događaj je otkrio sve o našem sadašnjem kapitalističkom sistemu ili kapitalocenu. Ono što me zanima jeste da se vratim u budućnost: šta ako je ova pandemija bila samo fusonta za ono što dolazi nakon apokalipse? Izumiranje. Šta ako smo svesni da živimo u „krajnjem vremenu“ a to više ne možemo videti?

Da, mi to stalno radimo, svedoci smo strašnih događaja širom sveta, od skoro postoji čak izraz za to „doomscrolling“ (u potrazi za lošim vestima), što je postalo naročito popularno za vreme pandemije. Kao što svi znaju, apokalipsa može biti prilično iscrpljujuća. Može biti uzvišena, kao na Tarnerovoj slici ili u filmu „Potomci“, ali kada već živite na slici sa nebom užarenim od požara ili u distopijskoj Velikoj Britaniji koja liči na proročansko remek-delo Alfonsa Kuarona, možete li da uživate u tome? Na to možete i odgovoriti kompulzivnom aktivnošću kao što je „potraga za lošim vestima“ ili pranje ruku, ili se možete pridružiti novoj komodifikaciji apokalipse koja ide od postapokaliptičnog turizma (Černobilj ili otapanje leda) do dečjih igračaka (recimo, Lego Apokalipseburg). Druge opcije su da napravite bunker na Novom Zelandu ili da se preselite na Mars. Na kraju ipak ostajete slepi prema apokalipsi. Kada god komodifikujte nešto, bilo da je to ljubav ili apokalipsa, na kraju gubite sposobnost da to razumete. Zbog toga Ginter Anders, još uvek zanemaren mislilac, govori o „zaslepljujućoj apokalipsi“, koja je jednostavno prevelika za razumevanje, nije subliminalna već supraliminalna, prevazilazi sve granice poznatog.

Ono što mi je bilo naročito upadljivo u knjizi je važnost koju dodeljujemo tome kako zamišljamo apokaliptična vremena. Naročito me je privukao način na koji se odnosimo prema eshatološkom kao novoj pokretačkoj sili. Dok se desnica neprekidno oslanja na teološke motive u cilju nametanja sopstvenog moralnog poretka ostatku sveta, ono što takođe uviđam kao uznemirujuću okolnost sadašnjeg trenutka jeste očigledna promena u određenim diskursima levice, koja prema mom mišljenju radikalne elemente urušava religijskim. Kakav je Vaš stav prema tim promenama određenih moralnih uverenja i na šta moramo obratiti pažnju?

To zapravo nije neka novina, kako je Frank Kermod izjavio da uvek postoji „osećaj svršetka“, od raznih milenijalističkih pokreta u srednjem veku ili sekularizovanih oblika apokaliptizma, kao na primer uticaj Tomasa Mincera na Karla Marksa ili Ernesta Bloha. A ipak, ono što mi je zaista bila novina, ono što je zaista jedinstveno, gde se više slažem sa Ginterom Andersom nego sa Kermodom, jeste to da ovo nije samo doba u kom svi imaju „osećaj svršetka“ i očekuju da se pojavi mesija. Istina je, mnogo lažnih proroka će se pojaviti čak i na Kapitol Hilu, u raznim kostimima i oblicima, a možda ćemo čak i svedočiti ponovnom dolasku visokotehnološke verzije Hitlera ili nuklearnoj anihilaciji, ili prosto produženog izumiranja i apokalipse nalik onoj u filmu „Melanholija“ Larsa fon Trira. Pa čak i da ovi događaji mogu da posluže kao „otkrovenja“ koja će nas probuditi iz narko-kapitalizma (što se najbolje ogleda u „doomscrollingu“), postaje očito da se mesija neće pojaviti. Nasuprot optimističnom „carstvu bez apokalipse“, zastupljenog i u judeo-hrišćanskoj eshatologiji, sada je pravo vreme da se okrenemo Ginteru Andersu, po mom mišljenju najbitnijem filozofu što se tiče razumevanja našeg doba, koji je izjavio da carstvo neće nastupiti. Samo „apokalipsa bez carstva“. Nakon sudara klimatske krize i nuklearnog doba, čak i ako gospodin Mask ode na Mars, od ljudske vrste neće ostati ništa osim radioaktivnosti i izmenjene geološke slike planete Zemlje. I možda Ilonove grobnice na Crvenoj planeti. Najrevolucionarniji pokreti su uglavnom bili sekularizovana verzija apokalipse sa „hepi endom“. Ali srećnog kraja nema. Da li je moguće pobuniti se protiv istrebljenja? Naravno, mnogi to pokušavaju, ali ukoliko se ne stvori neki vid realne i stvarne heterotopije ili autonomije koje su međusobno povezane izvan granica okeana i generacija, to je onda besmisleno. Dešavanja onda nisu dovoljna. Moralo bi se ponovo osvrnuti na memento mori, dok istovremeno, čak i ako se – i upravo zato što se – istrebljenje nazire, društvo bi moralo da se radikalno iznova osmisli kako možda, jednog dana, retroaktivno sve to ne bi postalo lažno proročanstvo.

