Sonja Ćirić: Uželela sam se istine

Neka sam naivna, ali mislim da bi se u ovom delu sveta mnogo toga promenilo kad bi se znala istina. Kad bi se znalo kome je odgovaralo da se rasturi Jugoslavija. Kad bi se znali odgovori na sva ta pitanja, Srbi ne bi zazirali od Hrvata i obrnuto. Izbrisala bi se potreba za neprijateljstvom, kaže u razgovoru za portal Novosti autorka romana „Da li i kod tebe pljušti?“ Sonja Ćirić.



Jedan telefonski razgovor između dvoje prijatelja koje je rat razdvojio donosi nove pretpostavke oko događaja koji su doveli do raspada Jugoslavije. Novi roman „Da li i kod tebe pljušti?“, u formi dijaloga na relaciji Srbija–Slovenija novinarke, urednice u nedeljniku Vreme i nagrađivane književnice Sonje Ćirić, otkriva nove događaje kroz analizu prošlosti u poređenju sa sadašnjim trenucima i vremenima u kojima živimo.

Prošlo je 28 godina otkako su se poslednji put čuli. Vojin se preselio u Sloveniju i radi kao dokumentarista u slovenačkoj vojsci, dok je Maja književnica i ambiciozna novinarka jednog beogradskog nedeljnika. Telefonski razgovor između njih donosi niz nerazotkrivenih tajni, pretpostavki i istina koje, iako je reč o fikciji, teraju čitaoce na razmišljanje: Šta se to nama zapravo dogodilo i ko je zbog toga kriv?

Zašto je ova knjiga toliko dugo čekala da bude napisana?

Da je knjiga dugo pisana, to ste u pravu, mada ne bih umela to „dugo“ da prevedem u vreme. Bilo je nekoliko pauza i silnih novih počinjanja. Ne znam ni vreme prvog početka, znam samo zašto se desio. Prelistavala sam vesti kao i svakog dana koje su, opet kao i svakog dana, mediji koje prvo čitam predstavljali na jedan način, a mediji bliski vlasti suprotno od njih. A gde je tu istina, uželela sam se istine – pomislila sam. Eto, tako je počelo. Moja knjiga je o želji za istinom. Jer istina podrazumeva sigurnost da nešto zaista jeste onako kako se predstavlja. Uželela sam se da mogu da verujem u ono što mi neko kaže, a pogotovo ono što govore oni od čijih poteza zavisimo.

Maja hoće da sazna istinu, dok Vojin koji je u ratu ostao invalid smatra da istina ne može da promeni prošlost. Na prostorima bivše Jugoslavije svako ima svoju istinu u odnosu na događaje 1990-ih. Mislite li da bi suočavanje sa istinitim činjenicama nekad zaraćenih strana značajno promenilo sadašnjost i otvorilo put ka nekoj boljoj budućnosti i saradnji između naroda nekadašnjih republika u SFRJ?

Mislim da je istorija egzaktna nauka, da je za sve moguće naći dokaze, pa da samim tim ne bi trebalo da je problem dokumentovati ko je predložio: „Hajde da rasturimo Jugoslaviju“. Naravno, osim ako postoji razlog zašto bi to bio problem. I ako bi taj razlog bio životno veliki. Neka sam naivna, ali mislim da bi se u ovom delu sveta mnogo toga promenilo kad bi se znala istina. Kad bi se znalo kome je to odgovaralo, naravno i zašto, da li je neko nekome sugerisao da rasturi Jugoslaviju. Ili pomogao. Kad bi se znali odgovori na sva pitanja povodom nestanka Jugoslavije, onda Srbi ne bi zazirali od Hrvata i obrnuto. A ni pravoslavci od muslimana. Izbrisala bi se potreba za neprijateljstvom. Srbi, na primer, misle da im je svako izvan njihovog atara neprijatelj zato što im je rečeno da tako misle, a manje-više isto se osećaju i svi ostali bivši stanovnici Jugoslavije. Zaziremo jedni od drugih. Da znamo istinu, bilo bi drugačije. Mogli bismo da krenemo dalje i da živimo bez opterećenja prošlosti. Da li vi kad razgovarate sa nekim Nemcem osećate neprijatnost zato što on živi na teritoriji bivše nacističke Nemačke? Sigurna sam da ne. Završili ste tu priču u svojoj glavi i duši zato što znate šta se desilo. Ljudi koji ne znaju istinu, oni izmišljaju. Ili usvajaju ono što im se servira. Sve je to pogubno.

Vaš roman, kratke forme i ispripovedan u formi dijaloga, donosi trilerski zaplet koji zapravo preispituje događaje i činjenice, od kojih su se neke zaista dogodile u prošlosti. Koliko je tanka linija između fikcije i stvarnih događaja u vašem romanu?

