Slaviša Pavlović: Ljudski karakter je nepromenljiv

Ko su junaci njegove zbirke priča „Osvetnici i klevetnici“, koliko se ova knjiga razlikuje od romana koje je dosad napisao i od kojih pisaca bi, kao selektor načinio književnu reprezentaciju Srbije, saznajemo od našeg poznatog pisca Slaviše Pavlovića.



Zbirka „Osvetnici i klevetnici“ Slaviše Pavlovića, književnika, pisca i scenariste, sastoji se od šest priča, u čijem središtu su junaci, od kojih mnogi istorijske ličnosti, i njihova težnja za zadovoljenjem pravde kada usahne poverenje u zakon. Autor „Zaveta heroja“, „Apisovog apostola“ i „Himerine krvi: Romana o Dučiću“, koja je postala bestseler Lagune, svakom rečenicom nas uvodi u svet heroja i antiheroja, u periodima i sistemima koji su uticali na naš identitet.

Nakon romana „Zavet heroja“, „Apisov apostol“, „Himerina krv“, opredelili ste se za pisanje šest priča, koliko sačinjava zbirka „Osvetnici i klevetnici“. Da li Vam je prelazak na kraću formu bio lakši zadatak ili naprotiv, zahtevao mnogo veći stvaralački napor?

Pre pisanja bio sam uveren da je to lakši posao. Jasno mi je da kratka forma iziskuje drugačiji pristup, i zaista, neuporedivo je lakše napisati jednu ili dve priče nego roman. Međutim, kada šetate kroz epohe, morate ih oslikati, potom u svakoj priči imate nove likove, koje morate opisati, objasniti njihov karakter, porive, strahove i strasti, a ponegde i prošlost, onda se sve to, tokom procesa, učini težim. Međutim, sad kada sam se već udaljio od pisanja priče, i kad mogu normalno da sagledam, bez emocija koje me prate dok pišem, svaka zbirka priča je jedan veliki roman, ako merimo uložen trud.

Šest priča, toliko različitih, kao da ih je pisalo šest osoba, zahvataju period od dva veka, počevši od borbe protiv turskog zuluma, preko oslobođenja Stare Srbije, Drugog svetskog rata, prividnog mira u vreme SFRJ, do perioda tranzicije i današnjih dana?

Želeo sam da se oprobam u različitim žanrovima, a usput objasnim nepromenljivost ljudskih karaktera i odnosa kroz epohe na ovim prostorima. Takođe, i da podsetim da su u svakom vremenu postojali neki moćni „klevetnici“ kao simbol zla, moći i nepravde, ali i „osvetnici“, samotnjaci, koji čak i nisu deo sistema, ali ih nepravda nadahne da načine velika dela, makar i na svoju štetu.

Junak prve priče je mladi inspektor Avakum Milošević, koji je po kazni poslat u jednu malu varošicu da istraži seriju ubistava. Mlad je, željan dokazivanja, hoće i da poništi kaznu, ali ga ograničavaju i okolnosti u kojima funkcioniše.

Priča je smeštena u 1982. godinu, kada su „stege komunizma“ počele da popuštaju. Stari kadrovi, poput šefa policije, naviknutog da je „naredba odozgo“ iznad logike, predstavljaju balast novoj generaciji, koja je rođena i odrasla u komunizmu, čak ga i podržava, ali imaju hrabrosti da se neprimetno suprotstave ustaljenoj navici. To je samo prvi problem u okviru kog funkcioniše mladi inspektor Avakum Milošević. Drugi je nepoznavanje sredine u koju je došao, načina života, običaja, jer on je tipično prestoničko dete; ne zna ništa o religiji, a kamoli o magijskim obredima u istočnoj Srbiji. Treći problem jeste uzrok ubistava, a on datira iz perioda pre komunizma, i četvrti, poslednji – koliko su ta ubistva opravdana? Tako sam kreirao lik, dao sam mu sve moguće otežavajuće okolnosti, a s vremenom, dok sam pisao, prepustio sam njegovom sklopu ličnosti da se prikloni strani koja je, po njegovim merilima, ispravna. Ta priča imala je tri različita kraja. Odluku da izaberem kako će da se završi priča doneo sam nakon više razgovora sa ljudima iz bezbednosnih struktura. Jednom policajac, uvek policajac, i za njih postoji samo jedna logika, otuda i takav kraj priče.

U drugoj priči je plejada istorijskih likova (pesnik Milan Rakić, kralj Petar, Voja Tankosić, Mustafa Golubić, Kosta Vojinović, monah Kalist) koji se bore za crkveno zvono na Kosovu.

Ta priča je moj omaž velikanima, nadahnuta istinitim događajem vezanim za službovanje Milana Rakića na Kosovu s početka prošlog veka. Veliki pesnik zaista je pronašao jedno zvono 1908. godine, sakrio ga u podrum konzulata, i izneo onog dana kada je srpska vojska umarširala u Prištinu. Nažalost, danas mali broj ljudi zna da je Milan Rakić slao zanimljive šifrovane depeše u Beograd. To je bilo vreme velikog nacionalnog zanosa, a kada bi neko napisao da je poslao jabuke u Veneciju, to je značilo da se šalju bombe u Veles, štapovi su bili puške. Otuda i u priči Rakićevo pismo Voji Tankosiću u kome kaže da „ponesu kakvu dranguliju i jabuku da odobrovolje svatove“, odnosno da ponesu puške i bombe, jer ih čeka borba.