Želeo bih da završimo razgovor osvrtom na vaš raniji rad i ideju o radikalnoj ljubavi. I to je takođe nešto što se poklapa sa mojim ličnim interesovanjima; naposletku, koncept politike nije moguć bez koncepta ljubavi. Pitam se kako sada doživljavate to delo u svetlu globalne pandemije? Ili kako biste danas izmenili tekst s obzirom na to kakve su bile rekacije na virus?

Ono što me je zanimalo u „Radikalnosti ljubavi“ bio je odnos između ljubavi i revolucije, a danas bi, naravno, to bio odnos između ljubavi i otkrovenja. Jer sam sada već deo apokalipse. Ili da drugačije to sročim, dok sam u „Radikalnosti ljubavi“ uglavnom istraživao presek revolucionarnih ideja i ponovnog promišljanja koncepta ljubavi, od Aleksandre Kolontaj do nemačkih komuna (sa naglaskom na Komunu 1), danas me inspiriše ponovni osvrt na zajedničku saradnju, prijateljske odnose i ljubav u doba katastrofe. Možda je upravo to glavni sastojak koji nedostaje u svakoj predstojećoj revoluciji koja ne nastoji da ponovi greške iz prošlosti ili ostavi prostor za priželjkivanje alternativnih desničarskih stavova i pokreta o teorijama zavere, do raznih proto-fašističkih pokreta i Silcijumske doline. U knjizi se nalazi poglavlje pod nazivom Ljubav u doba hladne bliskosti (referenca na Evu Iluz), kada su Grindr i Tinder bili u začetku, gde se govori o komodifikaciji požude. Danas, u neprekidnom procesu „zumifikacije“ požude, sadržaja koji se plasira uživo ili snima pre objavljivanja, ovo se nažalost čini kao obistinjenje predskazanja. Drago mi je što je Alfi Baun odlučio da se dublje pozabavi ovom temom u svojoj novoj knjizi, što je savršeno tempirano preispitivanje kapitalizma i onoga što naziva „pretvaranjem međusobnih odnosa u igrariju“. Upravo danas možemo da uvidimo važnost libidinalne ekonomije. Ono što bih danas možda dodao jeste poglavlje o periodu Vajmarske republike, jer mi se čini kao najbolja paralela sa našim dobom, ne sa konkretno tridesetim godinama 20. veka, već sa dvadesetim. Da li ima smisla danas povlačiti istorijske paralele? Pa, dozvolite mi da rizikujem: taj period je otpočeo nakon Prvog svetskog rata i nakon Španske groznice kao doba ogromne nezaposlenosti, nasilja, frustracija, strahova i besa, i doba je nastanka narko-kapitalizma i raznih teorija zavere koji su bili ključni za začetak nacizma.

Danas postoji slična mešavina raznih morbidnih simptoma koji će ili dovesti do radikalnog preispitivanja i izmena u društvu, ili do nečeg mnogo strašnijeg od Hitlerovih monstruma. Zašto strašnijih? Zato što samo oni koji još uvek nisu na stupnju upotrebe sofisticirane tehnologije mogu da se okrenu dvedesetovekovnim koncentracionim logorima, dok će se ostali okrenuti potpuno automatizovanom genocidu. Jedino što se ovog puta cilj neće nalaziti u istrebljenju određene rase, pa ni celokupnog čovečanstva, već svakog oblika života i totalnog uništenja same biosfere. I šta je onda ljubav u „krajnem vremenu“? Ljubav je sve. Čak i iz ugla evolucije, ljubav predstavlja najradikalniji iskorak u univerzumu.

Autor: Bred Evans
Delovi intervjua preuzeti sa: lareviewofbooks.org
Prevod: Aleksandra Branković