Sonja Ćirić: Od dece ne treba ništa skrivati

Roman „Neću da mislim na Prag“ Sonje Ćirić, u izdanju Lagune, dobitnik je književne nagrade Politikinog zabavnika za najbolje delo namenjeno mladima objavljeno na srpskom jeziku u 2019. godini. Ova skladna i suptilno nijansirana priča o porodičnim odnosima, odrastanju, „prijateljstvima koja nisu uvek lišena strepnje, surevnjivosti i suparništva“ već je dobila nagradu za najbolju dečju knjigu na 64. Međunarodnom sajmu knjiga u Beogradu. „Autorka vešto gradi lik devojčice Darje, koja ide u sedmi razred osnovne škole i vidi sebe kao budućeg pisca. U tekst romana umetnute su Darijine crtice iz zbirke koju piše, jednostavnog i čistog jezika, koje dočaravaju prve spisateljske korake darovite devojčice. Kao i svakog pravog pisca, Darju odlikuje izvanredna sposobnost opažanja. Kroz njeno pripovedanje čitalac stvara sliku o tome kako društveni problemi utiču na pojedince i porodice. A kroz njeno delovanje – kako i deca mogu da menjaju svet oko sebe nabolje i ponekad zamene uloge s roditeljima i budu im podrška. Darja misli na Prag – u koji će otputovati pobednik književnog konkursa u kojem učestvuje – kao na ostvarenje ličnih stremljenja, ali s vremenom, kao važnija od nagrade, pojavljuje se potreba da svojim talentom pomogne drugima...“, istakao je žiri koji su tvorili prof. dr Lidija Merenik, Zoran Simjanović, Aleksandar Kostić, Tihomir Stanić i Petar Milatović.



Svojevrstan lajtmotiv romana „Neću da mislim na Prag“ je „sve ima smisla ako radiš ono što voliš“. Razgovor sa Sonjom Ćirić stoga počinjemo pitanjem zbog čega taj lajtmotiv u knjizi istovremeno i preispituje, stavlja na test? 

Onaj ko ne sumnja u sebe, u svoje stavove i postupke, s njim onda nešto nije u redu. Darja, glavna junakinja mog romana, ubeđena je celim svojim bićem da će biti pisac. I zato piše priče. Pisanje joj znači „bezbedno mesto“, prostor u kome je sigurna. Pa ipak, kad dobije priliku da piše nešto što će biti objavljeno, ona posumnja u sebe. Kako se pišu priče, pita nastavnicu. Da li ja uopšte umem da pišem priče? To je, kao što bi nam rekli psiholozi, pokretačka, pozitivna sumnja. Ona koja pogura kvalitet u čoveku – naravno pod uslovom da ga zaista ima.
 
Za razliku od fenomena Moskve u Čehovljeve „Tri sestre“, Prag za vaše junake nije nedostižan cilj. Ili jeste? Kao tati jedne tinejyerke, priznajem da mi je zastala knedla u grlu čitjući detalj iz romana, kada Darjin otac ulazi kod nje u sobu i govori: „Da ti ispričam šta sam još pre par dana sanjao. Kao, ti i ja smo u Pragu. Da si me ti odvela u Prag. Ti – mene“…

Kaže se da roditelji imaju najveću veru na svetu, zato što veruju u svoju decu. Zašto Darjin tata sanja taj san? Zato što ga pritiska činjenica da ne može da joj pomogne da ostvari svoju želju i ode na takmičenje mladih evropskih pisaca u Prag. Drugi razlog je maločas pomenuta vera. On je siguran da Darji ne treba nikakva pomoć roditelja da ostvari ono što želi, dovoljni su joj kvaliteti i ostali talenti, oni su joj sigurniji i veći pasoš za život od bilo koje druge roditeljske pomoći. Nemoguće je dokazati, ali sigurna sam da na svetu nema te roditeljske vere, mnogi od nas ne bi postigli ni deo toga što smo postigli.
 
l „Svaki tekst može ceo život da se glanca, ali jednom mora da se završi“, kaže nastavnica Vaše junakinje Darje. Kada Sonja Ćirić ugasi računar i kaže: Dosta je bilo?

