Srđan Valjarević: Osim knjiga, sve je tabloid

Stižemo na vreme u „Poslednju šansu“ na Tašu na razgovor sa piscem Srđanom Valjarevićem, povodom novog izdanja njegovog prvog romana „List na korici hleba“ (1990). Ipak, Srđan je već bio tu. Drveni sto u „Poslednjoj šansi“ opasno se ljuljao kao brod na talasima svaki put kad bi se neko od nas dvojice malo jače naslonio. Smejemo se toj opasci i dodatno drmamo sto. Stiže konobar, pa prestajemo.



Dolazite iz svakodnevne šetnje do Kalemegdana. Poslednji put smo razgovarali pre tačno tri godine u isto ovo vreme. Ima li neke promene?

Možda ih ima, ali ih ja ne vidim, stvarno. Mada, mislim da ne i da je sve stalo, što je i problem. Zavisi od raspoloženja, danas nisam raspoložen, ali dve stvari se ne menjaju u ovom gradu – marlboro i Kalemegdan i nadam se da ih neće menjati. I dokle god mi je marlboro prihvatljiv da mogu da ga kupim i dok ne okupiraju Kalemegdan sa novim idejama – okej je.

Planiraju da grade gondolu na Kalemegdanu.

Nadam se da će odustati. Ali mogu samo da se nadam. Videćemo.

U kakvoj su vezi marlboro i Kalemegdan?

Ni u kakvoj. Na njih sam navikao i imaju svoj kvalitet. Kalemegdan ima svoj kvalitet već ko zna koliko vekova i treba ga održavati, što i rade, i izgleda bolje nego ikad, pogotovo tu mislim na biljke. Sigurno je jedan od lepših evropskih parkova.

Da li čitate tabloide?

Mi smo u tabloidu. Ovo sve – kafane, kafići, parkovi… Osim knjiga, sve je tabloid.

Jako mi se dopalo ono što ste rekli u jednom intervjuu da je nacionalizam došao iz Kluba književnika i bifea Ateljea 212.

Mislim da su u tom pozorištu rađene neke predstave koje nisu imale veze s tim, ali nacionalizam iz bifea Ateljea – da, iz Kluba književnika, Akademije nauka, iz crkve, redakcija nekih novina, izdavačkih kuća. Odatle je došlo.

Mislite li da su obrazovaniji krvožedniji od običnih ljudi?

Znaš, to su sve legla bolesno ambicioznih ljudi. Ima tu naravno i dobrih naučnika, pisaca… Ništa ne znači obrazovanje ako si društveno ambiciozan. Ambicioznost je smrt za mozak, pogotovo kreativnost. Pre 30 godina se otvorio taj prostor i sada sve stoji. Leglo ambicioznih ljudi, to je leglo otrova.

Dobar Vam je predgovor za knjigu „List na korici hleba“. Otkud sad novo izdanje posle 30 godina?

Ideja je došla od uredništva Lagune, kao i ideja da napišem predgovor. Bilo mi je malo pretenciozno da pišem predgovor, ali mi je onda kliknulo, jer je prošlo 30 godina, što je dosta vremena, pročitao sam rukopis ponovo, pa sam se vratio. To je kao da slušaš demo snimak nečega što si radio. Setio sam se mnogo toga od pre 30 godina, pa i kako mi je palo na pamet da počnem da pišem.
 

alo na pamet?Piše u predgovoru, a predgovor je u knjizi (smeh). Tada sam radio kao mašinbravar na Zvezdari, a leti kao konobar na Korčuli. Postoji potreba uvek da ukradeš za sebe nekih dest-petnaest minuta od posla. Stavio sam šapu na obavezu da bacam đubre u radionici i da ne sme niko drugi to da radi. Sem metalnih opiljaka bilo je tu i pašteta, ambalaža, tetrapaka, opušaka… To je obaveza koju sam preuzeo jer sam imao pored kontejnera jedno mesto gde se sakrijem i odmorim pola sata a da niko ne pita gde sam bio. Tu sam mislio o tome šta sam čitao, gledao, slušao tih dana i pošto sam tih dana dosta čitao, drugačiju važnost neke knjige imaju, a na ovakvim mestima imaju neko spasonosno dejstvo, držiš se za to. Mislim da su mi na tom mestu pored kontejnera neke knjige postale važne za ceo život.



Zanimljiv je opis majstora s kojim ste imali dobar odnos a koga su u zatvoru mangupi zeznuli za tetovažu preko celih leđa, pa mu umesto devojke, nacrtali muškarca.

U toj radionici sam radio pet godina. To nisu tako teški poslovi kao što bih sad mogao da pričam. Nije mi bilo naporno. Naporno je dok ne naučiš. Ne gledam na to kao na neki težak period života. Ta radionica je zatvorena 1992. jer nije bilo više posla i tada sam ostao bez posla. Da nije bilo tako, sigurno bih radio još neko vreme.