Jeste tanka, ali nije baš toliko tanka da će se prekinuti. Jedna od glavnih linija knjige, projekat koji je uništio Jugoslaviju, izmišljen je. Zapravo, da budem precizna, ne kažem da on nije postojao, samo kažem da ga ja nisam videla. Inače, po svemu što se desilo sa Jugoslavijom, po načinu kako je uništavana – počevši od sejanja mržnje pomoću medija pa redom – deluje kao da je nekakav projekat, nekakav plan, morao postojati. Ali u knjizi prevladava stvarni život. Nekim likovima sam čak zadržala imena iz života – Majin urednik je Filip, kao i moj u Vremenu. Stvarne su i emocije i mnogi događaji i sve je proživljeno.

Glavna junakinja Maja pokušava da napiše knjigu o tzv. projektu koji je doveo do raspada Jugoslavije, čija je suština zapravo uloga medija u pripremanju rata. Navodi određene medije u Srbiji, kao što su Večernje novosti, Politika i RTS kao glasnogovornike koji su „pristali da huškaju“. S druge strane, tu su i nezavisni mediji koji nisu na to pristali i smatraju se neprijateljskim. Kako je moguće da je posle trideset godina od početka rata uloga medija maltene nepromenjena kad je reč o Srbiji?

Nemam pojma kako je moguće. Pogotovo što znam sasvim pouzdano da današnje medije ne kreiraju ljudi koji su ih kreirali onda pred rat. Jasno mi je da ovi novi mogu da misle na isti način kao njihovi prethodnici, ali mi nije jasno zašto im to odgovara. Da li oni zaista veruju u ovo što objavljuju? Nemoguće. Ipak su to školovani, savremeni ljudi. I nemoguće da ne vide kuda vodi ta mržnja prema drugima na kojoj iz dana u dan insistiraju, kao što hoću da verujem da je još više nemoguće da bi im to odgovaralo. Sve govori da u celoj toj priči ima neko ko sve ovo diriguje. Jednog dana će se otkriti. Malo mi je neprirodno da ovako govorim o medijima u Srbiji zato što sam faktički i ja njihov deo. Ali Vreme, iako se objavljuje u Srbiji, nije srpski medij. Znate šta hoću na kažem. Mi ne pišemo po spoljnim instrukcijama.

„Pisac je gospodar sudbina svojih likova ko god da su i šta god da im se dešavalo u životu. Mogu da napišem da je Tito bio Marsovac...“, kaže Maja, koja je novinarka, kao i vi. No ipak, kad je Tito umro, ona je počela da se trese od straha kad je neko rekao: „Sutra će rat“. Da li je Maja zaista bila svesna toga u tom trenutku?

Maja je tada bila mala da bi znala šta je rat, ali je znala da je u pitanju nešto strašno, strašnije od najstrašnijeg što je tokom svojih sedam godina mogla da sazna. A kad si mali, strah od strašnog je neopisiv. Pa još kad vidiš da je to nešto čega se i odrasli boje, onda ti bude još gore. Odrasli su svesni čega treba da se boje, ali do kraja očekuju da neće biti u prilici da se boje. Odlično se sećam dana pred NATO bombardovanje. Kad smo u Vremenu dobili informaciju da su na pisti u Avijanu poređani avioni spremni da polete i ispuste bombe na ciljeve u SRJ, javila sam mojima šta smo saznali. Ali to ništa ne znači, vrlo verovatno je ovo samo pokazna vežba, sećam se da sam im govorila. Neverovanje u očigledno je čuvena odbrambena reakcija. Pogotovo kad je u pitanju nešto nezamislivo, a nezamislivo je da pred sam 21. vek neko nekog bombarduje. Isto važi i za rat. Bilo je nezamislivo da bratski narodi Jugoslavije zarate, pa ipak jesmo. I zauvek smo izgubili i ljude i normalan život. Nezamislivo je bilo i da će u 21. veku, i to posle svega što je Evropa naučila na primeru Jugoslavije, opet izbiti rat, da će Rusija napasti Ukrajinu, bratski narod. Da ne pominjem ratove u drugim delovima sveta. Mislim da se u izbijanje rata veruje tek kad rat izbije.
 

U razgovoru dvoje prijatelja nailazimo na konstatacije poput: Jugoslavija je bila veštačka tvorevina; Srbija se ponaša kao nakovanj koji vuče nazad i ne shvata da je ovo vreme slobode i slobodnih odluka; rata ne bi bilo da Slovenci nisu bili sebični... Koliko su takva uverenja prisutna danas?

Koliko znam, prisutna su. Nedavno je neko usred TV programa izjavio nešto u tom stilu. Svaka izjava koja se uputi javnosti zahteva odgovornost prema rečenom. Ne možete da servirate ljudima prvo što vam je po volji. Ali, očigledno, u praksi nije tako. To nas opet vraća na nemanje istine. Zato izmišljamo, prezentujemo rekla-kazala kao činjenicu, govorimo na osnovu utiska. Da ne nabrajam više.

Urednik Vremena Filip Švarm je napisao: „Roman Sonje Ćirić je priča o svima nama čiji su životi zauvek promenjeni raspadom Jugoslavije. Tačnije to je priča o onim telefonskim razgovorima koje nismo obavili iako smo imali broj.“ Da li je ovaj roman na neki način opravdanje svima nama zbog grešaka iz prošlosti, kao što je bila podrška pogrešnim liderima i idejama koji su uticali na ono što je usledilo tokom 1990-ih?

