Šta se danas zna i pamti o „srpskom Černobilju“, nuklearnom akcidentu iz 1958, kada je grupa od šest mladih naučnika bila letalno ozračena u prvom jugoslovenskom Institutu za nuklearne nauke „Vinča“?
Svet je saznao za moć nuklearnog oružja na kraju Drugog svetskog rata kada su Amerikanci, koji su uspeli prvi da konstruišu nuklearnu bombu, bacili jednu na Hirošimu i drugu na Nagasaki. Od tada pa do danas više zemalja je steklo nuklearno naoružanje, ali se niko više nije usudio da ga primeni niti su nuklearni reaktori, sa izuzetkom Černnobilja, većom radijacijom kontaminirali našu planetu.
U poređenju sa černobiljskom tragedijom količina radioaktivne materije koja se oslobodila iz vinčanskog reaktora danas bi se smatrala malom, ali 1958. za zemlju kao što je Jugoslavija, to je bila velika nevolja pogotovo zato što ju je trebalo kriti jer su ondašnje aktivnosti Instituta „Vinča“ bile dobro čuvana vojna tajna, dok je Tito sanjao da Jugoslavija postane nuklearna sila.
Priča o šestorici ozračenih bila je zataškana, iako nije mogla da bude prećutana, a jedina šansa za spasavanje života ozračenih mladića i jedne devojke bilo je lečenje u pariskoj bolnici Instituta Kiri. Tamo su lekari procenili da bi presađivanje koštane srži bilo jedini mogući lek, ali to još niko nije pokušao, niti se znalo da li će davaoci preživeti.
U ostvarivanju takvog medicinskog poduhvata pokazalo se da među Francuzima ima hrabrih i do herojstva požrtvovanih ljudi koji su dobrovoljno dali koštanu srž strancima ne bi li im spasili život. Protekle su decenije a niko nije detaljnije pisao o nesreći u Vinči sve dok se toj temi nije posvetio pisac Goran Milašinović, po profesiji kardiolog, profesor Medicinskog fakulteta i direktor Pejsmejker centra u Kliničkom centru Srbije. On je kao već afirmisani pisac prepoznao da priča o našim prvim žrtvama radijacije i njihovim lekarima i davaocima koštane srži zavrđjuje da bude zabeležena.
Milašinović je uložio mnogo truda i vremena da prikupi pouzdanu građu o učesnicima vinčanske drame i tako je 2011. nastao roman „Rascepi“ o tom neobično važnom poduhvatu u novijoj istoriji medicine.
Posle šest godina Milašinović se vratio toj, u suštini spektakularnoj priči o ljudskoj solidarnosti, hrabrosti, požrtvovanosti, jer je, kako nam je rekao za Nedeljnik, zaključio da bi drugi put mogao, ako ne bolje, onda drukčije da je ispriča.
„Mislio sam da bih ponovo mogao o temi mog prošlog romana napisati skroz novi tekst. Prvo, kad je već bio štampan, nisam bio do kraja zadovoljan, uvek vidim samo greške i slaba mesta. Drugo, vreme donosi nove ideje", rekao je Milašinović. U novoj verziji romana s novim naslovom „Slučaj Vinča“, a u izdanju Lagune, on je, po ličnoj oceni, napisao različit roman i stilski i sadržajno, iako je reč o istoj temi, s tim što je sada prića napisana realistićki i hronološki.
„Želeo sam da sva energija čitanja bude kondenzovana na dva glavna motiva koja su me inspirisala. Prvi je nesreća mladih naučnika koji su stradali kao žrtve nauke, a drugi je zadivljujuća humanost francuskih građana koji su, rizikujući sopstvene živote, pristali da budu dobrovoljni davaoci koštane srži za naše ljude i spasu ih“, istakao je autor.
Milašinović je naglasak stavio na humanost Parižana, jer „danas se o njima ne zna ništa, osim njihovih imena, a i svi su preminuli i to mi je dalo slobodu da ih izgradim kao literarne likove“.
Autor je želeo da „Slučaj Vinča“ bude pisani omaž Francuzima dobrovoljnim davaocima koštane srži koji su se izložili smrtnoj opasnosti iz vrhunske humanosti i da omogući novim generacijama da saznaju o jednoj od herojskih epizoda u istoriji medicinske nauke.
Autor: Vera Kondev
Izvor: Nedeljnik