Smrtonosni otrovi skriveni u knjizi iz 17. veka

Kada su slike ovog predmeta, koji na prvi pogled liči na knjigu, počele da kruže internetom, većina je smatrala da je reč o prevari. Slika je objavljena i na sajtu posvećenom umetninama ArtefactPorn i komentari ispod slike su uglavnom govorili kako je reč o jednostavnom ormariću u kome su čuvane sitnice (kao što bi se moglo i u običnoj knjizi), i da knjiga zapravo i nije toliko stara koliko se tvrdilo. Nijedan od ovih navoda se nije ispostavio kao tačan. Ovaj popularno nazvan „Ubicin ormar otrova“, uvezan je u obliku knjige negde oko 1600. godine. Potom su stranice knjige ulepljene kako bi se napravila velika kocka.  Onda je u njoj napravljeno udubljenje, ubačeno je 11 sićušnih fiokica i jedna staklena teglica. U svakoj fioci ima po jedna srebrna ručica i rukom ispisana nalepnica sa sadržajem smrtonosnih otrova koji se nalaze u određenoj ladici.

„Ubicin ormar otrova“ iz 17. veka. (BookAddiction)
 

 

Ova prerušena knjiga je izašla na svetlost dana 2008. godine na jednoj aukciji koju je održala čuvena nemačka aukcijska kuća „Hermann Historica“. Predmet je ulistan pod nazivom „Trovačev ormar“ što je odmah privuklo pažnju štampe. Sledi opis ovog predmeta koji je dat u aukcijskom katalogu:
„Izdubljena knjiga koja se koristila kao tajno skladište za otrov. Istorijski artefakt u stilu iz 17. veka. Korice od finog pergamenta. Netaknuti bočni zatvarači knjige, stranice slepljene kako bi se dobio čvrst okvir za centralno pravougaono izdubljenje. Unutrašnjost fine izrade, sa 11 ladica različite veličine i jednim otvorenim delom. Prednji deo fioka obložen papirom u boji, sa izrezbarenim ivicama i srebrnim ručicama na drvetu od abonosa. Na njima su rukom ispisane nalepnice sa nazivima raznih otrovnih biljaka na latinskom (među kojima su ricinus, tatula, velebilje, valerijana i mnoge druge). Unutra se nalazi i zelenkasa bočica sa natpisom „Statutum est hominibus semel mori“ (Činjenica je da čovek mora umreti jednog dana). Na unutrašnju stranu korice je zalepljena stara gravura sa prikazom ljudskog skeleta u stojećem položaju s datumom iz 1682. godine. Dimenzije knjige su 36 x 23 x 12 centimetara. Objekat je veoma vredan elaborat na temu memento mori (podsetnik ili upozorenje na smrt).“

Slika na koju se odnosi ovaj opis je upravo slika skeleta na unutrašnjoj strani korice knjige. To je kopija skeleta koji je ugraviran na drvenoj korici kompleta knjiga o ljudskoj anatomiji „De Humani Corporis Fabrica Libri Septum“, Andreasa Vezalijusa, koji je prvi put objavljen 1543. (navodi se u časopisu Halloween iz 2013). Smatra se da je kopija nastala po uzoru na kasnije izdanje ovih zapisa u Londonu 1682.

Da li ga smatrati ubilačkim ili apotekarskim?

Medijima se dopala ideja da knjiga predstavlja skriveni pribor jednog ubice. Ipak, vrlo je moguće da je knjiga napravljena u dobre, a ne u loše svrhe. Lečenje u 17. veku nije bilo daleko od trovanja ‒ postojala je vrlo tanka linija između lekovitih i otrovnih osobina nekog sastojka. Ovaj ormar je vrlo lako mogao pripadati nekom lekaru ili je mogao biti vlasništvo neke žene.

I jedni i drugi su često putovali, a mali, lagani ormar je verovatno predstavljao mnogo bolje rešenje da se nosi pribor (za razliku od lekarske torbe gde bi sve poispadalo i polomilo se). Nema zajedničkog stava oko toga koja je bila svrha ovakve knjige, ali donošenje bilo kakvog zaključka bi bilo na osnovu detaljnog ispitivanja sadržaja nađenog u 11 ladica.
 

Trebalo bi naznačiti da su i fioke i staklena posuda bile prazne kada je 2008. objavljeno postojanje ovog objekta i moglo bi se reći da nije mogla biti izvršena nikakva analiza preostalog sadržaja. Pošto je na aukciji prodat za 5200 evra, ormarić je sada u privatnom posedu. Evo šta kažu natpisi nađeni na 11 fioka, sleva na desno, od vrha ka dnu. Iznenadiće vas sadržaj ovih fiočica, a biće to i jedno zanimljivo putovanje kroz istoriju…

Prvih pet fioka

Prva fioka sadrži Hyoscyamus Niger, otrovnu biljku koja se obično naziva bunika. Ova biljka se prvi put pominje još u staroj Grčkoj gde je Plinije proglasio upotrebu ove biljke kažnjivom jer utiče na razum. U Plinijevo vreme, bunika se obično davala prorocima kako bi dobili vizije. Danas se smatra da je ova biljka postala slavna nakon pojave „Hamleta“ (tu se ova otrovna biljka naziva hebenon i sipana je Hamletovom ocu u uho). Može izazvati i halucinacije te otud izraz „kao da je jeo bunike“. Pre nego što je hmelj postao glavni sastojak piva, neke nemačke pivnice su koristile bunike, jer u malim količinama izazivaju blagu vrtoglavicu. U medicinske svrhe bunika je korišćena za lečenje reumatizma i zubobolje.