Pre bih rekla da je iskupljenje. Znam mnogo svojih vršnjaka koji sad pričaju da su se, možda nesvesno, možda svesno, trudili da im rat ne remeti život. Ja se sećam da sam bila ljuta. Onemogućeno mi je da uživam u životu, a tek sam se udala. I sećam se da sam svaki dan ustajala i govorila sebi: danas će kraj, danas će ti pogrešni ljudi otići na kafu i reći – nećemo dalje da se ubijamo. Sad ne znam kako sebi da objasnim ovakvu misao, osim onom pojavom da se ljudi kad im je strašno izmeste u drugi svet. Ja sam se izmestila u bajku, gde su srećni krajevi mogući. A što se tiče pogrešnih glasanja, moja nisu bila pogrešna. I znam neverovatno mali broj ljudi čija jesu bila pogrešna. Moje greške iz prošlosti su u domenu delanja. Trebalo je nešto da uradim. Nešto više i konkretnije od pisanja novinarskih tekstova.



Pamtim jednu Vašu rečenicu: „Svi misle, ako si novinar, onda si svemoćan.“ Da li glavna junakinja zaista još uvek veruje u tu konstataciju, da li Vi verujete u tu poziciju današnjih novinara, posebno u Srbiji?

Ta rečenica je rezultat ličnog iskustva. Komšije me često pitaju o nečem što se događa ili što su pročitali u novinama zato što misle da sam ja, jer sam novinarka, na izvoru informacija. A nisam. Dugo pišem za novine i znam da je nekad bilo dovoljno da pozoveš telefonom onog ko ti treba za neku informaciju i da je dobiješ. Danas novinari dobijaju saopštenja ili moraju da pišu upit Sekretarijatu za informisanje koji uzvrati neupotrebljivim odgovorom. Misli se takođe da novinari imaju moć da nešto promene. Nekad je i to moglo. Čuvam nekoliko zahvalnica organizacija kojima je moj članak pomogao da ih nadležni uoče i reše njihov problem. Više ne može. Zato ni stotine novinskih tekstova punih dokaza neće sačuvati kompleks Generalštaba od rušenja.

Naslov Vašeg romana je „Da li i kod tebe pljušti?“. Razgovori između dvoje prijatelja takođe mogu početi frazom „Kakvo je vreme danas?“ ili „Kakvo je vreme tu kod tebe?“. Zašto ovaj naslov?

Pokušala sam da potencijalnom čitaocu, dakle posetiocu knjižare koji ugleda moju knjigu, odmah nagovestim da se radi o nekakvoj fizičkoj razdaljini koja podrazumeva bliskost između dvoje ljudi. Već na početku telefonskog razgovora koji će, ispostaviće se, trajati četiri sata, Maja pita Vojina: „Da li i kod tebe pljušti?“ Zato što hoće da i sad, kao nekad, zna svaku sitnicu o njemu, o svom najboljem drugu. Kad razgovarate sa nekim ko je u drugom mestu, a to nije zvanično-poslovni razgovor, gotovo uvek razmenite informacije o lokalnom vremenu, i to vam približi scenografiju u kojoj se taj drugi trenutno nalazi. Negde sam pročitala da je to jedna od informacija koja smanjuje fizičku udaljenost i koja, u ovakvim prilikama, pojačava bliskost.

Knjiga Vam je ušla u uži izbor za nagradu „Vladan Desnica“ , jedinu u Srbiji koju pisci dodeljuju piscima. Ona na neki način deli i sudbinu samog Desnice koji je, kad bi ga pitali da li je srpski ili hrvatski pisac, uvek odgovarao da je on jugoslovenski pisac. Vaši likovi se preispituju da li u Sloveniji ili u Srbiji sme da se kaže da ti je žao Jugoslavije. Koliko su takva preispitivanja i danas prisutna u ove dve države, ali i u regionu?

Doskora u Srbiji, kad neko na nekom zvaničnom mestu, na primer u televizijskom programu ili na javnom skupu, pomene Jugoslaviju u pozitivnom kontekstu, obavezno naglasi da nije jugonostalgičar. Kao da je pogrešno osećati nostalgiju prema Jugoslaviji i kao da će ga neko kazniti zbog toga. U poslednje vreme ta napomena kao da nestaje. Zatim, takođe u poslednje vreme, Jugoslavija se koristi kao sinonim dobrog života. I to sve češće. Slovenci pričaju o Jugoslaviji kao o lepoj uspomeni. Oni žive u sadašnjosti. Nije im onako kako bi hteli da jeste, ali očekuju da će biti. Plus, oni su Evropa, ugledaju se u Evropu i gledaju u njenom pravcu. Oni imaju budućnost. Mi nemamo. Nama život ide unazad. I zato je razumljivo što nam sve više pada na pamet Jugoslavija, kad su se poštovali i zakoni i ljudi.

Piše: Tatjana Đorđević
Izvor: portal Novosti