Mi i dalje živimo u neistorijskom mitološkom vremenu i ta atmosfera se neprestano kreira, ispričala je slavna književnica i novinarka koja je govorila i o tragediji u školi „Vladislav Ribnikar“ u Beogradu, o feminizmu i političkoj korektnosti, o Milevi Ajnštajn koja se oduprla potčinjavanju slavnog muža.
Knjige
Slavenke Drakulić su objavljene na više od dvadeset jezika, a čak šest naslova objavio je slavni Pingvin. Proglašena je jednom od najuticajnijih savremenih književnica na međunarodnom skupu pisaca u Pragu. Bila je pionirka feminizma u bivšoj Jugoslaviji. Pamte se njeni tekstovi u Startu i Danasu, a objavljuje u
The New York Timesu,
Süddeutsche Zeitungu,
Dagens Nyheteru,
The Guardianu... Pred sam raspad Jugoslavije bila je uz Dubravku Ugrešić, Radu Iveković, Vesnu Kesić i Jelenu Lovrić optužena kao „izdajnica“ u tekstu „Vještice iz Rija“ objavljenom u Globusu.
Slavenka je došla
u Beograd na promociju svoje knjige „Mileva Ajnštajn: Teorija tuge“ (Laguna) u nedelji u kojoj je sve i dalje bilo tužno nakon strašne tragedije u školi „Vladislav Ribnikar“ u Beogradu. Negde pred kraj intervjua pozvali su je sa recepcije hotela da joj kažu da bi trebalo ranije krenuti na aerodrom jer će sutrašnje (petak) demonstracije zakrčiti put ka Surčinu.
„Mileva Ajnštajn: Teorija tuge“, knjiga koju promovišete danas u Beogradu, deo je trilogije posvećene, može se reći, poznatim ženama još poznatijih muževa ili...?
Nisu slavne žene slavnih muževa, a ne, ne, ne...
Ali znamo za sve tri?
Danas znamo. Danas znamo za Fridu Kalo, a njenog muža gotovo da uopšte ne znamo. S druge strane, Pikaso je bio i ostao jedan od najvećih slikara 20. veka, a za fotografkinju Doru Mar premalo se zna. To su sve kreativni parovi. Uklopili su mi se Mileva i Albert u priču o dva kreativca koji žive zajedno i šta se tu u tom zajedničkom životu dešava. Mileva Ajnštajn je tragično nepriznata, a imala je veliku ulogu u životu Alberta Ajnštajna.
U Vašoj knjizi imamo autentično Ajnštajnovo pismo gde se otac teorije relativiteta ophodi apsolutistički prema ženi?
I krajnje patrijarhalno. Naravno da je to pismo jedno veliko razočaranje jer verujemo da su vanserijski ljudi geniji moralniji od ostalih. Ali to je velika zabluda i pokazalo se u mnogim slučajevima da veliki intelektualci, umetnici, naučnici imaju najraznoraznije etičke izbore. Ako se samo setimo da je Radovan Karadžić bio pesnik, onda će ovo biti jasnije. Mislim da u vezi s tim pismom treba reći da ono pokazuje dve stvari: da je Ajnštajn bio muškarac svog vremena, dakle krajnje patrijarhalan, a druga stvar je njegov doživljaj žene. On je bio zaljubljen, odlučio je da se reši Mileve, bio je grub i u skladu sa svojim vremenom tretira je kao služavku. Ali to nam pokazuje i nešto sasvim drugo – Mileva je to odbila. Ona je odbila da je on tako potčini i bila je ponosna. Koja je to bila hrabrost u ono vreme, jer mi govorimo o 1914. godini. Sa dvoje male dece, nezaposlena, to je i danas teško, a kamoli tada.
Već je bio dogovoren ovaj naš intervju i Vaša promocija, ali se sve pomerilo jer se desila strašna tragedija u školi „Vladislav Ribnikar“. Mi ne možemo da se oporavimo od tada, analizira se, traže se odgovori.
