Smrt likova: Šekspir protiv epske i naučne fantastike

Šekspir je znao kako da ubije čoveka.

U svojim dramama ubio je preko 70 likova (što nije ništa u odnosu na Džordža R. R. Martina, ali vidite, nije reč o takmičenju). Njegove scene smrti su neke od najpoznatijih u svetu književnosti. Njegov uticaj postoji i danas – ali na neki način pisci epske i naučne fantastike pokušavaju da se prema smrti odnose malo drugačije nego Šekspir pre 400 godina.

U Šekspirovim komadima, smrt nikada nije proizvoljna. Nijedan njegov lik ne umire zbog toga što nije imao sreće uz opušteno „ubij onog drugog“ koje izgovara zlikovac. U stvari, smrt glavnog i sporednih likova je često neizbežna zbog neke vrste logike sudbine koja funkcioniše dosledno kao bilo koji drugi magični sistem.

Šekspirove tragedije iscrtavaju neizbežnu priču od momenta kada glavni lik donese pogrešnu odluku koja vodi do njegove propasti i posledica od kojih ne može pobeći. Od trenutka kada Magbet odluči da ubije kralja, znate da se to neće dobro završiti. Jadni Hamlet dokazuje da ne možete izbeći propast tako što ćete izbegavati loše odluke; pasivnost je, u stvari, isto izbor.

Ostala tela možda deluju kao kolateralna šteta u Šekspirovim delima, ali i ona su zapravo deo duga koji sudbina naplaćuje. Ona su jasan rezultat donetih odluka – svaki preminuli lik je žrtva svojih ili tuđih mana.

Štaviše, smrt je sudbonosni trenutak kod Šekspira, sudbina prati reči umirućih, a oni uvek imaju nešto da kažu: skoro svaki lik kog Šekspir ubije uspeva da izgovori poslednje reči (ili poduži monolog), što je prilično retko u savremenoj fikciji. Ponekad su ovi govori okrenuti budućnosti, predstavljaju proročanstva ili kletve koje se uvek ostvare; ponekad su okrenuti prošlosti ili unutrašnjem životu likova, prateći trag koji je doveo govornika do ovakvog kraja. Ovi govori osiguravaju poziciju smrti lika u urednom, svrsishodnom univerzumu. Šekspirove smrti su uredne; likovi neće izdahnuti sve dok ne daju odgovore na sva pitanja i tako pomognu radnji da se nastavi.



U epskoj i naučnoj fantastici smrt je retko kad tako kurtoazna i metodična. Umesto da maše kosom kako bi produbila neki pažljivo smišljen plan posledica i sudbine, smrt se često koristi zarad većeg emotivnog uticaja na putovanje glavnog lika – ili čitaoca. Mogu da zamislim tri ključne kategorije pod koje većina smrti u epskoj i naučnoj fantastici potpada (iako ne sve naravno); zanimljivo, svaka od njih služi drugačijoj svrsi u zavisnosti u kom delu priče se dešava.

Prva je Smrt koja motiviše lika. Javlja se na početku ili pre početka priče, u pitanju je nesreća koja podstiče ili je deo tragične prošlosti lika. Najklasičniji primer je Betmen efekat: roditelji (ili ljubav, najbolji prijatelj itd.) glavnog lika su ubijeni i sada on posvećuje svoj život u sprečavanju ostalih da dožive istu sudbinu – ili kreće u osvetu. Smrt je pokretačka sila koja motiviše junaka kroz ostatak njegove priče. Motivacione smrti mogu kasnije u priči napraviti i zaokrete: glavni lik koji se odupirao pozivu herojstva gubi voljenu osobu i to ga podstiče da konačno krene u borbu. Ovo možete videti svuda, od „Dragonlance“ do „Igre gladi“.



Što nas vodi do druge kategorije uobičajenih smrti kod naučne fantastike: žrtvena smrt. Ovde se likovi plemenito žrtvuju kako bi rešili problem iz zapleta (makar trenutno). Ovo je nova vrsta; Šekspirovi likovi su se retko susretali sa poteškoćama koje bi mogle biti rešene tako što će se oni žrtvovati.

Ovde imamo neke potkategorije. Postoji smrt mentora, gde lik koji je vodio i pomagao našem heroju tokom svih tih stranica, plemenito žrtvuje sebe – ne baš slučajno ostavljajući heroja da sam reši zaplet. Veliki broj mudrih starih bradatih likova je došao do ovako tragičnog kraja. A tu je i smrt iskupljenja, gde upitno zao ili najmanje voljeni lik izvodi konačan čin herojskog žrtvovanja što menja kako ćete ga vi – i glavni lik – ubuduće posmatrati. Dart Vejder je najklasičniji primer ove vrste.

Ponekad je, ipak, žrtvena smrt cena koja se mora platiti kako bi se problem rešio, kao što bi Spok rekao, potreba većine je bitnija od potrebe manjine... ili jednog. I ovo vodi do moje treće kategorije smrti u naučnoj fantastici: postavljanje uloga.

Ponekad se smrt desi pred sam početak priče kako bi usmerila dalja dešavanja i postavila neka pravila. Biće teško; ljudi će umirati. Upozoreni ste. Ili će možda negativac opušteno ili surovo ubiti nekog samo da pokaže čitaocima koliko je loš. Druge smrti plaćaju račune koji dolaze na naplatu na kraju knjige, cena pobede ili posledica konflikta u knjizi. Ovo ispunjava i potvrđuje već postavljene uloge.

Ali su možda najupamćenije ključne smrti koje podižu stavljene uloge, dajući čitaocu „upravo je postalo ozbiljno“ momenat. Smrt Sedrika Digorija u ključnom trenutku serijala o Hariju Poteru je savršen primer za ovo. Pretvara knjigu iz vesele magijske fantastike u mnogo mračniju priču gde glavni likovi mogu da umru, deca nisu uvek bezbedna i na kraju nije sve kako treba da bude. Ključna smrt na kraju „Igre prestola“ je zapanjujući primer podizanja uloga do vrha – nakon „onoga“ znate da apsolutno niko nije bezbedan.

Šekspir nije koristio ovu vrstu smrti; nije mu bila potrebna. Svi su znali šta da očekuju na osnovu toga koja je vrsta predstave u pitanju. Volim da kažem da je najlakše prepoznati da li je neki Šekspirov komad komedija, istorija ili tragedija taj što u komediji niko ne umire, u istorijskom komadu, neki ljudi umru, a u tragediji, svi umiru.

Naravno, neki savremeni pisci smrti pristupaju na Šekspirov način – glavni među njima je Džordž R. R. Martin. Njegovi nesimpatični likovi često stradaju od ozbiljnog slučaja poetske pravde (kruna od istopljenog zlata, neko?), a čak i najbolji od njih mogu biti plen slomljenih principa ili fatalnih mana. Sam Vesteros je možda zapao u haos, ali kada ispitate smrti glavnih likova, one su često daleko od slučajnosti. Međutim, Martinovi likovi ne dobijaju priliku za poslednji govor i dovedu svoje poslove u red kao kod Šekspira; njihove smrti možda jesu ponekad prikladne, ali retko kada uredne.

Sveukupno, smrti Šekspirovih likova su dobro uređene posledice onoga što je bilo pre, tačka na priči sudbine; dok je u epskoj i naučnoj fantastici smrt najčešće emotivni kamen temeljac, koji oblikuje putovanje glavnog lika.
Međutim, suze njihove publike su istog ukusa.

Izvor: bookriot.com
Prevod: Miloš Vulikić