Tajkun koji je poželeo da bude pošten je priča o Maksimu Todoroviću, koji je, za razliku od Avakuma i „Rakićevih“ osvetnika, antiheroj.

Na prvi pogled, Maks nije heroj, ali ako dublje zaronimo u vreme devedesetih – sankcije, bombardovanje, ratovi – on je baš tipičan heroj svog vremena. Sve što se pre toga, a i danas, podvodilo pod sitan kriminalac, tada se definisalo kao snalažljiv čovek. Maksim je nemirno i radoznalo dete, odraslo bez roditelja. Nakon babine i dedine smrti on dolazi u Beograd da radi kao građevinac. Pošto je prevaren, poput mnogih naivnih duša, pomisli da je život „ili varaš ili si prevaren“. Pritom, on nije kreativan, ali poseduje jednu posebnu crtu karaktera – sakupljač je i korisnik tuđeg iskustva. A devedesetih, ljudi koji su ga slučajno okružili, licemerni su, nemoralni i opasni. U takvom društvu on se uzdiže, a pošto je vaspitavan da štedi, da bude neporočan, postaje veći od svojih mentora. Ipak, i njemu sam želeo da dam jednu crtu iz prošlosti, da ga trgne, a to je sećanje na babu i dedu – poštene ljude.

Lice zla priča je o Jasenovcu i periodu posle toga.

Ideja mi je pala na pamet dok sam čitao knjigu o Blagoju Jovoviću. Znam da je bilo sličnih „osvetnika“ i pokušaja osvete nakon rata, a i dalje mi je nejasno zašto se novoformirana država nije bavila potragom za krvnicima, koji su mirno dočekali poslednje dane u Argentini. Hteo sam to da promenim, makar u knjizi.

Postoji li šansa da neki od fiktivnih junaka Vaših priča dobije prostor u dužoj formi? Nazire li se mogućnost da likovi Avakum Milošević, Maksim ili Pavle Petrović prerastu u nešto više od junakâ priča?

Ne, nikako, osim u slučaju da se dogodi ekranizacija neke od priča, ili pozorišna postavka, za šta se borim.

Koji su pisci formativno uticali na Vaše stvaralaštvo?

Andrić, Dučić, Gogolj, Orvel, Markes, Dostojevski, Selindžer i Džek London.

U poslednjih nekoliko godina vrlo ste uposleni i kao scenarista. Možete li nam reći koje serije su snimljene prema Vašem scenariju, u kojoj meri je taj posao blizak spisateljskom, a šta ga čini izazovom svoje vrste?

Radio sam scenario za seriju „Feliks“, po motivima istoimenog romana Vladimira Kecmanovića, u kojoj su igrali Danica Maksimović, Tika Stanić, Mira Banjac, Petar Božović, potom prvu sezonu serije „U klinču“. Ove godine sam završio i scenario za igrani film „Raport zaboravljenog heroja“. To je priča o Momčilu Gavriću, najmlađem podnaredniku Velikog rata. Za razliku od književnosti, u scenariju je odgovornost manja, jer postoji čitav tim ljudi koji se bave filmom:  reditelj, glumci, producent, pa sve što nastane, plod je zajedničkog rada. Ali, naravno, lepo je gledati kako glumci izgovaraju replike koje sam pisao, kako je reditelj na osnovu mog teksta i ideje napravio scenu.

Pored posla scenariste, Vi ste novinar, a bili ste i fudbaler. Da ste kojom prilikom selektor Književne reprezentacije Srbije, kojih biste jedanaest pisaca/fudbalera izveli na teren?

Mali je broj pisaca koji igraju fudbal. Stefan Tićmi i ja igramo utorkom, a kad bi se dogodilo da treba da napravim ekipu 6 na 6, ne znam da li bih mogao da skupim ekipu za mali fudbal. Ali ako bismo govorili o kafanskoj reprezentaciji, tu bih već imao muke da odaberem najboljih jedanaest.

Kakvi su Vaši planovi za 2025. godinu? Hoćete li svoje čitaoce možda još nečim obradovati?

Naučio sam da ne planiram, funkcionišem po onoj „sutra će se brinuti za sebe.“ Trenutno radim na dva romana, jednoj dokumentarnoj seriji koju uskoro završavam, uradio sam i nekoliko epizoda humorističke serije, a sa Stefanom Markovićem pišem i pilot-epizodu jedne dramske serije. Kad budem bio zadovoljan rukopisom, onda ću krenuti u proces objavljivanja i realno, jedan roman bi mogao da izađe 2025, ali ne bih mogao da budem siguran.
 
Autor: Siniša Bošković
Izvor: časopis Bukmarker, br. 47