Pratila sam sve i kod nas u Hrvatskoj je reakcija bila snažna. Jedna velika empatija, a kako ne bi bila kada se desila strašna tragedija. Mislim da je dobro tražiti odgovore na individualnom nivou. Ali se odgovori moraju naći i na drugim nivoima, na društvenom, na nivou škole, porodice, a na kraju i vlasti. Na medijima je velika odgovornost. Ne samo klasičnih medija, novina i televizije, nego u smislu odgovornosti društvenih mreža. Moramo biti svesni da nam sve okolnosti ukazuju da živimo u kulturi nasilja. Moramo analizirati od čega se ta kultura nasilja sastoji i šta ko tu može napraviti. To je jedan veliki zadatak i ovo je trenutak u kome se moramo osvestiti i da nas ova užasna tragedija trgne i natera da kažemo: „Ne možemo dalje ovako.“
S druge strane, mnogi se boje da će se dići velika halabuka, a da će celo pitanje nasilja potonuti. Potreban je veliki rad od vrha prema dnu i obratno. Veliku ulogu imaju same škole, ali ne možete da ne vidite kakav je položaj nastavnika, učitelja. Oni su slabo plaćeni i ugled u društvu im je opao. Moramo misliti o vrednostima koje takva situacija odašilje. A recimo i to da vrednosti koje se nameću nipošto nisu poštovanje, obrazovanje... nego novac, novac i novac. A kako se dolazi do novca, postaje manje važno. Na koncu sve počinje u porodici koja je u trci za novcem i u toj trci onda niko nema vremena da se bavi decom. A to je jedna opšta tragedija da nemate komunikaciju sa svojom decom. U školi im profesorski i nastavnički autoritet ništa ne znači, a s druge strane promovišu im se razni sumnjivi likovi kao zvezde i bogataši koji su novac stekli na razne načine. Zato je čitava ova situacija i stanje izuzetno kompleksno, ali se mora od nečega početi.
Mi objašnjavamo ovaj masakr u školi na razne načine pa se spominju i ratovi. Kako to da ovi ratovi iz devedesetih ostavljaju tolike tragove? Generacije dece roditelja koji su bili u Drugom svetskom ratu nisu imale ovakve posledice, kao da je taj rat za nas odavno bio okončan.
Tako je, ali postoji kolektivno sećanje da se ovde ratovi ponavljaju, da se ovde politički atentati ponavljaju... Postoji ta vrsta kolektivne memorije koja se nasleđuje. Osim toga, ako ćemo pravo, mi u doba socijalizma nismo imali pravu istoriju nego onu koja je bila kontrolisana od partije. Tu se glorifikovao Drugi svetski rat, herojstvo. Naravno da je bila velika stvar suprotstaviti se fašizmu, i moj tata je bio partizan, ali nije u tome stvar već što se glorifikovao rat, ali se nikada nije govorilo o drugoj strani tog rata. Kad je bila reč o Jasenovcu, bile su preterane brojke žrtava, mi u Hrvatskoj u školi nismo učili o Blajburgu gde su stradali i civili i vojska. Ali isto tako danas kada u Hrvatskoj uče o Drugom svetskom ratu, antifašizam je sveden na tri ili pet rečenica. Ni jedno ni drugo nije istorija kao nauka nego su sve to partijske, a onda i nacionalističke interpretacije istorije. Mi i dalje živimo u neistorijskom mitološkom vremenu i ta atmosfera se neprestano kreira.
Postoje i oni koji smatraju da se ovakvi masovni zločini mogu desiti svuda pa i u savršenim društvima kakvo je norveško u kojem se ipak desio slučaj Brejvik?
Mi ne možemo reći da je Norveška promovisala kulturu nasilja. Brejvik je imao fašističku ideju i on nije posledica kulture nasilja. On je jedna individua koja je podlegla fašističkoj ideologiji. Problem je da li društvo i atmosfera pogoduje takvim ljudima. Da li nešto u društvu šalje signal da se takve osobe aktiviraju. Taj dečak K. sigurno nije imao fašističku ili rasističku ideologiju kao Brejvik. Ali imao je ideju da se taj njegov problem reši oružjem.
U Vašoj knjizi „Oni ni mrava ne bi zgazili“ govori se o tome da kada se pojave određene društvene okolnosti, i naizgled mirni susedi se aktiviraju u zločince?
Našla sam iz raznih slojeva društva zločince kojima je suđeno u Hagu. Želela sam da kažem kako okolnosti prave zločinca. Da vas za zločin ne određuje samo karakter već i okolnosti. Razmišljate da li biste i vi mogli tako nešto napraviti. Mnogi prijatelji su me pitali zašto knjiga o tim ljudima. Ja sam pre toga pisala knjigu o žrtvama, a u ovoj za koju pitate sam se zapitala zašto su ovi ljudi postali zločinci. Da saznate njihovu motivaciju, jer neki su ušli u to iz ideologije, neki iz politike. Neki su bili čisti ludaci, ali bilo je raznih običnih ljudi od šofera, do doktora, radnika u polju. Najbolji primer je Dražen Erdemović. On je bio zanatlija, dete iz mešovitog braka, i završi tako da u Srebrenici ubije toliko ljudi. Bio mi je važan za knjigu jer je on priznao i pomogao da se otkriju masovne grobnice. On je rekao: „Ne želim više ubijati“, na šta mu je komandant odgovorio: „Onda stani na drugu stranu s njima pa ćemo te streljati.“ I sud je rekao da je bio u situaciji biti ili ne biti. Tako da su me u knjizi, pored političkih, zanimale i individualne motivacije.