Pišete da je osim pritiskivača za kupus, mašinbravarska radionica pakovala i prodavala nešto kao VEP aparat, poznat po tome što pomaže muškarcima koji imaju problemima s erekcijom. Odakle da se mašinbravarska radionica bavi time?

Ljudi su se dovijali u drugoj polovini osamdesetih. Sećam se da je vlasnik radionice otkupio patentna prava za pritiskivače za kupus, ali je radionica iz mašinbravarske prerasla u plastičarsko-mašinbravarsku, kao dodata delatnost. Tad je to bilo popularno – knjižara-pekara.

Posle toga ste dosta putovali po Evropi.

I pre toga sam bio u Zapadnom Berlinu i radio, ali pošto nisam završio srednju školu morao sam da se vratim. Pa sam je završio. Bio sam u Holandiji, Grčkoj. To je bilo 1992. I to je tačno 30 godina kako ne idem na posao. Te godine nisam postao mašinbravar, postao sam pesnik. Odabrao sam poeziju. To je unosnije.

Kakva iskustva i utiske nosite sa tih putovanja po Evropi?

Tada to nisam doživljavao kao takvo, ali vidim sada da smo svi mi bili kao izbeglice kao i sada kad gledamo ljude. U Holandiji sam imao neke prijatelje iz Bosne. Ja sam imao gde da se vratim, oni ne. To postoji i danas. Zanimljivo je da se kroz godine menja sećanje na te događaje. Imao sam potpuno pogrešno pamćenje onoga što je bilo tih dana, dok pre desetak godina nisam otišao u Berlin i sreo neke poznanike. Onda sam kroz razgovor s njima shvatio da sam neke stvari potpuno pogrešno zapamtio – da nisam bio u ulazu u kojem sam mislio da jesam, da sam u sobi imao krevet, a ne dušek na podu… Ne pamtiš jer si pod stresom.

Da li biste se vratili u to vreme?

Pa, bih. Nisam nostalgičan, ali znam šta ne treba da se radi. Ne znam šta treba, ali znam šta ne treba.

U knjizi često deluje da bežite od praznine u prazninu… Besciljno lutate gradom, kažete u knjizi – „ima u meni nečeg, i ničeg…“ Da li ste zadovoljni danas onim što ste postigli?

Jesam, sad kad se osvrnem, jesam zadovoljan, posebno sad kad pretresamo stvari od pre 30 godina i o tome gde sam bio i šta sam radio. Nemam nešto za čime bih kukao i žalio. Naravno, ima toliko pogrešnih stvari koje sam pogrešno uradio u životu, tako da imam bogato iskustvo osećanja krivice, ali mi to ipak olakšava život. Mogu da kažem, to je dovoljno.

Pišete u knjizi – „ne, ipak nema sreće, izmislili su je“. Da li ste srećni?

E to je ono sa čim su se mučili i Tolstoj i Vitgenštajn i mnogi pisci, tako da me je sramota da o tome pričam. To je lepo kad čitaš u knjigama. Šta znači biti srećan – ništa, osim muke. Budeš malo srećan, ali to malo treba da ti bude dovoljno. Ne znam više šta znači biti srećan na duže. Zanimljivo mi je što taj pojam uopšte postoji. To je vrhunac apsurda, ta potreba da budeš srećan. Odakle želja za tim kad ne možeš ni da definišeš.

Da, postoji cela medijsko-reklamna mašinerija koja uteruje ljudima potrebu da budu srećni.

Tu leže milioni i milioni nekog novca, a to je jedno zlo. Uopšte, te reklame gde su ljudi srećni, gde su sokovi od sto posto voća, a što ne postoji, kao što ne postoji zdravija voda od ove na reklami… Ništa ne postoji. Pre 30 godina sam sedeo u domu zdravlja, pušio cigaretu i čekao da me doktor prozove. U repu aviona si imao mesto za pušače, ali ne samo to, imao si reklamu u kojoj jedan doktor u belom mantilu i sa stetoskopom oko vrata, krajem osamdesetih, vadi cigare kent iz džepa, zapali i povuče dim i kaže – ovo preporučujem. Tako i ovo. Danas se preporučuje kredit za more, ovaj a ne onaj bojler, banke se preporučuju… Opet, možda će za 30 godina bankama biti zabranjeno da se preporučuju kao što je zabranjeno reklamirati cigarete, jer lažu.

Nije lekovito, a i u dužničkom si ropstvu.

Koka-kola je puna šećera. Ja je pijem, ali kad pređeš pedesetu, treba da smanjiš koka-kolu.

Ili da ubrzaš kretanje.

Ili to (smeh).

---

Integralnu verziju intervjua možete pročitati ovde.

Autor: Aleksandar Roknić
Izvor: danas.rs