Onda kad u sebi čujem „to je to“ i obradujem se  zbog toga. Kao kad se dostigne neko postignuće – ne znam kako drugačije da objasnim. Posle toga se gasi računar i brzo-brzo šalje rukopis izdavaču, da se ne predomisliš. Možda će neko pomisliti da razlog koji sam navela nije dobar razlog da se pisanje knjige proglasi završenim, i biće u pravu. Ali imam utisak, da sam čekala na momenat u kome ću sto posto biti sigurna da je svaka reč mog rukopisa savršena i da joj nema bolje, da bih celog života čekala.
 
Upečatljivo je da priče koje Darja piše o „Dobrom danu“ nikako nisu dečji naivne, naprotiv. Da li je to na tragu stava da se dete kao čitalac ne sme potceniti?

Još je Jovan Jovanović Zmaj otkrio da je dete odrastao čovek malog rasta. Ko god je slušao šta deca pričaju, koje teme ih zanimaju, i kako ispoljavaju to što osećaju, jasno mu je s kim ima posla. Decu zanima sve isto što i nas, pa i malo više od toga. To što dete nema životnog iskustva ne znači da mu je znanje malo, nego da na pitanja kojima se bave odrasli ima svoje odgovore. Od dece ne treba ništa skrivati. Nema tog deteta kome neko drag nije umro ili se razveo, odselio... Deca znaju šta je rat čak i kad ih sklanjamo od televizora. Književnost za decu koja, između ostalih, opisuje i sve te strašne i teške teme, najbolje je sredstvo da se detetu priča o životu. Kad se jednog dana nađe u situaciji iz knjige, ono će znati kako da iz nje izađe.
 
Duško Radović je govorio da pisac, koji piše za decu, treba da se uzdigne, a ne da se „spusti“ na dečji nivo. Koliko je, zapravo, teže osvojiti taj dečji svet u kojem nema „političke korektnosti“ – kada im knjiga nije po volji, klinci zevaju bez ruke na ustima?

Mislim da je to noćna mora za svakog pisca. Nažalost, ne postoji recept kako se od nje zaštititi. Niko još nije napisao uputsrvo kako osvojiti dečjeg čitaoca. Ja pišem ono što bi mene, da sam dete, zanimalo da čitam. Priznajem da to nije pravilan metod zato što sam ja odavno bila dete, a ne zaboravimo da se od onda svašta promenilo u dečjem svetu. Međutim, evo, da kucnem u drvo, za sad je sve ok između mladih čitalaca i mene.

Pesnik Dejan Aleksić mi tvrdi da deca ne odustaju od literature, da im je knjiga i dalje važna. Meni se, nažalost, čini da knjiga sve više gubi trku sa novim medijima, društvenim mrežama. Kakva su vaša iskustva?

Istraživanja kažu da ste vi u pravu, ali ja bih se složila sa Dejanom Aleksićem. Istraživanja postoje da bi dala sliku o proseku, kao iz onog vica o mesu, kupusu i sarmi. I to je u redu. Međutim, sumnjam da se nećete složiti da je uvek bilo dece koja čitaju i dece koja ne čitaju. Isto važi i za odrasle. Znači, zbog dece koja čitaju, kojima je knjiga svakodnevnica, nepravično je svu decu proglasiti nezainteresovanima za pisanu reč. Možda bi ih bilo više da je školska lektira privlačnija i primerenija ovom vremenu, ali – to je druga tema.
 
Da li će se mladih čitalaca u budućnosti ipak lakše dolaziti posredstvom internet književnosti, blogova..? Hoće li u tom pravcu početi da se kreće i književnost za decu i mlade?

Pojma nemam, ali mi ne bi smetalo. Nije važna forma kojom će se dospeti do mladog čoveka i ne smeta mi ako neko čita „Toma Sojera“ na svom pametnom telefonu ili nečem sličnom. Da li je nova tehnologija pretnja knjizi? Nije. Uvek će postojati oni koji vole da listaju papir i onih kojima je draži ekran. I jedne i druge će spajati potreba za čitanjem.
 
Autor: M. Stajić
Izvor: Dnevnik