U drugoj je Papaver Somniferum ili mak, koji je danas poznat kao glavni sastojak u proizvodnji heroina i kodeina. Njegovo latinsko ime ima značenje „ono što daje san“ (setite se samo polja makova u „Čarobnjaku iz Oza“), i dugo vremena je korišćen za ublažavanje bolova. Zato je vrlo bitno napomenti da je konzumiranje veće količine smrtonosno.

Treća fioka je sadržala Aconitum Napellus, u narodu poznata kao ljutić. Ovo je bila vrlo popularna vrsta otrova hiljadama godina, zbog svog vrlo moćnog efekta. Stari ratnici su imali običaj da vrhove svog koplja namažu ovom biljkom tako da je Rimska država morala da zabrani njen uzgoj, tolika je bila njena primenama u ubistvima. Vrlo je čudno videti ovu smrtonosnu biljku u ormaru jer je toliko otrovna da je već kontakt s kožom smrtonosan. Raste u Evropi, i 2014. je ubila zemljoradnika koji je radio na posedu jednog milionera, a koji je sasvim slučajno dodirnuo ovu divlju biljku.

U četvrtoj se nalazila Cicuta Virosa, barska kukuta. Cela biljka je vrlo toksična ali je naročito opasan koren. Utiče na nervni sistem i uzrokuje napade i prestanak rada organa tako da nikakav lekoviti tretman ne pomaže.

Peta fioka je bila ispunjena biljkom Bryonia Alba, tj. mandragorom. Uglavnom je poznata kako invazivna vrsta trave (slična kudzuu), ali svi delovi biljke sadrže otrovnu supstancu brionin. Ako bi neka životinja pojela cvet ili list mandragore, velika je verovatnoća da će umreti. Za ljude, smrtonosna doza je nešto veća, pa se ne smatra za naročito jak otrov. S druge strane, doktori koji znaju šta rade, koriste ovu biljku protiv stomačnih bolova, raznih bolesti, pa čak i protiv trovanja jer izaziva povraćanje i dijareju čime se izbacuje otrov.

Sadržaj preostalih šest ladica

U šestoj je Datura Stramonium, ili tatula. U davno vreme su je koristili protiv bolova, kao i za ublažavanje simptoma astme. Ako se uzme samo malo više od dozvoljene doze, izuzetno je halucinogena. Još malo više ‒ i doza je već smrtonosna.

U sedmoj je bila Valeriana Officinalis, i obično se prosto naziva valerijana. Ova biljka je roze boje i koristila se za pravljenje parfema u 16. veku. Stari Grci su je koristili protiv nesanice, a u srednjovekovnoj Švedskoj da otera zle sile. Danas se prodaje kao suplement za oslobađanje od napetosti i stresa kao i lek za umorne noge. Ne postoji naučni dokaz da valerijana ima bilo koje od ovih svojstava. Ipak, postoje neki dokazi da se ova biljka može koristiti kao zamena za macinu travu (biljka koja ima afrodizijsko dejstvo na mačke).

Osma ladica sadrži Daphne Mezereum, biljku kod nas poznata kao hajdučka oputa. Njeno ime je izvedeno iz imena dva visoko otrovna sastojka daphnin i mezerein. Izazivaju gušenje, a na koži se javlja osip.

U devetoj je Ricinus Communis ili običan ricinus. Navodno ima moć da zaleči rane pa se u nekim delovima sveta naziva Hristov dlan. Smatra se da ima antiinflamatorna svojstva, ali se i dan-danas njegova svojstva proučavaju. Pri upotrebi manjih količina, naučnici su otkrili da može zaštititi jetru laboratorijskih miševa od određenih otrova; u većim količinama izaziva smrt.

Deseta fioka je čuvala Colchicum Autumnale, poznatiju kao mrazovac. Prva polovina imena pokazuje supstacu koju ova biljka sadrži i koja se još od 16. veka koristila za lečenje gihta. Međutim, kolhicin je vrlo toksičan ako se pogrešno dozira i ima slične efekte kao arsenik.

Naposletku, u jedanaestoj fiočici se čuvalo velebilje ili na latinskom Atropa Bella. To je jedna od najotrovnijih biljaka koje rastu na istočnoj hemisferi. Žena rimskog imperatora Avgusta ga je koristila da otruje protivnike, a možda i samog imperatora, ali to nikada nje dokazano. U „Magbetu“, istoimeni lik koji je bio Škot, prekrši primirje i otruje englesku vojsku upravo velebiljem. Jedan od naziva je i Bella Donna (lepa žena) i potiče iz vremena kada je postojala praksa da se koristi ekstrakt ove biljke kao kapi za oči kako bi se raširile zenice (u staro vreme se smatralo da to daje zavodljivost ženskom izgledu), mada bi predugo korišćenje izazvalo slepilo. Vekovima se koristilo i kao sredstvo protiv bolova i za opuštanje mišića. Od 1800. se daje ženama pri porođaju, nešto poput današnje anestezije jer uzrokuje neosetljivost na bol, ali bez gubitka svesti. Ova taktika se koristila u vreme kraljice Viktorije. Danas se koristi prilikom mučnine u toku vožnje.

Izvor: ancient-origins.net