„Ko smisao života nije tražio, taj nije živeo. Ali ko ga je tražio, taj nikad nije bio dovoljno srećan“. Šta vas je podstaklo da se bavite Jovanom Dučićem? Koju građu ste koristili pišući roman o njemu?
Trudio sam se, najpre, da pročitam i analiziram sve što je napisao Dučić, a potom i drugi o njemu. Tragao sam za nelogičnostima i neistinama, trudeći se da ih odbacim, ili isključim iz romana, ali ono što mi je bilo najbitnije jeste težnja da u potpunosti prepoznam njegov duh i prikažem ga u knjizi. Naš ugledni istoričar Miladin Milošević je sakupio toliko građe o Dučiću, počev od dnevnika do diplomatskih spisa, da je to bila izuzetna pomoć, potom tekstovi Dučićevih prijatelja, među kojima izdvajam jedan osvrt vladike Nikolaja, koji je bio temelj za roman i shvatanje ličnosti pesnika.
Kako je provodio poslednje dane u Mičigenu? O čemu je snivao?
Jovan Dučić je bio vredan čovek, harizmatičan, odličan organizator. Bez obzira što je zašao u osmu deceniju života kada je stigao u Ameriku, Dučić je podigao srpsku dijasporu na noge, oživeo Srpsku narodnu odbranu iz Čikaga, koju je pre njega vodio Mihajlo Pupin, i brzo postao najznačajnija ličnost u SAD koja aktivno radi na pomoći srpskom narodu. Povezao se i sa tamošnjim ogrankom „Kola srpskih sestara“, pisao za „Amerikanski Srbobran“, ali se i sastajao sa uglednim i uticajnim Amerikancima, pisao Ruzveltu, kongresmenima, ušao u ozbiljan sukob sa hrvatskom dijasporom u Americi, kao i komunistima. Pored svega toga, neumorno je radio i kao književnik; završio je monografiju o grofu Savi Vladislaviću i novu zbirku poezija „Lirika“. Što se tiče njegovih tadašnjih snova, sanjao je o oslobođenju Srba od nacizma.
Koji su najbitniji momenti u Dučićevoj diplomatskoj karijeri?
Mnogo ih je, međutim, izdvojio bih dva trenutka; kada je, kao mladi diplomata, službovao u Bugarskoj, s kojom Srbija nije imala najbolje odnose. Jedan je od zaslužnih za stvaranje „Balkanskog saveza“, nakon čega je došlo do oslobađanja Stare Srbije.
Drugi momenat jeste njegovo službovanje u tada neprijateljskoj Italiji. Međutim, kako je odmah premešten nakon dogovorenog sporazuma s Musolinijem, nije se ostvarila njegova težnja da Jugoslaviji budu izručeni teroristi na čelu sa Pavelićem.
„Najviše se vole oni ljudi koji imaju iste vrline, a najviše se mrze oni koji imaju iste mane.“ Kako je Jovan Dučić gledao na jugoslovenstvo? Odnosno na susrete sa Apisom, Nušićem, Tankosićem?
Njegovo razočaranje u jugoslovenstvo naposletku je prešlo u prezir, naročito nakon stvaranja terorističkih grupa u Hrvatskoj i Makedoniji, potom i Jasenovca. Dučićevo delo „Verujem u Boga i srpstvo“ samim naslovom govori o njegovim uverenjima.
U svojoj mladosti, imao je priliku da se druži i viđa sa Nušićem, vojvodom Tankosićem, u čiju se četu prijavio i kao dobrovoljac, vojvodom Vukom i drugim herojima Velikog rata, čija je smrt za slobodu Srbije ukaljana ujedinjenjem sa „bivšim“ neprijateljima.
„Ljubav je i dokaz inteligencije, jer čovek bez ideja i prostak bez vaspitanja ne mogu biti zaljubljeni, pošto je ljubav najveća mudrost i najfinija duševnost.“ Osvetlili ste i njegov ljubavni, emotivni život?
Kod umetnika su emocije znatno dublje i izraženije. Veliki pesnik bio je i veliki ljubavnik, voleo je žene i život, međutim, ta prepuštanja emocijama nisu se uvek završavala bez posledica. Još od ranih diplomatskih dana pratile su ga afere: zbog veza sa udatim ženama, bilo je i ljubomore, podmetanja, ali kasnije kada je ušao u godine i postao pažljiv, svoju, verovatno i najveću ljubav, princezu Anđelu di Sulmone, uspeo je da sačuva od skandala.
Zašto je po vama sumnjao da Francuzi ne mogu razumeti Dostojevskog?
Dučić je smatrao da su Rusi izuzetan materijal za mučenike, a Dostojevski, kao jedan od najvećih pisaca, u svojim knjigama i analizama dodatno pokazuje složenost ljudskih odnosa, dok Francuzi veruju da je život suviše komplikovan i da je uloga ljudskog duha da ga pojednostavi.
Razgovarala: Borka Golubović Trebješanin
Izvor: Politika