Pa imate ovoga komandira logora u Brčkom, Gorana Jelisića, zvali su ga Adolf, koji je priznao koliko je morao ubiti ljudi pre nego što popije jutarnju kafu. On je u miru bio obični dečko, a u ratu je dobio moć nad životom i smrti. I misliš da ako si u ratu, da za svoja dela nećeš snositi odgovornost. Misliš da samo radiš svoj posao. Većina ljudi nije po prirodi zla i rekli su mi psihijatri da postoji uvek samo jedan mali broj „pomerenih“ ljudi koji će jednom izbiti u prvi plan. Ali zanimljivo je kada se ostali svet pita: „Mogu li to biti ja?“ Odgovor na to pitanje nije dobar jer, po mom mišljenju, ne znate kako ćete se ponašati u toj situaciji. Mislite da će vas obrazovanje, odgoj, vaš način života zauvek sprečiti za zlo, ali sve to nije dovoljna garancija da u jednoj situaciji i vi se nećete odlučiti za to. Dok sam pisala knjigu, imala sam uvid u psihološke studije i njihove individualne slučajeve i shvatila da svako ljudsko biće poseduje potencijal za dobro i zlo, a od okolnosti zavisi šta ćete napraviti. I onda se prestravite, upitate i nekako ste oprezniji u vrednovanju drugih ljudi.
Bili ste pionirka feminizma u Jugoslaviji. Kako danas gledate na političku korektnost u svetu, pa i da recimo Mini Maus mora nositi pantalone?
Današnja politička korektnost u svetu nije ništa drugo nego cenzura. Mi, u ovim zemljama, poznajemo cenzuru i nas nekakva politička korektnost ne može zavarati. I baš su feministkinje sa identitetskim pitanjima to potakle. A mi moramo da mislimo na opštu sliku. Pa ni u Evropi ženski i muški rad nisu izjednačeni. Nisu isti poslovi isto plaćeni za žene i muškarce. Drugi problem je pritisak oko abortusa. Gledajte bivše socijalističke zemlje kao što je Poljska u kojoj je crkva jaka. Imamo i problem da žene moraju potpisati ugovor da neće sledećih pet godina rađati. Položaj se otežava, a one same ne znaju da se pozicija koju imaju zakonski i koju su nasledili iz socijalizma može promeniti za dan. A onda imamo identitetsku politiku koja se nameće kao glavni problem. Ona jeste problem ali nije glavni, i onda politička korektnost dovodi do apsurda kao što je Mini Maus u pantalonama ili da se menjaju klasici i knjige zabranjuju.
Kad smo kod knjiga, rekli ste pre nekoliko godina da knjige teško prelaze ove postjugoslovenske granice. Videli smo da je estrada najlakše uspela da pređe granice, mnogo lakše nego knjige što je možda normalno jer je to u „opisu posla“ estrade.
Mislim da je oružje prvo prešlo granice. U toku rata oružje nije imalo problem prelaska – prodaje, čak posuđivanja. U miru te je granice prva prešla estrada. Za knjige se plaća carina, zapravo ne carini se roba nego se plaća – carinski pregled! Kada su mi iz Lagune poslali moje knjige u Zagreb, platila sam taj pregled pet evra. Danas bi bilo glupo cariniti knjige jer ih uglavnom možete pročitati na internetu. Ali ostaje činjenica da su knjige objavljene u Srbiji kod nas teško dostupne, što je šteta i gubitak za čitatelje.
Pada mi na pamet i jedno cinično zapažanje da je to možda i normalno jer su se ovde prvi sukobili književnici koji su hteli podići granice pa je normalno i da knjige najsporije prelaze granice?
Da, ali toga se malo ko danas seća. Malo ko se seća Slovenaca koji su prvi osamdesetih godina potegli pitanje zajedničke jezgre. Da li se vi toga sećate?
Ne. Zajedničkog jezika ili zajedničke jezgre?
Zajedničke jezgre predmeta. Pitali su se zašto moraju učiti toliko srpske i ostale pisce. Moram reći da nisu oni zaslužni za kasniji sukob i rat, taman posla, ali su hteli imati nezavisni nacionalni program za nastavu jezika gde bi se manje uključivali pisci iz ostalih republika. Bila je polemika između srpskih i slovenskih pisaca. Od
Ćosića i drugih a i hrvatski pisci su pojurili da se upetljaju. A zašto? Kod nas nikada nismo imali nezavisne intelektualce jer si morao raditi u državnoj instituciji. Mi smo svi, manje ili više, na neki način bili zavisni intelektualci. Istovremeno, moram reći da su krajem osamdesetih štampa i televizija u Hrvatskoj bile jako slobodne. Jer jedan Danas ili Start su danas nezamislivi u Hrvatskoj. Mi smo u Jugoslaviji bili slobodniji od drugih socijalističkih zemalja i nije se razvilo dovoljno otpora autoritarnom tipu socijalizma.
I koja je politička posledica toga? Jedna Češka ili Poljska su imale strašan pritisak totalitarne države, vojni udari, progoni, zabrane... pa su imali jednog Vaclava Havela, jednog Leha Valensu, naročito Adama Mihnjika, i zbog toga je njihov otpor bio adekvatan. Proizveli su umove koji su znali da se postave u kritičnoj situaciji i okrenu javno mnjenje prema demokratizaciji. A kod nas se oslobodilo nešto što nismo očekivali, a to je bio nacionalizam. Mi kao generacija nismo ostvarili pravi intelektualni politički otpor. Nešto je malo postojalo kao civilno društvo u Sloveniji, ali mi kao generacija nismo bili pripremljeni i onda nas je sve zateklo. Dogodilo se da su nacionalisti u Hrvatskoj bili najpripremljenija snaga da preuzmu tu novu političku slobodu. A nacionalizam podstiče jedan drugoga. Kao što je
Orvel rekao, razlika između nacionalizma i patriotizma je ta što nacionalizam treba uvek neprijatelja, a patriotizam ga ne treba. I zato postoji odgovornost naše generacije.
Kad smo kod patriotizma i nacionalizma, bilo je kod nas verovatno iz patriotskih razloga priča da je Mileva Ajnštajn smišljala ono što je prigrabio Albert Ajnštajn.
To pitanje su postavljale i feministkinje, naročito one iz Nemačke, ali je sve ostalo visiti u zraku. Originalni rukopis njegove teorije relativiteta ne postoji. Bio je svedok koji je tvrdio da je to potpisano sa oba imena, ali za to nema nikakvih materijalnih dokaza. Činjenica je da su zajedno studirali i sarađivali na raznoraznim istraživanjima, ali koliko je ona sarađivala u izradi teorije relativiteta, to ne znamo. Ostaje činjenica da ne postoji nijedan Milevin stručni rad u stručnom časopisu. Pokušala sam opisati okolnosti u kojima se to događalo. Šta je na nju uticalo? Zbog čega je imala depresije?
Nedavno nas je napustila Dubravka Ugrešić, ona je bila Vaša „veštičja koleginica“ iz slučaja teksta „Vještice iz Rija“. Kako ste se vi osećali tada?
Meni nije krivo da budem veštica ni dan-danas. Ali mi je to proizvelo velike poteškoće praktične prirode. No misliti drugačije i delovati drugačije, s tim nemam problema.
Tada nije bilo naivno?
Bile su ozbiljne posledice jer je atmosfera bila takva. Ljudi s kojima sam radila su se u tom trenutku svrstali na stranu nacionalističke propagande. I onda su okolo tražili neprijatelje i našli žene koje se nisu ni družile. Zanimljivo je pitanje zašto su za neprijatelje označene žene koje su se odupirale nacionalizmu. Ali oni nisu u Globusu išli u te finese nego su nas naprosto definisali kao izdajnice. Neke od nas, prema njihovom „istraživanju“, nisu bile čiste Hrvatice. To je sve išlo kao proizvodnja senzacija, ljudi se obeležavaju, a to je u ratu opasno.
Da li još uvek čestitate sami sebi Novu godinu jer ste i dalje živi? Da li i dalje razmišljate o smrti?
Ja sam hronični bolesnik, živim sa transplantiranim bubregom, pa je normalno da o tome razmišljam, ali evo me u sedamdeset i četvrtoj godini i osećam se sasvim dobro.
Da li srećete Kristinu Svenson koja je bila donor bubrega za transplantaciju?
S njom sam u kontaktu i kad god idem u SAD, uvek je posetim. Čujemo se na godišnjicu moje operacije. U trenutku operacije mi se nismo poznavale, ali sam kasnije tražila da je upoznam. U nekim američkim državama dozvoljavaju da se upoznaju davalac i primalac organa. Evo već dvadeset godina održavamo vrlo bliske veze.
Autor:
Branko Rosić
Izvor: Nedeljnik